USHOĐENJE UOBRAZILJE

SIČILIJANA U „KAVALERIJI”

Kavalerija rustikana (Vikipedija)

A što je mnogo važnije, Maskanjijeva muzika je imala publiku izvežbanu da izdrži neprekidnu i strasnu melodiju namesto živahnih malih alegra stare škole (koji su bili zapravo samo klasično nagizdane žige i hornpajpi) – slušaoce koji se nisu, poput svojih roditelja razmaženih Šporovim hromatskim šećerlemama, iskolačivali čak i nad „previše grubim dominantnim septakordima. 

 Ana Pavlović

 Puno uvažavanje prema muzičkim sposobnostima svoga oca Karmajna demonstrirao je Frensis Ford Kopola poverivši mu muzičku dramaturgiju nekih od svojih najboljih filmova. Tako se već u „Kumu 2” pridružio Ninu Roti, da bi u „Trojci” bio sam potpisan. Ipak, tata je bio dovoljno domišljat da zvučne asocijacije Sicilije potraži kod svojevrsnog one-hit wonder svoga vremena, inače Livornjanina, Pjetra Maskanjija.

Muzika „Kavalerije rustikane” je upravo onakva kakva se s razlogom mogla očekivati od inteligentnog i duhovitog pripadnika generacije koja je Vagnera, Gunoa i Verdija imala u malom prstu. On je mogao da zahteva, i dobija, veće instrumentalne sastave za balet nego što je Mocart imao na raspolaganju za svoje najgrandioznije opere i simfonije.

A što je mnogo važnije, Maskanjijeva muzika je imala publiku izvežbanu da izdrži neprekidnu i strasnu melodiju namesto živahnih malih alegra stare škole (koji su bili zapravo samo klasično nagizdane žige i hornpajpi) – slušaoce koji se nisu, poput svojih roditelja razmaženih Šporovim hromatskim šećerlemama, iskolačivali čak i nad „previše grubim” dominantnim septakordima.

Zapatila se i škola kompozitora – više pesnika i mislilaca nego muzičara –koji su, inspirisani delima zbilja izvornih majstora, izabrali iz čiste ljubavi muziku kao sredstvo izražavanja

Naspram takvih vremešnih rmpalija kojima (primerice) uvertira za „Tanhojzera” nemaše melodije i harmonski bejaše sva u disonancama koje od instrumentalizacije pravljaše puku buku, Maskanjijevi sledbenici su bili potpuno neopterećeni tako detinjastom probirljivošću i zlovoljom. Što se njih ticalo – Pjetro je komotno mogao da raspali iz sveg harmonsko-instrumentalnog arsenala, pa su se čak i cepidlake suzdržavale od pozivanja na poštovanje „onih zakona forme kojima su se podređivali i najveći majstori, ne smatrajući ih spuštanjem praga dostojanstva”. U prevodu:  i dalje su, kao model oblika i modulacije, imali pred očima nešto poput „Hitro skače veverica”.

Zbog toga je muzički verizam (italijanska verzija naturalizma) mogao razumnoj pristalici drame i muzike pružiti sijaset živopisnih, blistavih, veštih, neobičnih, a ipak dobro poznatih i popularnih kombinacija i permutacija bogatih „datoteka efekata” akumuliranih u partiturama od Mocarta do Vagnera i Berlioza. Beše to vek muzike iz druge ruke.

Štaviše, zapatila se i škola kompozitora – više pesnika i mislilaca nego muzičara – koji su, inspirisani delima zbilja izvornih majstora, izabrali iz čiste ljubavi muziku kao sredstvo izražavanja. Pravi veliki kompozitor je čovek koji je igrom slučaja istovremeno veliki muzičar i(li) veliki pesnik – recimo onaj koji poseduje Bramsovo čudesno uho bez njegovog „četvrtastog” duha, ili Molijerov dar poniranja u suštinu bez njegove muzičke jalovosti.

Iskorak verista iz ovakvih poetičkih načela uzrokovan je potrebom da se ogoli dotadašnje idealizovano oslikavanje stvarnosti, ali baš do koske. Znači, otvoreno prikazivanje surovih i nelepih situacija, gotovo po pravilu nižih slojeva društva. Neretke su i scene grubosti, nasilja, krvoprolića i ubistava iz strasti. Ova struja u operi je neka vrsta prećutne pobune protiv dotadašnjeg elitizma na sceni gde pripadnici plemstva boluju svoje, katkad frivolne, ljubavne jade. Često se ističe da u verističkoj operi muzika apsolutno prati osećanja i razmišljanja protagonista, pa gotovo nijedan ton ne stoji tu gde jeste samo zato što se fino uklapa u celinu.

„Seoske časti

I zbilja – ako muziku „Seoske časti” (kako glasi nikad (ne)usvojeni prevod Maskanjijeve „Kavalerije”) posmatrate kroz pero jednog običnog puvala sa diplomom nekog od pedagoško-muzikoloških odseka, teško da ćete shvatiti zašto su snažne emocije uzrokovane „postludijumima koji se razrešavaju na pedalnom tonu ,a᾽, kadenci zadržanoj sa četiri akorda koji čine arpeggio umanjenog septakorda, u kome svaki stupanj služi kao tonika čistog trozvuka”.  A izvesno je da ćete nakon fraza u stilu „izvesno maštoviti, sadržinom bogato ostvaren orkestarski instrumentalizam” (gde god nađeš zgodno mesto, ti izam posadi!) – konačno kapitulirati.

No se stoga brže-bolje prihvatite saundtreka „Kuma 3” na „Jutjubu”, ne biste li se osvedočili kako je Karmajn Kopola ljubavnom „Sičilijanom” i ostalim instrumentalima „Kavaleriju” „uvaljao” u kumovski štimung sicilijanskog sela. Ili, kao udžbenički primer kontrapunktski korišćene primenjene muzike, poslušajte kako je Džim Henrikson maestralno oslikao lika boksera (De Niro) u „Razjarenom biku” Martina Skorsezea jednim od najlepših „Intermeca” u istoriji muzike.

(Izvor RTS)

 

O autoru

Stanko Stojiljković

Ostavite komentar