„Ерлангенски рукопис” је прва збирка српскохрватских народних песама. Писар је и даље непознат: није Србин, ни Хрват, чак да није ни словенског порекла.
„Ерлангенски рукопис” је прва велика песмарица српскохрватских народних песама. Старија је чак сто година од збирке српских народних песама које је сакупио Вук Стефановић Kараџић и обавијена је велом мистерије. Случајно је откривен у библиотеци немачког града Ерлангена 1913. године, а први који је проучио био је професор Герхард Геземан.
„Ерлангенгски рукопис” написан око 1720. године. То га не чини не само највећим и најстаријим од свих до сада познатих записа српскохрватских народних песама, већ се и разликује од досадашњих по многим значајним особинама.
Српска краљевска академија наука у Београду је 1925. године уприличила прво издање „Ерлангенског рукописа” на нашим просторима, а поред Герхарда Газемана, у припреми издања и проучавању песама учествовали су српски филолог Љубомир Стојановић и географ Јован Цвијић. Процењује се да је „Ерлангенгски рукопис” написан око 1720. године. То га не чини не само највећим и најстаријим од свих до сада познатих записа српскохрватских народних песама, већ се и разликује од досадашњих по многим значајним особинама.
Елијас фон Штајнмајер, познати германиста, у скоро празној фиоци канцеларијског стола библиотекара Ерлангенске универзитетске библиотеке нашао је један стари рукопис коме није знао ни порекло, нити којим је језиком написан. Штајнмајер је упитао библиотекара на који начин је рукопис доспео код њега, а он му је одговорио да га је Библиотека добила око 1870. године од непознатог дародавца. Ерлангенска библиотека је тада послала рукопис државној библиотеци у Минхену и замолила их да га подробније проуче. Ерик Бернекер, тамошњи професор славистике, утврдио је да рукопис садржи збирку старијих српскохрватских народних песама, међу којима има и неколико уметничких.
Рукопис је писан на квалитетној хартији, броји 1.010 страна и садржи 217 песама. Неколико песама је у духу дубровачке љубавне лирике, док су све остале народне лирске и епске песме. На првој страни рукописа се налазе раскошним ћириличним словима исписани иницијали сакупљача народних песама, око којих се вију лозице карактеристичне за бујни, немирни барок, са таласастим, хармоничним цртама. Овакви украси су били права реткост за 18. век у ком је рукопис настао.
Постављају се бројна питања у вези са мистериозним „Ерлангенским рукописом”. Годину у којој је рукопис настао је тешко утврдити. Тешко, али је ипак могуће. Оно што ће остати вечита дилема јесте ко је сакупио народне песме из „Ерлангенског рукописа”. Герхард Газеман тврди да писар „Ерлангенског рукописа” није Србин, ни Хрват, чак да није ни словенског порекла. Kако наводи, писар веома слабо познаје ортографију и граматику српског језика и притом чини грешке какве ниједан Србин не би начинио.
Све јуначке, епске песме које се налазе у „Ерлангенском рукопису” написане су у карактеристичном десетерцу. Главни јунаци тих песама су најчешће хајдуци и ускоци, неизоставни Марко Kраљевић, виле, стари српски краљеви и витезови.
Његова претпоставка јесте да је у питању био Немац из управе аустријске Војне границе, образован човек уметничког духа, заинтересован за народну уметност својих граничара. Даље га мисли наводе да се писар вратио у своју домовину, јужну Немачку, одакле је рукопис доспео до Ерлангена.
Све јуначке, епске песме које се налазе у „Ерлангенском рукопису” написане су у карактеристичном десетерцу. Главни јунаци тих песама су најчешће хајдуци и ускоци, затим неизоставни Марко Kраљевић, виле, стари српски краљеви и витезови.
Kао прва међу песмама у „Ерлангенском рукопису” приложена је „Хасанагиница”, балада због које је чувени немачки књижевник Јохан Волфганг Гете научио српски језик. Нилазимо и на „Јунаштво Мандушића Вука”, о ком је такође певао Петар Други Петровић Његош у свом „Горском вијенцу”. Славни српски сликар, Павле Паја Јовановић, насликао је једну од својих најпознатијих слика према мотивима народне песме „Марко Kраљевић и вила”, која је заузела своје место и у „Ерлангенском рукопису”.
(Извор Национална географја)
