Без обзира да ли се само кикоћете или гласно смејете, смех је уједно и лични потпис по којем вас људи препознају. Смех има моћ да активира наша осећања, али и да олакша свакодневицу. Многе студије, чак, показују да нам он може побољшати здравље. Зашто се уопште смејемо?
Наука каже да се одрасли мање смеју, вероватно зато што се мање играју, а смех је повезан са игром. Смех је део универзалног људског речника. Сви припадници људске врсте то разумеју, без обзира на матерњи језик, а не морамо да учимо да га говоримо. Људи из свих култура се смеју, иако се можемо смејати различитим стварима. Рођени смо са способношћу да се смејемо, а то чинимо потпуно несвесно, зато је тешко смејати се на команду или лажирати осмех. Људи почињу да се смеју већ након трећег месеца живота, чак и пре него што могу да говоре. Ово важи и за бебе које су глуве или слепе. Смех, као и плач, начин је да дете прфевербално комуницира с мајком и другим старатељима. Зашто се смејемо? Питање које је интригирало људе кроз векове инспирисало је бројне научнике, а остало без једноставног одговора.
Смејање ретко прекида реченичну структуру говора, људи се смеју само у паузама када би можда кашљали или дисали. Баш због тога научници сматрају да је он еволуирао из задиханости у којој су се нашли преци примата. Ако се голицају шимпанзе или гориле, оне дахћу и то је заправо звук мајмунског смеха. А у њему лежи корен људског смејања, јер и мајмуни реагују у истим условима у којима се смеју и људи, попут голицања, у грубљој игри и у јурењу. Када се смејемо, често несвесно говоримо да смо спремни за игру. Дакле, смех има функцију повезивања појединаца у групи.
Према тумачењу са Клинике „Мејо”, смех има и много користи за физичко здравље јер може повећати унос кисеоника, а то заузврат стимулише срце, плућа и мишиће. Смејање ослобађа ендорфине, хормоне који чине да се човек добро осећа, чак може ублажити бол и стрес. Исто тако, смејање грохотом може да појача одговор нашег имунолошког система ослобађањем неуропептида који смањују стрес и болест.
Нико заправо није избројао колико се људи различитог узраста смеју, али се вероватно највише смеју мала деца у доби од 5 и 6 година. Наука каже да се одрасли мање смеју, вероватно зато што се мање играју, а смех је повезан са игром. Без обзира на културу, језик или географско порекло, смех је универзални језик радости који нас повезује. Да би сазнали када и зашто се људи смеју, истраживачи су 10 година проучавали преко 2.000 случајева смеjaња код људи. Откривено је да већина осмеха не прати шале, већ изјаве попут „Добро јутро, како сте?” или „Како си прошао на пријемном испиту?” Заправо, сви се смешкамо у овим тренуцима, јер мозак доноси одлуку уместо нас. Ови радознали смешци су комадићи „друштвеног лепка” који повезују људе.
Смех има друштвену функцију, представља начин да сигнализирамо другој особи да желимо да се повежемо с њом. У студији хиљада примера смеха откривено је да ће се говорници у разговору насмејати 46 одсто више од слушалаца. Такође је 30 пута већа вероватноћа да ћемо се смејати у групи. Утврђено је да ће деца узраста од 2 до 4 године показати осам пута већу вероватноћу да се смеју цртаном филму када га гледају с другим дететом, иако је исто тако вероватно да ће рећи да је цртани смешан без обзира да ли су сама или не.
(Pixabay)
Са становишта еволуције, овај сигнал повезаности вероватно има важну улогу у опстанку. Када сретнемо странца желимо да знамо какве су му намере и кога све познаје. Овај феномен је испитивала студија са 966 учесника, којима су научници пуштали кратке звучне записе парова који су се заједно смејали. У једном случају то су били блиски пријатељи, у другом странци. Учесници у студији су замољени да слушају истовремени смех ових различитих група и утврде њихов ниво пријатељства. Користећи само звук као показатељ, могли су поуздано да разликују људе који су се тек упознали, од оних који су дугогодишњи пријатељи. Ови резултати сугеришу не само на везу правог смеха и пријатељства, већ и да никога не заваравамо када се претварамо да се насмејемо шали друге особе.
Друга претпоставка каже да смех може бити замена за чин неговања друге особе. Нега другог је понашање које се среће код примата и великодушан је и једностран чин. С обзиром да захтева поверење и улагање времена, он повезује поједнице као пријатеље. Како су људске заједнице постајале све веће, нисмо могли сви да идемо унаоколо и да негујемо једни друге да бисмо успоставили везе. Зато смо ово понашање заменили пријатељским осмехом. За разлику од неговања, смех је могуће имати у већој групи и створити њиме утисак непосредности. Када се искрено смејемо, сигнализирамо да нам је удобно и да се осећамо као да припадамо.
Смех је друштвен и заразан. Међутим, он може бити и негативан, а то се види у разлици између „смејати се са” и „смејати се некоме/нечему”. Људи који се смеју другима, можда покушавају да их натерају да се прилагоде или их избацују из групе. Врло мало су позназти специфични мождани механизми одговорни за смех. Зна се да смех изазива многе сензације и мисли и да активира многе делове тела. Када се смејемо, мењамо изразе лица и испуштамо звуке, активирамо мишиће руку, ногу и трупа. И модификујемо наш образац дисања.
Према тумачењу са Клинике „Мејо”, смех има и много користи за физичко здравље јер може повећати унос кисеоника, а то заузврат стимулише срце, плућа и мишиће. Смејање ослобађа ендорфине, хормоне који чине да се човек добро осећа, чак може ублажити бол и стрес. Исто тако смејање грохотом може да појача одговор нашег имунолошког система ослобађањем неуропептида који смањују стрес и болест. Дакле, смех сигнализира сарадњу, кључни аспект људског опстанка, и побољшава здравље.
Смех пружа моћне, нецензурисане увиде у наше несвесно. Када се смејемо, мењамо изразе лица и правимо звуке. У току бучног смеха укључени су мишићи руку, ногу и трупа. Смех, такође, захтева промену нашег обрасца дисања. Знамо, исто тако, да је смех порука коју шаљемо другима. Научне студије потврђују да је смех заразан на исти начин као зевање. Разлог зашто се осмехујемо када видимо да се други смеје, осим што је један од начина друштвеног повезивања, јесте знак показивања наклоности и заједничке радости. Друштвене везе су толико сложене за људску врсту да понекад и не схватамо да се користимо смех као начин да се повежемо с другима.
А зашто неки људи плачу када се смеју? Баш као и смех, сузе које испуштамо када се смејемо су неконтролисане. Овај одговор је посебно интересантан, јер се на смех гледа као на израз позитивне емоције, а на плач као на израз туге. Наука још нема јасан одговор зашто неки људи плачу када се смеју. Једна хипотеза је да људи луче сузе када се осећају беспомоћно, али то joш није доказано.
(РТ)
