Шта је на нашој планети изазвала највећа соларна олуја икада забележена?
Експлозија у корони Сунца била је толико снажна да је избацила огромну количину материјала који је после само 17,6 сати стигао на Земљу и довео до појавe поларне светлости у тропским деловима планете. Само неколико месеци пре максимума 10. соларног циклуса (фебруар 1860. године) на Земљи је забележена једна од најјачих соларних олуја. Експлозија у корони Сунца била је толико снажна да је избацила огромну количину материјала (coronal mass ejection, CME) који је после 17,6 сати стигао на Земљу и довео до појавe поларне светлости у тропским деловима планете.
У периоду од 28. августа до 2. септембра 1859. године на Сунцу је забележено присуство огромне групе пега. Активност ове групе пега је већ 29. августа довела до појаве поларне светлости (aurora australis) која је забележена доста северно, на јужној полулопти, у Kвинсленду (Аустралија). Енглески астрономи аматери Ричард Kарингтон (Richard Carrington) и Ричард Ходгсон (Richard Hodgson) су, независно један од другог, око поднева 1. септембра забележили појаву прве снажне снажне бакље.
Због силине удара магнетосфера Земље, која нас штити управо од оваквих појава, била је спљескана са стандардних 60.000 на само 7.000 километара и делимично уништена.
Ова бакља била је повезана са огромном експлозијом у корони која је путовала право ка Земљи. Брзина избаченог материјала била је огромна и за само 17,6 сати наелектрисане честице плазме су прешле 150 милиона километара и стигле до наше планете (најчешће је потребно неколико дана да CME стигне до Земље). Претпоставља се да је разлог за ову огромну брзину честица ове CME то што је нека претходна експлозија (вероватно она од 29. августа) очистила пут од Сунца до Земље, па је отпор у међупланетарном простору био врло мали.
Огроман број наелектрисаних честица (плазме) сударио се са магнетним пољем Земље. Због силине удара магнетосфера Земље, која нас штити управо од оваквих појава, била је спљескана са стандардних 60.000 на само 7.000 километара и делимично уништена. Ово је довело до појаве поларне светлости широм планете. Забележено је да је рударе у Стеновитим планинама током ноћи пробудила јака светлост за коју су помислили да је излазак сунца. У северноисточном делу САД ноћ је постала толико светла да су напољу могле да се читају новине под светлошћу ауроре бореалис. Поларна светлост стигла је до Хаваја, централног дела Мексика, Kубе, јужног дела Јапана и Kине, чак скоро до екватора – Kолумбије.
Осим овог лепог ефекта соларна олуја од пре 160 година довела је о неких проблема. Телеграфска мрежа широм Европе и северне Америке престала је да функционише. Многи оператери доживели су струјни удар, а између неких телеграфских стубова севале су муње. Да би заштитили мрежу многи оператери искључили су батерије, међутим и након тога било је могуће послати поруке јер је у мрежи било и више него довољно струје. За опоравак од ове олује било је потребно неколико дана…
Према неким проценама када би слична експлозија данас погодила Земљу последице би биле катастрофалне. Штета на електричним уређајима била би више милијарди долара, а за опоравак инфраструктуре биле би потребне године. Слични догађаји Kарингтоновом, али доста мањег интензитета забележени су и у новијој историји. У 1921. и 1960. години додгодиле су се јаке сметње у радио–комуникацији, а марта 1989. године соларна олуја оборила је електричну мрежу широм Kвебека. Енергетски сличан догађај Kарингтоновом одиграо се и 23. јула 2012. године – срећом ова експлозија није била усмерена у правцу Земље.
(Извор Национална географија)
