У Врању је 130 година од рођења проф. др Ђорђа Тасића обележено научном конференцијом посвећеном делу овог знаменитог правника, иначе Врањанца. Тим поводом приређена је и изложба под називом „Ђорђе Тасић – живот и дело”.
Изложба је урађена на основу богате заоставштине Ристе М. Симоновића, знаменитог хроничара Врања. Као студент он се одушевио професоровим знањем, познавањем правне материје, и ширином образовања. Касније је сакупио сва његова дела и сачинио најпотпунију библиографију. Дописивао се професором Ђорђем Тасићем о неким проблемима државе и начина уређења. Део те преписке приказан је на овој изложби.
Објавио књигу о њему, под насловом „Два југословенска великана – Борисав Станковић и Ђорђе Тасић”, самостално издање аутора, Врање, 1982. Овом студијом Риста Симоновић отргао је од заборава овог знаменитог Врањанца. О њему је, између осталог, написао: „Иако још млад, Тасић је сваком приликом и свуда сипао нове идеје, нова опажања, доносио нове судове, ствари разрађивао свестрано и с толико финоће духа да је одавао слику врло искусног и зрелог човека. Тасић је стално осећао да му недостаје време за рад и због тога је увек и свуда журио, као да је предосећао да ће његов животни дах рано бити пресечен, увек је у раду, и уколико је више журио, утолико су се пред њим све више и више отварали разни научни и животни видици…Није било проблема пред којим је Тасићева радозналост заћутала. Све га је занимало и све је за њега у животу било важно.”
Због својих слободумних ставова професор Ђорђе Тасић је априла 1941. године удаљен с Правног факултета, а 4. новембра исте године ухапсили су га окупаторови помагачи. После малтретирања и мучења пуштен је, а онда 25. августа 1943. године поново је ухапшен (по пријави суграђана, као антифашиста) и сутрадан стрељан.
А о ширини научног интересовања професора Тасића, Риста Симоновић је написао: „У научним радовима зналачки је и научно писао о Вуку Караџићу, Проки Јовкићу, Божи Кнежевићу, сељаштву и демократији, националном осећању, политичком васпитању омладине, законитости, југословенској култури, дефетизму, Макијавелију, Дигију, Келзену, одговорности државе, уставном суду, Платону, обичајном праву, женском праву гласа, модерној литератури, интелигенцији и народу, Достојевском, парламентаризму, суверености, једнакости грађана пред законом и многим другим проблемима који задиру у живот друштва и државе.”
„Право и социологија нису биле једине области у којима се стваралачки таленат Ђорђа Тасића исцрпљивао… Кратко речено, Тасићев допринос нашој правној науци био је у овоме: тумачење права интерсеовало га је веома много и у ту област увео је социолошку методу која се до тада није примењивала; науку о држави и праву подигао је на европске висине, а факултетску наставу за све време рада водио је на савременим принципима и методама.”
Није онда чудно што је професор Ђорђе Тасић 1935. године био један од оснивача Друштва за социологију и друштвене науке, а и првог социолошког часописа. „Али како је Тасић био човек широких видика и увек склон да у науци тражи истину, како је био прави научник, то му нимало није сметало нити било тешко да још у докторској тези најави постанак државе и права онако како то чине марксисти..”, подсећа Риста Симоноцић.
Ђорђе Тасић је увек био на страни правде, против тираније и аутократије: као декан Правног факултета Београдског универзитета, са још 30 појединаца, потписао је захтев којим се тражила општа амнестија за све политичке осуђенике (после 6. јануара 1929. године највећи број политичких осуђеника био је из редова југословенских комуниста); све студентске демонстрације после 1930. године пажљиво је пратио и свесрдно одобравао; никако није могао да схвати многе акције и радње политичког руководства земље између два рата; као декан Правног факултета бранио је Јустина Поповића који је био оптужен за плагијат. Занимљиво је да су се њих двојица, још као деца из два сокака, дружили и одрастали, а да су се касније разишли јер је Тасић у часопису „Раскрсница” (1923) објавио текст „О Достојевском Ј. Поповића и поводом њега” у којем је изнео своје неслагање с Јустиновим схватањем Богочовека код Достојевског.
Због својих слободумних ставова професор Ђорђе Тасић је априла 1941. године удаљен с Правног факултета, а 4. новембра исте године ухапсили су га окупаторови помагачи. После малтретирања и мучења пуштен је, а онда 25. августа 1943. године поново је ухапшен (по пријави суграђана, као антифашиста) и сутрадан стрељан.
По налогу нашег оца, Симон Симоновић је отишао код проф. Антонија Тасића (Економски факултет), млађег брата, и од њега сазнао истину о страдању и о последњим данима професора Ђорђа Тасића. Када га је Гестапо други пут ухапсио, млађи брат отишао је код шефа београдског Гестапоа Емануела Шифера, доктора права из Беча. „Показао му је зборник Правног факултета у Хајделбергу, поводом шест векова од оснивања. На уводном месту био је поздравни текст професора Ђорђа Тасића. То је било познато шефу Гестапоа. Одговорио му је; „Прекасно! Сви сте овде комунисти!”
Да ли Ђорђе Тасић већ био стрељан? Ко то зна?” – записао је Симон Симоновић.
Томислав Р. Симоновић
