СИЛИКОНСКА БОГИЊА

Будуће цивилизације би своје битисање могле заснивати на силицијуму. У Земљиној кори то је други елемент по заступљености, одмах иза кисеоника. Хоће ли, напослетку, почети да верују да су сви од једне Силиконске богиње створени?

Проф. др Божидар Раденковић

Хте­ња чо­ве­ко­ва уве­ли­ко су огра­ни­че­на ма­те­ри­јом од ко­је  је са­здан. Чо­ве­ков мо­зак има та­ман то­ли­ко неуро­на да њи­хов ка­па­ци­тет ста­не у је­дан бо­љи USB диск. Мо­гућ­ност људ­ског мо­зга да па­ра­лел­но процеси­ра ин­фор­ма­ци­је још је знат­но ве­ћа од  могућно­сти са­вре­ме­них кућ­них ра­чу­на­ра. Али, до­кле ће та­ко бити?  Кућ­ни ра­чу­на­ри бу­дућ­но­сти мо­гли би има­ти сна­ге об­ра­де ко­је су ве­ће од људ­ског мо­зга.

Бу­ду­ће ци­ви­ли­за­ци­је би сво­је
би­ти­са­ње мо­гле заснива­ти на
си­ли­ко­ну (енг. Silicon,  силицијум,
атомски број 14). У Зе­мљи­ној ко­ри
то је дру­ги елемент по за­сту­пље­но­сти,
од­мах иза ки­се­о­ни­ка.

Чо­ве­ко­во по­и­ма­ње све­та је уве­ли­ко огра­ни­че­но његовим чу­ли­ма. Објек­тив­ни свет по­сто­ји у бо­га­ти­јој и леп­шој фор­ми не­го што чу­ла то мо­гу да до­ку­че. О пу­но­ћи и ле­по­ти све­та у ко­ме жи­ви­мо мо­же­мо има­ти уви­да са­мо по­мо­ћу инту­и­ци­је, тран­сце­ден­ци­је и ве­ре.

Има­ју­ћи у ви­ду огра­ни­че­ност чо­ве­ка, ко­ја је уве­ли­ко у не­сра­зме­ри с ње­го­вим хте­њи­ма, по­ста­вља се пи­та­ње у ко­јој фор­ми би жи­вот, па и сам чо­век, мо­гао да еволуи­ра и да ли чо­век мо­же ак­тив­но уче­ство­ва­ти у про­це­су ево­лу­ци­је.

Да би се до­ку­чи­ли од­го­во­ри на ова пи­та­ња, јед­на грана са­вре­ме­не на­у­ке истра­жу­је мо­гућ­но­сти геномског ин­же­њер­ства, док дру­га ис­тра­жу­је могућности ин­фор­ма­ци­о­них тех­но­ло­ги­ја и ве­штач­ке ин­те­ли­ген­ци­је.

Жи­ви ор­га­ни­зми са­др­же у про­се­ку 20 од­сто угље­ни­ка. Угље­ник (car­bo­ne­um) je је­ди­ни еле­мент ко­ји је у стању да у да­на­шњој фор­ми об­ли­ку­је жи­вот. Број позна­тих је­ди­ње­ња угље­ни­ка је 10 и ви­ше пу­та ве­ћи од по­зна­тих је­ди­ње­ња свих оста­лих еле­ме­на­та. Механи­зми то­ко­ва и одр­жа­ња ни­воа угље­ни­ка у приро­ди су ве­о­ма фи­ни и стал­но нас под­се­ћа­ју на библијске сли­ке: „И ство­ри Го­спод Бог Чо­ве­ка од праха зе­маљ­ско­га” и „Прах си и у прах ћеш се вратити”.

Ро­бо­ти опре­мље­ни кре­а­тив­но­шћу
и тран­сце­ден­ци­јом у јед­ном тре­нут­ку
ће си­гур­но до­ћи до за­кључ­ка о
неоп­ход­но­сти ре­ли­ги­је.

У про­шло­сти су ве­ли­ке ка­та­кли­зме ме­ња­ле ток еволуци­је. Са­свим је ре­ал­но оче­ки­ва­ње да та­ко бу­де и убу­ду­ће. Ве­о­ма је ве­ро­ват­но да ће се по­вољ­ни услови ве­за­ни за ток угље­ни­ка кроз при­ро­ду на­сил­но наруши­ти, би­ло човековим де­струк­тив­ним деловањем, би­ло ка­та­кли­змом иза­зва­ном из­ван Земље.

Ве­ли­ка ка­та­кли­зма мо­гла би да пот­пу­но обе­сми­сли све на­по­ре и ре­зул­та­те геном­ског ин­же­њер­ства. Поред то­га, ге­ном­ско ин­же­њер­ство је песимистично, ре­про­дук­ци­ја уну­тар ма­те­ри­је. Сла­бо за­до­во­ље­ње за веч­ну чове­ко­ву тежњу да се осло­бо­ди ро­бо­ва­ња проду­же­ња вр­сте у ро­ду и материји. Чо­век же­ли да по­ста­не ан­дро­гин. Да бу­де бли­жи Бо­гу, ако не и сам Бог.

Бу­ду­ће ци­ви­ли­за­ци­је би сво­је би­ти­са­ње мо­гле заснива­ти на си­ли­ко­ну (енг. Silicon,  силицијум, атомски број 14). У Зе­мљи­ној ко­ри то је дру­ги елемент по за­сту­пље­но­сти, од­мах иза ки­се­о­ни­ка.

Да­на­шњи ра­чу­на­ри и ро­бо­ти са­зда­ни су од си­ли­ко­на. Мо­гу са­ми да претражу­ју до­ступ­на зна­ња, да идентифи­ку­ју отво­ре­не про­бле­ме у на­у­ци, да на­пра­ве план ис­тра­жи­ва­ња, пот­пу­но са­мо­стал­но да их спроведу, да из добијених ре­зул­та­та от­кри­ју но­ва, досад не­по­зна­та зна­ња и да их об­ја­ве у часо­пи­су.

Пре доста го­ди­на об­ја­вље­ни су ре­зул­та­ти но­вих научних са­зна­ња до ко­јих су пот­пу­но са­мо­стал­но дошли роботи на­уч­ни­ци сим­бо­лич­но на­зва­ни „Адам и Ева” (https://www.wired.com/2009/04/robotscientist/).

Ро­бо­ти су у ста­њу да пре­по­зна­ју, уче на­чи­не изражава­ња и са­ми из­ра­жа­ва­ју емо­ци­је (http://www.nature.com/nature/journal/v457/n7229/full/457540a.html?foxtrotcallback=true). Про­те­клих го­ди­на се у на­уч­ним ча­со­пи­си­ма по­ја­вљу­ју мо­де­ли трансцеден­ци­је ко­ји мо­гу да се угра­ђу­ју у ро­бо­те. Дакле, кре­а­тив­ност, но­ва на­уч­на са­зна­ња и уви­ди у не­по­зна­то ви­ше ни­су са­мо чо­ве­ко­ва при­ви­ле­ги­ја.

Ро­бо­ти опре­мље­ни кре­а­тив­но­шћу и тран­сце­ден­ци­јом у јед­ном тре­нут­ку ће си­гур­но до­ћи до за­кључ­ка о неоп­ход­но­сти ре­ли­ги­је.

Мо­же се са­мо на­га­ђа­ти да ли ће њи­хо­во ре­ли­гиј­ско убе­ђе­ње би­ти слич­но чове­ко­вом, да је на Бож­ју сли­ку и при­ли­ку створен, или ће, мо­жда, ве­ро­ва­ти да су сви они од јед­не Си­ли­кон­ске бо­ги­ње ство­ре­ни.