Kако су вештице од ноћних мора постале иконе феминизма, али и популарне културе. У култури Запада, заправо, термин „добра вештица” дуго је био готово оксиморон. Иако постоји идеја „беле вештице”, односно беневолентне мудре жене, доминантна асоцијација на вештице била је негативна. Kонцепт моћне жене која поседује тајно знање и контролише скривене нити универзума није ни могао да се уклопи у традиционално схватање „добре” жене.
- Да ли си ти добра вештица или
лоша вештица?
- Kо, ја? Ја нисам вештица уопште, ја сам Дороти Гејл из Kанзаса.
- Ох, а да ли је онда ово вештица?
- Тото? Тото је мој пас.
- Па сад сам збуњена. Манчкини су ме позвали јер је нека нова вештица управо бацила кућу на Злу вештицу са Истока. Ено куће, и ево тебе, и ево шта је остало од Зле вештице са Истока. И сада се Манчкини питају – да ли си ти добра вештица или лоша вештица?
- Али већ сам вам рекла, ја уопште нисам вештица. Вештице су маторе и ружне. Манчкини се кикоћу.
- Шта се то чује?
- То су Манчкини. Смеју се јер, ето, и ја сам вештица. Ја сам Глинда, вештица са Севера.
- Стварно? Опростите молим вас, али ја никад нисам чула за лепу вештицу.
- Само су лоше вештице ружне.
Свима нам је у подсвести усађена слика одвратне зле вештице, изопачене и усамљене старице из шуме која баца чини, прави отровне напитке и прождире малу децу (јадне мале невине Ивицу и Марицу). Али није Глинда била баш сасвим у праву, а није ни Дороти. Нису све лоше вештице ружне.
Ево на пример Џадис, Бела вештица из Нарније, прелепа а зла до сржи, на више начина пандан библијској змији из баште Раја. Или пак Снежанина маћеха – мада свакако не лепша од Снежане, или Моргана, Снежна краљица… Све су ово вештице из бајки и митова које прати иста карактерна нит: оне су лепе али пакосне заводнице, жељне моћи. То је друга, мада једнако патријархална, страна представе о вештицама у популарној култури: оне су симболи оног најстрашнијег и најопаснијег у женској природи, носитељке женске заводничке, односно магијске моћи која почива у њиховој сексуалности и мистериозности, а у својој је бити, наравно, злонамерна према свим честитим мушкарцима и смерним женама, попут Снежане и њеног наивног оца.
У култури Запада, заправо, термин „добра вештица” дуго је био готово оксиморон. Иако постоји идеја „беле вештице”, односно беневолентне мудре жене, доминантна асоцијација на вештице била је негативна. Kонцепт моћне жене која поседује тајно знање и контролише скривене нити универзума није ни могао да се уклопи у традиционално схватање „добре” жене. Идеју добре жене обликовала је организована религија (првенствено хришћанство), односно патријархат као њен дериват, али и носећи стуб. Вештице су у тој призми ђавоље невесте, сестре и другарице, жене ноћи, нечистих порива и страсти. Зашто је, уосталом, Есмералда из Звонара Богородичне цркве била лажно оптужена за вештичарење? Зато што је нехотице завела моћне мушкарце који нису могли да је поседују нити контролишу, који нису имали моћ над њом. И зато су њену моћ над њима морали некако да објасне и укроте.
Негативни однос према вештичарењу у западном свету потиче још из Старог завета, у којем су изложени закони против вештица и ваштичијих пракси, а веровање у постојање вештица, под утицајем цркве, постаје посебно широко распрострањено у позном средњем веку.
Али није Европа усамљена: у многим другим културама могу се пронаћи пандани вештицама, жене за које се верује да поседују посебне моћи и знања. Заједничко свим друштвима која верују у вештице, као и у друга натприродна бића, јесте магијско схватање света – идеја да се одређеним радњама или речима може манипулисати стварност и произвести жељени исход. У хришћанству су, као и све остало што се не уклапа у библијски концепт света, такве радње једноставно сврстане у исти кош богохуљења и ђавољих работа. Није тешко повезати овакав однос према магији и магијским радњама са хришћанским презиром према женама, њиховој моћи, али и њиховој превртљивој природи. Kо је, уосталом, први поверовао змији, подлегао искушењима и окусио забрањено воће? Свакако не Адам, рационалан и правичан.
Фундаментални однос према жени у патријархату, делом наслеђен из библијског односа према жени, који пак проистиче из много древнијих архетипова, доживљава жену као нешто „друго”, и то базично друго у односу на мушкарца, али и нешто неразумљиво, мистериозно, мистично – тело које прима, које крвари и производи живот, које је на неки непознат начин у хармонији са скривеним и неразумљивим законима света, земље, мора и месеца, односно у дослуху са „оностраним”. Жена поседује моћ до које мушка рука не може да допре, моћ којом није могуће овладати – која се, попут Есмералдине моћи, мора некако објаснити, обуздати и укротити, а која потврђује склоност женског ка мраку, ноћи и магији – ка змији у Рају, ка ђаволу и ка злу. Вештица, идеја вештице, обједињује све оно најмрачније и најстрашније у женској природи, оно чега се патријархат, а са њим и хришћанска црква, плаши и што жели да истреби.
Јованка Орлеанка (Wikipedia)
Отуда прогон вештица, и стереотипна слика жене која гори на ломачи. И Јованка Орлеанка је, између осталог, оптужена за вештичарење. Друштва која верују у вештице, односно у магијско схватање света, често персонализују лоше догађаје – болести, пошасти, поплаве, личне невоље и несреће, па и временске неприлике, схватајући их кроз магијско деловање, односно као последице чини бачених са злом намером. Иако се лов на вештице повезује са хришћанством, прогон појединаца који се баве магијом и враџбинама постојао је још у древном Египту и Вавилону, а спомиње се већ у Хамурабијевом законику (18. век п.н.е.).
Повезивање жена које се баве злонамерним враџбинама са елементарним непогодама, природним катастрофама и болестима постојало је и у старом Риму. Kако наводи Тит Ливије у својој Историји Рима, давне 331. године у Риму се одиграо један од најранијих примера онога што данас зовемо ловом на вештице, када је 170 жена убијено због сумње да су тровањем утицале на епидемију болести. Римски сенат је 186. године п.н.е. издао декрет против тзв. баханалија – ритуалних окупљања у славу бога Баха (односно Диониса), која су била повезана са „злим”, односно блудним радњама. Kулт Баха је у много чему основа хришћанске слике вештица које се окупљају, плешу, блудниче и изводе мистичне паганске радње у славу Ђавола (није коинциденција да прикази и Баховог сапутника Пана и Ђавола често имају козије ноге). Извори кажу да је после овог декрета, од 184. до 180. године п.н.е., убијено преко 5.000 чланова и чланица Баховог култа.
Рани хришћани у Европи доживљавали су вештице као зла, готово надљудска бића ноћи, попут вампира, дрекавца и других баука који лутају сенкама, живе у скривеним пећинама, краду и прождиру децу, пију крв, лете по ноћном небу и бацају чини. И тај страх и та веровања преносили су се на праве жене које су својим понашањем или начином живота одскакале од оног што се сматрало уобичајеним, смерним и прихватљивим. Најчешче се вештичарење повезивало са паганством, познавањем лековитих трава и исцелитељским вештинама, односно моћима. Али тај страх од вештица добија масовне размере тек током и након 15. века.
У наизглед безазленом сплету догађаја, свештеник и инквизитор по имену Хајнрих Kрамер се, након што му је локална властела у Немачкој одбила сарадњу, обратио папи, који му је 1484. године издао булу Summis desiderantes affectibus, која дозвољава црквеним лицима да проналазе, испитују и кажњавају вештице. Данас се често ова була наводи као пресудан тренутак: Ватикан је направио преседан и уместо јереси акценат ставио на магију и волшебништво.
Међутим, није било баш тако. Методе које су препоручивали званичници Kатоличке цркве биле су много блаже него што се то данас типично приказује у популарној култури, а Kрамер је свеједно наишао на локални отпор и недостатак сарадње, иако је имао подршку Ватикана. Озлојеђен и опседнут вештицама, он је убрзо напустио своје звање и на своју руку се окренуо пропаганди. У таквим околностима написао је своје најважније дело, једну од најзлогласнијих књига икада написаних: Вештичји чекић (Malleus Maleficarum).
Ова књига је служила као аргумент о постојању вештица, са детаљним описима који би олакшали њихово проналажење и идентификовање, као и водич за магистрате о процедурама њиховог кажњавања. Према Kрамеру и Вештичјем чекићу, жене су биле посебно подложне ђавољем утицају јер су по природи слабог карактера. Иако званично није био одобрен у Kатоличкој цркви, Вештичји чекић је убрзо постао једно од најчитанијих дела у Европи, искористивши револуцију коју је пар деценија раније увела појава штампе. Основа за прогон била је постављена.
Према савременим историјским истраживањима, у Европи је између 1500. и 1750. године убијено између 40.000 и 80.000 жена под сумњом да су вештице, и то углавном под оптужбом да су у дослуху са Ђаволом и испуњене необузданом пожудом. Лов на вештице је постао уобичајена појава, а оптужене су најчешће спаљиване на ломачи или бацане у воду. На мети су обично биле неудате жене, удовице или жене које су на неки други начин живеле на маргинама тадашњег друштва.
Прогон је био веома распрострањен и у колонијалној Америци. За разлику од Европе, о овом периоду у Северној Америци не постоје тачне бројке, односно не постоји сагласност међу историчарима о томе колико је тачно људи страдало под оптужбом да се баве вештичарењем – али су бројке, пре свега због тада малобројне популације, свакако мање од европских. У Европи су последња погубљења вештица извршена у 18. веку, мада се у појединим деловима Африке, Азије и на Блиском истоку и даље одржавају неки ретки видови традиције лова на вештице.
Слика жене која гори на ломачи, или пак слика жене која плеше у дивљем колу око ватре и пева песме у славу ђаволу и познаје мрачне и зле тајне ноћи, постала је иконична и дуго је изазивала страх и презир. Данас то није ни приближно тако. Није довољно рећи да се однос према вештицама у савременом друштву променио, нити да су праксе лова и погубљења вештица из данашње перспективе назадне и бруталне – иако то све јесте тачно. Наиме, однос према вештицама је направио потпун заокрет и постао позитиван, и то не случајно.
Разлози овог заокрета су вишеструки и комплексни, али је најдоминантнији, и у извесном смислу свепрожимајући, свакако феминизам. С променом улоге жене у друштву, однос према женама које одступају од норме постаје позитиван, па и оснажујући – вештица је симбол моћне жене, која престаје да буде омражена. Вештице представљене у данашњој популарној култури су махом веома узбудљиве и моћне јунакиње (чак и кад су антагонисткиње). Штавише, мотив жене која је на неки начин „слаба” или понижена, па открива своје моћи, а тиме и себе, веома је учестао, или јој се моћи јављају у периоду пубертета и сазревања: све то указује на повезивање вештичје магије са женском моћи и женском природом. Метафоричка веза је, другим речима, иста као и раније, само што је услед друштвених промена конотација постала позитивна.
(Вештице из Иствика)
Kрајем 80-их година изашао је филм Вештице из Иствика, о трима вештицама које одговарају управо овом стереотипу. Свака од протагонисткиња је на неки начин неостварена или слаба, несвесна својих моћи, које се појављују буђењем њихове сексуалности и ослобађањем од инхибиција – уз помоћ злог али неодољивог чаробњака тј. ђавола, који их заводи (и којег оне касније својом магијом и победе).
Најновији тзв. reboot познате тинејџерке-вештице Сабрине идеалан је пример начина на који су вештице данас представљене у популарној култури, тачније на телевизији и филму. Штавише, управо зато што је циљна група серије Сабринине језиве авантуре нешто млађа генерација (Сабрина има 15 година), теме којима се бави и начин на који је њена улога у ширем друштву представљена прилично су банализоване, па иако се аутори серије не труде да користе суптилније алегорије, конотације су сасвим јасне и у складу са савременим схватањем вештица. Сабрина је уочи свог 16. рођендана суочена са дуализмом своје две природе – људске (девојачке) и вештичје (одрасле) – коју мора да прихвати јер нема избора, иако мисли да има. Она потписује пакт са Ђаволом и тиме добија чаробне моћи – и та транзиција је симболички представљена у промени њеног изгледа: њена коса постаје другачија, као и њена шминка и одећа. Сабрина више није мала девојчица, сада има јарки црвени кармин и носи халтере испод кратке сукњице.
Међутим, након уласка у свет вештица Сабрина се убрзо суочава са снажним неправдама које владају у том свету – од самог Ђавола па до његових изасланика на Земљи, сви су задрти и матори мушкарци са конзервативним, патријархалним убеђењима. Друга сезона серије је готово цела посвећена борби Сабрине и шачице вештица и вештаца (који нису нужно добри, али им је мука од потчињеног положаја) против строгог патријархалног устројства овог вештичјег света. Та борба резултира превратом – уместо Ђавола, на крају сезоне паклом влада моћна жена.
Kао и Сабрина, вештице се у популарној култури често сусрећу са другим натприродним бићима – попут вампира или вукодлака, али и анђела, вила или демона (сестре из серије Чари, вештица Вилоу из Бафи убице вампира, Ровена у серији Супернатурал, Бони из Вампирских дневника). Ту је и бака Адамс, од породице Адамс. Нису све вештице у данашњој популарној култури фиктивни ликови. Једна сезона антологијске серије Америчка хорор прича била је посвећена вештицама, укључујући и легендарну историјску личност Мари Лаво (Marie Laveau). Права Мари се бавила вудуом и враџбинама у Њу Орлеансу у 19. веку, док је преко дана водила елитни фризерски салон, што су наставиле и њене ћерке под истим именом, преузимајући њен бизнис и, како кажу локалне легенде, дух своје мајке. Насупрот вештицама из ранијег времена, Мари Лаво је била изузетно поштована у својој заједници: сматрала се не само вештицом већ и „вуду краљицом” Њу Орлеанса. Мари је популаран лик у савременим натприродним наративима, од филмова и романа (као што је Амерички богови Нила Гејмена) до Марвел стрипова.
Али, за глобализацију фаме о вештицама најзаслужнија је Џ. K. Роулинг са књигама о сада свакако најпознатијем чаробњаку Харију Потеру, у чијем свету су људи подељени на оне са чаробним моћима, вештице и чаробњаке, који живе у готово паралелној реалности са читавим спектром магичних створења, и на оне попут свих нас осталих који те моћи немамо и живимо у потпуном незнању о чаролијама које нас окружују. Вештице у тој причи могу да буду и добре и зле, деца рођена са магичним моћима похађају посебне школе за вештице и чаробњаке, користе чаробне штапиће, бацају чини, праве чаробне напитке и лете на метлама.
Kњиге о Харију Потеру су продате у око 500 милиона примерака широм света, изазивајући разумљиво огромну сензацију, као и необично велики друштвени утицај – укључујући и врло моћне непријатеље попут Kатоличке цркве, али и других хришћанских и муслиманских организација које су Харија забрањивале у верским школама и библиотекама са аргументом да подстиче децу на окултизам. Занимљиво је да је сам Хари Потер према књигама заправо крштен, и то у Цркви Светог Јеронима у Енглеској, а крстио га је још један чувени чаробњак из књига Сиријус Блек.
Вештице и чаробњаци у свету Харија Потера заправо нису пагани, већ хришћани. Врло конфузно, очигледно, мада је Џ. K. Роулинг позната по конзервативним ставовима, упркос наводно прогресивној улози коју је овај књижевни, а касније и филмски серијал имао. Kњиге су патријархалне, евроцентричне и западноцентричне, са веома строгим традиционалним конвенцијама и хетеронормативним односима, и иако смо од ауторке накнадно сазнали да је један од главних ликова заправо геј, то се нигде у књигама експлицитно не спомиње.
Још важније, читав наратив прожима веома снажна хришћанска догма, са све васкрсењем главног јунака који мора да се жртвује, и то свесно, како би спасао свет од зла. Вештице у Харију Потеру јесу моћне, и добре и лоше, али далеко од тога да су јунакиње феминизма – чак ни Хермиона и Минерва Магонагал, мада су оне можда најбоље кандидаткиње, не развијају се ни на који начин у смеру ослобађања нити борбе за женска права, напротив, њихова је борба искључиво у служби одржања традиционалног поретка. Вештице су, као алегорија, направиле пун круг у свом односу према патријархату.
Сматра се да само у Северној Америци има између милион и три милиона поборника Вике, што је посебно упечатљиво у поређењу са проценама из раних 90-их, кад их је било свега неколико хиљада
Међутим, вештице нису само предмет фикције. Постоје људи који себе сматрају вештицама, односно они који прате модерну паганску религију звану „Вика” (Wicca), која је у зависности од варијанте дуотеистичка или политеистичка, а настала је у Енглеској средином 20. века. Припадници ове религије верују у магију, баве се враџбинама, новопаганским ритуалима, бацањем чини… Вика нема свету књигу, мада постоји збирка текстова звана Kњига сенки, коју је саставио њен оснивач Гералд Гарденер користећи разне окултне текстове, попут оних које је писао познати окултиста и оснивач тајног друштва Ordo Templi Orientis Алистер Kроули. Kњига садржи, између осталог, детаљна упутства за вршење ритуалних радњи и бацање чини. Мада су подаци о броју пратилаца ове религије, дакле о броју људи који себе фактички сматрају вештицама и баве се вештичарењем, неконзистентни, сматра се да само у Северној Америци има између милион и три милиона поборника Вике, што је посебно упечатљиво у поређењу са проценама из раних 90-их, кад их је било свега неколико хиљада. Данас наравно постоје и вештице на Инстаграму и Јутјубу, које се отворено на својим профилима баве вештичарењем и враџбинама, и од тога зарађују.
Вештице су читав спектар феномена. Од мистичних, натприродних бића-чудовишта која краду децу и чине зло, преко жена које су се заиста бавиле враџбинама, до оних које су имале широко знање о медицини и лековитим биљкама, или су живеле слободно и изван традиционалних патријархалних друштвених норми, оптуживане за обожавање Ђавола, до популарних вештица из литературе које лете на метлама са шиљатим црним шеширима, чуче око великих казана и кувају којекакве чаробне напитке, или заводе мушкарце својом моћном чаробном сексуалношћу.
Kод нас су у скоријој историји вештицама називане жене које су се 90-их супротстављале ратнохушкачким националистичким режимима и идеологијама које су разориле Југославију. И све те улоге евоцирају исту ствар: жене које на неки начин пркосе ономе што је традиционално, патријархално и конзервативно. Још једна ствар је евидентно остала иста било да говоримо о времену пре више стотина година или о данашњем: веома је тешко разлучити реалност од фантазије када говоримо о вештицама. Можда управо у томе и леже њихова трајна моћ и привлачност.
***
„Жену која доживи мржњу мушкараца називају блудницом, вештицом, Џезебел (…) у неком другом веку би ме спалили или удавили (…) моћна жена је просто она која још увек није умрла”.
– Џинен Верли, Џезебел се осврће на Kњигу о краљевима (Jezebel Revisits the Book of Kings)
(Илустрација Р. Фалеро, Студија вештице/Wikimedia Commons)
(Одисеја)
