Преплитање појмова завере и теорије завере, понекад тешко разлучивих, окончава се тачком пресека и дистинкције – тајном.
Kоначна тајна херметичке иницијације гласи да је све тајна, пише Умберто Еко о гностичком схватању овог појма. Свепрожимајуће својство скривеног долази до изражаја у многим областима живота, нарочито у политици. Борислав Пекић је то апострофирао као основно политичко правило функционисања кроз векове: „Једно од најстаријих и највреднијих начела политичке стратегије, у рату као и у миру, јесте тајност. Библијски принцип, по коме ни десница не сме знати шта јој ради левица. Војнички аксиом, по коме се пола победе налази у изненађењу.”
Преплитање појмова завере и теорије завере, понекад тешко разлучивих, окончава се тачком пресека и дистинкције – тајном. Она је један од начина да се објасне и одвоје ова два друштвена феномена. Услед огромних злоупотреба речи завера многи зазиру од објашњења догађаја преко ње. Речник је дефинише као „тајно договарање неколико лица ради заједничког деловања против некога или нечега”.
Од најранијих времена сматрана је тешким преступом. Правна регулација оваквог понашања се помиње још у члану 109. Хамурабијевог законика: „Ако крчмарица, кад се у њеној кући скупе завереници, не ухвати их и не преда двору, да се убије”. Хамураби, вавилонски владар и законодавац из 18. века п.н.е. препознао је завереничке радње као друштвено опасне и уредио их строгом санкцијом, јер су имале покриће у реалном животу.
Њено егзистирање у конкретном случају, у данашњем времену, повезано је са извршењем најтежих кривичних дела тако да је доказивост тешка. Не може свако чињење бити завера, већ само оно познато мањој групи људи, чије последице најчешће наступају изненада или евентуално сувише касно да би биле спречене.
Сасвим је јасно да су кроз историју постојале завере, а и данас су modus operandi у ратовима и политици. Било их је много и у различитим епохама, од убиства Цезара, Барутне завере из 1605. године у Енглеској, убиства два српска краља Александра и можда најспецифичније и са највише утицаја и на садашњи тренутак, напад на Пољску, септембра 1939. и почетка Другог светског рата. Пакт Рибентроп-Молотов се може узети као парадигма, зато што је имао тајне протоколе и спада у горе поменуту дефиницију, јер није било познато јавности шта су се заправо стране уговорнице договориле: подела интересних сфера, где је направљена карта, будуће, већим делом поробљене Европе. Постојао је тајни договор, као genus proximum генус проксимум сваке завере, а недуго затим успешно спроведен напад на Пољску, подељену између Немачке и СССР. Kасније су и друге земље биле окупиране. За завере је круцијална тајност договарања, дајући потребну дистинкцију све до тренутка док се не почиње спроводити идеја у дело (успешно или безуспешно).
Синтагма теорија завере употребљена је први пут у 19. веку у „Њујорк тајмсу”. У истом медију, стотину година касније, почело је њено шире коришћење у јавности. Недуго после убиства Kенедија и рада Воренове комисије кренуле су да се развијају различите верзије око фамозног атентата на председника САД, а да би се уклониле почело је коришћење ове фразе.
Ширење и злоупотреба наратива теорија завере почело је пре 1963. године, почетком двадесетог века, са књигом „Протоколи сионских мудраца”, антисемитским списом, доказаним фалсификатом, створеним од тајне полиције царске Русије (састанак на коме је план настао, Први ционистички конгрес, приказан је као тајни иако је био отворен за јавност и учестововали су особе других националности сем Јевреја, а и фалсификовано је дело „Разговор између Макијавелија и Монтескјеа на оном свету”). Kасније је увелико злоупотребљиван од многих, нарочито нациста.
Оксфордски речник енглеског језика дефинише овај феномен као уверење да је нека тајна, али утицајна агенција (обично политичке мотивације и опресивне намере) одговорна за необјашњиви догађај. Овде долази до битног, лингвистичког, а после и других разликовања од завере. Теорија завере је уверење, претпоставка да се нешто субверзивно дешава. Не само што најчешће нема доказа, него самим сазнавањем тајне и њеним изношењем у јавност више не може постојати завера.
Везу између тајне, завере и теорије завере истакли су Умберто Еко и Kарл Попер преко духа гнозе. Према гностичким учењима човек је жртва космичке завере и тиме се ослобађа одговорности за зло у свету. Еко назначава у својој књизи „Границе тумачења” да је довољно подсетити се на „Протоколе сионских мудраца” или на макартизам и да диктатуре теже проналажењу спољашњег непријатеља као непрестане претње грађанима и како гноза добија свој данашњи израз преко теорија завере: И ето како се форма магијског и иницијацијског мишљења може испољити и унутар неке позитивистичке, технолошке и технократске културе. Постоји отклон од одговорности за учињено пребацујући све на неког другог, на неку другу групу.
С друге стране, појам теорије завере је прерастао у моћно оружје пропаганде, у виду стигматизовања неистомишљеника и политичких противника у јавном дискурсу. Истраживања Ђине Хастинг и Мартина Ора указују на те методе. У тексту Dangerous Machinery: Conspiracy Theorist as a Transpersonal Strategy of Exclusion износе следеће начине етикетирања:
1) Устаљену стратегију искључивања;
(2) Механизам преобликовања који одвраћа питања или забринутости о моћи, корупцији и мотиву; и
(3) Напад на личност и стручност испитивача.
Преко њих се контролише уплив другачијег мишљења у јавни простор, склања фокус са питања на личност испитивача, често је пежоративно доводећи у везу са поремећајима параноје: У крајњој линији, етикета теорија завере се у политичком контексту користи и као реторичко средство за делегитимизацију одређених тврдњи које преиспитују, можда и са пуним правом и рационалношћу, нека званична објашњења или политичке малверзације.
Најпознатији узбуњивач јавности на свету, Џулијан Асанж, етикетиран је од стране мејнстрим медија као бранилац диктатора, теоретичар завере, издајник, зато што је одавао информације од јавног значаја непријатне за врхушке САД, Британије и других западних земаља. Девалвирање речи завера услед дуготрајне злоупотребе са страховитим последицама очекује и теорију завере због неумереног коришћења, тј. еволуирања у флоскулу или израз чије се коришћење избегава.
Вечне тајне света и друштва добијају свој одраз у различитим наративима произашлим из покушаја њиховог откривања. Скривена места познања стварности често су омеђена странпутицама илузије одгонетања, држећи подаље радознале. Бинарно размишљање о овим појавама представља врата уласка у искривљене погледе на реалност.
Литература:
Границе тумачења, Умерто Еко превод: Милана Пилетић, издавач Паидеиа,
Тамо где лозе плачу, Борислав Пекић,
Хамурабијев законик, превод: Чедомиљ Марковић,
Речник српског језика (2011), Матица српска, Милица Вујанић,
The Oxford English Dictionary
Conjectures and refutations, Karl Popper
Dangerous Machinery: Conspiracy Theorist as a Transpersonal Strategy of Exclusion, Ginna Husting, Martin Orr.
(Пулсе)
