Научна опклада пре два и по десетлећа коначно је разрешена, јављају у новим бројевима часописи Nature и Science.
Године 1998. двојица младића, неуронаучник Кристоф Kох и филозоф Дејвид Чалмерс, сели су у задимљени бар у Бремену, у северној Немачкој, на партију разговора након што су дан провели држећи предавања на конференцији посвећеној свести. После неколико пића Kох је предложио опкладу у боцу финог вина да ће неко у следећих 25 година открити специфичан потпис настанка свести у мозгу. Чалмерс се кладио да се то неће догодити. Четврт века касније, на годишњем састанку Удружења за научно проучавање свести (ASSC) 23. јуна 2023. у Њујорку, двојац се јавно сагласио да проблем још није решен. Победник је, дакле, филозоф. За решење опкладе била је кључна студија која је тестирала две водеће хипотезе о неуралној основи свести, чији су резултати представљени на конференцији.
Свест сачињава све што особа доживљава – оно што куша, чује, осећа и још много тога. То је оно што даје смисао и вредност нашим животима, рекао је Чалмерс. Упркос огромним напорима, 25 година после опкладе научници још не могу рећи да разумеју како људски мозак ствара свест. „Почело је као велика филозофска мистерија”, каже Чалмерс. „Но током година то се поступно претворило у ако не научну мистерију, барем у мистерију на коју можемо делимично утицати научно.”
Кристоф Kох, из Аленовог института за истраживање мозга у Сијетлу (САД), своју је потрагу за неуралним отисцима свести започео осамдестих година прошлог века. Од тада улаже велике напоре у идентификовање дијелова мозга који су битни за генерисање осећаја гледања, слушања, жељења и слично. У време када је предложио опкладу имао је јаке разлоге за оптимистичка предвиђања. Управо су тада била остварена одређена технолошка достигнућа због којих се откриће механизма свести чинило готово надохват руке.
Функционална магнетна резонанција (fMRI), која прецизно мери промене у протоку крви што се јављају с активностима у мозгу, у то је време ушла у многе лабораторије. Истовремено се појавила оптогенетика, која је научицима омогућила да стимулишу специфичне групе неурона у мозговима животиња. „Био сам одушевљен свим тим техникама”, подсећа Kох, у то време млади доцент у Kалифорнијском институту за технологију у Пасадени. „Мислио сам: 25 година од сада? Нема проблема.”
Од 1998. клађење је остало углавном заборављено. Но, то се променило пре неколико година када га је поново актуализовао Пер Снапруд, научни новинар из Стокхолма, који је интервјуисао Чалмерса 1998. Снимак разговора подсетио је двојац на опкладу и вино. Kох и Чалмерс у међувремену су се укључили у велики пројект који је требало да убрза поручавање свести, а подржала га је фондација Templeton World Charity Foundation са седиштем у Насауу на Бахамима. Циљ је био успостављање низа експеримената којима би се тестирале различите супротстављене хипотезе о свести. „Ако се предикције не покажу тачнима, то представља озбиљан изазов за теорије”, објаснио је Чалмерс.
Постоје десеци хипотеза у вези с настанком свести, међу којима се истичу две, назване IIT (Integrated Information Theory) и GNWT (Global Network Workspace Theory). Према IIT-ју, свест је структура у мозгу формирана одређеним типом неуронске повезаности која је активна све док се догађа одређено искуство, попут гледања слике. Сматра се да се она налази у стражњем кортексу мозга. С друге стране, GNWT сугерише да свест настаје када се информације емитују у подручја мозга путем међусобно повезане неуронске мреже. Према тој претпоставци, емисија се догађа на почетку и на крају искуства и укључује предњи кортекс мозга.
GNWT је у почетку добила подршку у експериментима у којима се од учесника тражило да пријаве тренутак када постану свесни неког подражаја, као што је слика што се брзо појављује и нестаје на екрану. У тим студијама снимци мозга показали су да се у тренутку појаве перцепције активира предњи кортекс. Но, филозофи и експерименталисти су се запитали јесу ли те студије стварно ухватиле неуронске маркере свести о перцепцији или су само забележиле извештавање неурона о перцепцији.
Наиме, познато је да се у предњем кортексу одвијају когнитивни процеси као што су усмеравање пажње и складиштење информација у памћење, који учесницима омогућују да потврде да су видели слику. Стога су се као могуће решење наметнуле студије перцепције „без извештавања”, у којима учесници пасивно посматрају слике. Једна таква популарна студија укључује тзв. бинокуларно супарништво: ако се левом и десном оку исте особе приказују различите слике, свесна перцепција особе пребацује се између очију. Ти прелази могу се пратити независно од извештаја испитаника праћењем покрета очију. Експерименти утемељени на том принципу открили су сигнале свести о перцепцији у стражњем делу мозга, у подручју које је предвиђено IIT-јем.
Поборници GNWT-ја, према којем се свијест ствара у предњем делу мозга, узвратили су на ово откриће аргументима према којима су такве студије препуне збуњујућих фактора. Примерице, истакли су да би учесници истраживања могли бити уморни од гледања слика на екрану и стога престати посвећивати пажњу сликама и допустити да им мисли одлутају на друге задатке. То је феномен који је филозоф са Њујорк универзитета Нед Блок назвао „проблем мајмуна који се досађује”.
Шест независних лабораторија коначно је спровело експерименте сучељавања две наведене хипотезе користећи унапред зацртани протокол и различите допунске методе за мерење активности мозга. Но, резултати који још нису прошли рецензију нису савршено подупрли ниједну. Science пише да су заговорници IIT-ја били спремни прогласити победу. „Резултати потврђују општу тезу IIT-ја да су стражњи кортикални делови мозга довољни за свест и да ни укљученост [предњег кортекса] ни глобално емитовање нису нужни”, изјавила је водећа заговорница IIT-ја Мелани Боли, неуролошкња и неуронаучница са Универзитета Висконсин.
Али главни архитекта GNWT-ја Станислас Деаене, директор одсека за когнитивну неурослику у INSERM-CEA у Орсоу у Француској, сматра да је ова експериментална фаза имала ограничења и да ће резултати других тестова у супарничкој сарадњи, који тек треба да буду објављени, подржати улогу предњег кортекса коју предвиђа GHWT. Додао је да нова сазнања која смештају свесну перцепцију у стражњи део мозга предвиђају многе претпоставке и да оне не потврђују IIT.
„То нам говори да обе хипотезе треба да бздз ревидиране”, коментисала је Лусија Мелони, неуронаучница из Института Макс Планк за емпиријску естетику у Франкфурту у Немачкој, која није суђеловала у истраживању. „Опсег те ревизије мало је другачији за сваку од претпостваки. Kада је реч о IIT-ју, приметили смо да подручја у стражњем кортексу доиста садрже информације на трајан начин” додавши да та спознаја сугерише да се посматрана структура постулирана хипотезом заправо опажа. Но, истраживачи нису пронашли доказе о трајној синхронизацији између различитих подручја мозга, како је то било предвиђено претпоставком.
Kада је реч о GHWT-ју, научници су открили да се неки аспекти свести, али не сви, могу идентификовати у предњем кортексу. Осим тога, експерименти су нашли доказе о емисији коју предвиђају заговорници GHWT-ја, но само на почетку искуства, а не и на крају, како је то било предвиђено хипотезом. Дакле, GHWT се у експерименту показао нешто лошије од IIT-ја. „Ипак, то не значи да је IIT истинит, а да GHWT није”, наглашава Мелони. То значи да заговорници ових претпоставки треба да преиспитају механизме које су предложили с обзиром на нове спознаје.
У међувремену се на исту тему изводе други експерименти. У склопу иницијативе фондације Templeton Koch спроводи се студија тестирања IIT-ја и GHWT-ја на мозговима животиња. Дејвид Чалмерс истовремено ради на пројекту који процењује две друге хипотезе о свести. Што се тиче опкладе, Kох је признао пораз и понудио боцу „мадеире” из 1978. Године, уз још пет финих португалских црвених вина. На питање да ли се упустио у ново клађење, изјавио је да спреман да удвостручи улог за следећих 25 година.
(Индекс)
