На укопу Николе Тесле 1943. године у Њујорку, Златко Балоковић је извео „Аве Марија” и „Тамо далеко”, што се може тумачити као вишеструка порука великог генија, али чињеница да је за ту последњу прилику одабрана виолина могла би носити важну научну поруку.
Др Станислав Кнежевић
Никола Тесла је 1900. године објавио „Проблем повећавања људске енергије”, где се (1996,72) у поглављу „Бежична телеграфија – тајна грешке у Херцовим испитивањима – пријемник изванредне осетљивости” тврди да се постижу најбољи резултати ако „дужина сваке жице или калема, буде једнака једној четвртини дужине таласа електричне вибрације у жици”, мада је такође „неопходно прибећи електричним вибрацијама ниског тона”.
Открио је да je Херцов (Hertz) превид у eксперименту са апаратом који производи искре присуство ваздуха као изолатора, а да он то престаје да буде ако је дужина жице једнака четвртини дужине таласа. Поставља се питање шта значе ове одреднице и које везе имају са облицима гудачког инструмента.
Теслин ниски тон је тон доње
даске која због лонгитудиналних
таласа у горњој дасци, индукује
неки струјно-магнетни ефекат у
произведеним фреквенцијама и
веома брз и гласан пренос кроз ваздух.
Четвртина дужине резонатора виолине одговара фреквенцији добијеној ударом по средини даске 356:4=89, приближно тону f (за горњу даску), ако је градња уобичајених стандарда. Незаобилазно је истакнути Хермна фон Хелмхолца (Helmholtz), чији је покушај штимовања дасака с обзиром на аликвотне или парцијалне тонове, на основу формуле f=h/l2 (где је f фреквенција властитог тела, h апсолутна висина даске, l дужина тела, e еластичност и spt специфична тежина), код нас примењивао Карло Паржик (1887-1963). О томе су објављена два чланка у „Зборнику Матице српске за сценску уметност и музику” (1987).
На апсолутној висини
Метод мерења фреквенција даске или резонатора је донекле збуњујућ, јер Хелмхолц (и многи други: Ernst Florence Friedrick Chladni, 1756-1824; Felix Savarat, 1791-1841. итд.) третира даску као равну плочу у физици и фреквенцију мери потезом гудала по ивици даске. Тако се добија фреквенција сасвим различитa (велика, евентуално мала секунда између дасака) од фреквенције добијене перкусијом по средини даске (чиста кварта) и постaвља се питање која од ових фреквенција је заправо фреквенција властитог тела.
Ако у расправу уведемо Теслино откриће о односу фреквенције и дужине 1:4, видимо да је фреквенција властитог тела добијена перкусијом по средини даске, при чему је очигледно и да кобилица стоји приближно на средини, да би даску у ствари требало вибрирати потезом гудала по апсолутној висини (највишем делу). Теслин ниски тон је тон доње даске која због лонгитудиналних таласа у горњој дасци, индукује неки струјно-магнетни ефекат у произведеним фреквенцијама и веома брз и гласан пренос кроз ваздух.
Кварта омогућује најбоље фреквентне подударности између дасака (као јоносфера и Земља), осим за малу терцу, на чијем месту се ставља стубић (душа), због присилног осциловања јер су мале терце распоређене равномерно по даскама. Објашњење шта је са малом терцом, у Хелмхолцовом систему мерења, уопште није могуће.
Наспрам овоме, Миланковићеви (Богдан Миланковић: „Виолина – њена историја и конструкција”, 1956) „канони” (вероватно парафраза на „каноне” његовог брата академика Милутина), изгледају сасвим неуверљиво. Како других научних књига и нема последњих педесетак година, осим др Станислава Кнежевића (и два чланка о Паржику 1987), претходни ауторитет би могао бити бог Перун, са електричним искрама у шаци, или Илија громовник, или у „Новом Завету”, број 6, ако се узме да кварта има шест полустепена (Отк. 13. и шест посуда јеврејског очишћења на свадби у Кани Галилјској – силазак пламених језика, Јн. 2), мада и Николај Велимировић музички инструмент схвата као електрику („Религија Његошева”, 1921/87,101-3).
Важни материјали, међутим, могу се свести на импрегнацију: калцијум 20, силицијум 14 и угљеник 6; може се приметити 20-14=6, дакле – кварта, опште прихваћено темперовање „Периодног система хемијских елемената” Дмитрија Ивановича Мендељејева in c (и елемената старих) (на пр., ако се стави на кожу пепео раставића – Equisetum arvense у коме има 90% силицијума он привлачи на калцијум у костима и отклања бол); дрво је онда само носилац облика, импрегнације и лака.
Гудачки намотаји
Никола Тесла тврди да ће електрична енергија да се преноси на даљину без физичке везе (жице) због тачног фреквентног односа (патентна писма бр. 645,576, бр. 649,621 1900. године и бр. 685,956 1901. године). Главно упориште му је посматрање природног пражњења у Колораду 1898, тако да је Земља схваћена као кондензатор који се пуни у јоносфери (небо) која се спорије окреће него Земља и зато се вртложењем етера индукује струја.
Тесла је изумео примопредајник
који се састоји од намотаја дебеле
жице и унутар тога много више
намотаја танке жице (једнаких
тежина) који појачава струју.
Под сасвим одређеним фреквентним односима, ово наелектрисање се може и празни се у виду громова или муња, али због стојећих (лонгитудиналних) таласа. Никола Тесла је изумео примопредајник који се састоји од намотаја дебеле жице и унутар тога много више намотаја танке жице (једнаких тежина) који појачава струју. Овде није битно навести све детаље, али се испоставља да ови намотаји могу да буду упоређени с даскама гудачког инструмента и обратно.
Да би ово функционисало, било као виолина или гром, неопходна је још геометрија сферних облика. Могућа конструкција у доба настанка виолина, то је геометрија ирационалних бројева у Еуклидовим „Елементима”. Сферни облици су могли да буду засновани вероватно на деловима кружница мање-више великих полупречника на бази умношка темперационог броја (за који се знало у доба Аристоксена, око три века пре Христа), али о томе нису доступни подробнији трагови (осим ренесансних инструмената; и најраније критске лирице из IX – X века).
