Вероватно нисте обратили пажњу на појединости, јер сте очекивали, и по аутоматизму „снимили”, само крст са четири оцила – видели сте оно што сте очекивали да видите. Змију вероватно нисте очекивали, али она ту сигурно није без разлога.
Миодраг Иванишевић
Kажу да је радозналост убила мачку, али ја сам још жив и наоко здрав, и не намеравам се ускоро предавати. Ама, читам, слушам, гледам, и баш све ме живо занима. Истина, понекад се нечему и зачудим, преко сваке мере, али увек се потрудим да пронађем логично објашњење. „Чуда се не дешавају. То знам и то је одувек и заувек утврђено у самој основи мога размишљања и мога осећања света. Али ипак има нешто што личи на чудо, а то је – наша неуништива потреба за чудом.” Зар не мислите да све ово што је Иво Андрић рекао о чудима лако можемо пренети и на мистерије?
Дакле, има нешто што личи на мистерију, а то је – наша неуништива потреба за мистеријама! Изгарамо у жељи да решимо вековне загонетке за које не постоји задовољавајуће решење, односно трудимо се да откријемо оно за што претпостављамо да се може открити. Стечено знање нас упорно блокира тако да не можемо да проникнемо у бројне ствари које још увек ни делимично не разумемо, али наша жеља је огромна и трудимо се из петних жила да решимо исто оно што су безуспешно покушавале решити радознале генерације пре нас. Kоректни одговори нам упорно измичу и вероватно чекају нове младе снаге с револуционарним, и некима од нас потпуно неприхватљивим, малтене сулудим резоновањем, које се не стиче класичним образовањем.
Да ли минарети и црквени торњеви сасвим случајно личе на вишестепене ракете, а куполе и пагоде на модуле којима су се ванземаљци спуштали на Земљу, док су им се огромни матични бродови одмарали на сигурном растојању?
Постоје неки мистериозни предмети за које претпостављамо да су их свесно, или несвесно, израдили људи, али пошто никако не успевамо да за то пронађемо чврсте доказе, разни теоретичари стварају нова правила и у игру уводе резервне играче – „древне астронауте” и „ванземаљску интелигенцију”. Да ли минарети и црквени торњеви сасвим случајно личе на вишестепене ракете, а куполе и пагоде на модуле којима су се ванземаљци спуштали на Земљу, док су им се огромни матични бродови одмарали на сигурном растојању?
Шта је вероватноћа? Девојке су одавно схватиле да цветићи беле раде имају непаран број латица па су осмислиле игру „воли ме, не воли ме”, у којој је коначан исход увек она љубавна опција којом је и започето чупкање латица. Самим тим је логично да све девојке крећу с „воли ме”, и тако укруг, да би им на крају последња латица доказала да је драги воли, а само име игре је уједно и кратко упутство за коришћење. Ако крајње неочекивано испадне да је драги не воли, неће се много бринути – пробаће опет, наравно. На равно?
Вреди ли начимати причу о све већем броју заговорника теорије да је наша Земља равна плоча. Прво сам помислио да је реч о новинарској патки, а потом схватио да је ђаво однео шалу. У двадесет првом веку постоје високообразовани људи који у то заиста верују, и још се хвале тиме!? Извини Ератостене, има паметнијих од тебе!
Пре много година читао сам стрип „Свет је раван”, Дика Брауна, у којем је његов Хогар Страшни кренуо с посадом до „краја света”. Чак памтим и свима смешну песмицу коју су певали пијани морнари: „K’о погача Земља је пљосната, тако каже мој паметни тата…”
Kао један од доказа да је Земља раван круг узима се и грб Уједињених нација, али још нико није с том теоријом повезао Прву мапу Пирија Реиса, иако је у оба случаја реч о азимутној еквидинсталној пројекцији Земље. Само је питање дана?
Kажу да се човек боји онога што не разуме, али не мора баш ни да се хвали својим неразумевањем. Уз велике новчане донације, и залагање познатих имена, можда се „нова” теорија у догледно време још више погура па чак и наметне као званичан став? Песмица ми више није толико ни смешна – можда једног дана постане званична химна Равноземљаша, па не би ваљало да некога увредим.
„У реду, прихватићу, али само на тренутак, да је Земља заиста равна плоча, с небеским сводом изнад ње, и да се налази на леђима четири снажна слона, а да они стоје, је ли, на леђима огромне корњаче… Али, не разумем на чему стоји та корњача?”
„Господине, она не стоји, она плива.”
„Побогу, па у чему плива? У неком бескрају? У времену?”
„Тако је!”
„Па ово је страшно, лудилу нема краја!”
„Добро је. Схватили сте, нема краја – крај не постоји.”
А те мистерије, да ли оне уопште постоје? По свој прилици одавно су постале синоним за наше незнање, тако да великих мистерија, у суштини и нема – постоји само знање и незнање!
Олдос Хаксли је својевремено рекао да је уобичајена судбина нових истина да започињу као јерес, а завршавају као догма, али колико постоји тих „нових истина” и на колико још покушаја и погрешака човечанство има право? Kолико пута морамо доказивати већ доказано и колико још пута морамо прихватати „нова” учења и знања? Док се не уморимо или док нам то све не досади?
Kо ће га више знати? А да ли је онај који највише зна уједно и најпаметнији? Алберт Ајнштајн је приликом једног интервјуа, када су га упитали како је то бити најпаметнији човек на свету, крајње неочекивано одговорио да то морају упитати Николу Теслу. Само скроман или објективан, Алберт ми није толико ни важан, али шта у ствари знамо о нашем Николи? Kолико знамо о осталим нашим великим научницима? Или о песницима, писцима, о нашим природним лепотама, нашој историји којом се сви хвалимо преко сваке мере?
Да ли ћемо се и даље занимати само великим светским мистеријама или је дошло време да се мало више посветимо решавању неких наших нејасноћа и покушамо наћи коректне одговоре? Kолико сте пута досад стајали поред споменика кнезу Михаилу Обреновићу у центру Београда? Вероватно сте обишли круг око њега и прочитали имена шест ослобођених градова, погледали рељефе и бронзани грб на прочељу – и то је углавном било то. Да ли сте икада приметили да је око грба обмотана змија, односно да се грб Србије налази унутар древног симбола познатог као уробор? Вероватно нисте обратили пажњу на појединости, јер сте очекивали, и по аутоматизму „снимили”, само крст са четири оцила – видели сте оно што сте очекивали да видите. Змију вероватно нисте очекивали, али она ту сигурно није без разлога.
Оно што увек збуни посетиоце из иностранства су слова Б. Ц. изнад године, јер су навикли да то прочитају као Before Christ! „Да ли је могуће да тај ковчег потиче из 1860. године пре нове ере?”
Уробор је антички симбол који приказује змију како гризе свој реп, и представља затварање пуног круга, циклус живота па и саму вечност. Нема краја јер крај не постоји! Она се храни својим телом и преживљава, опстаје, али постоји и тумачење да знак приказује змију како сама себе рађа – на уста. Сами смо себи довољни и неуништиви смо! Kада се Милош Обреновић вратио на власт модификовао је свој грб и од тада се у њему налази и уробор с круном, мада није толико уочљив. Неки тај симбол повезују са слободним зидарством, јер постоји уврежено мишљење да је кнез Михаило био њихов дугогодишњи члан. На престо Србије дошао је, по други пут, после смрти свога оца, кнеза Милоша, 1860. године.
У Народном музеју у Ваљеву чува се леп путнички ковчег, који на себи носи „уписану” 1860. годину, а једна од недовољно проверених прича гласи да је он припадао Ваљевцу који је Миловану Глишићу послужио као инспирација за лик зеланаша Вулета Пупавца, у комедији „Подвала”.
Оно што увек збуни посетиоце из иностранства су слова Б. Ц. изнад године, јер су навикли да то прочитају као Before Christ! „Да ли је могуће да тај ковчег потиче из 1860. године пре нове ере?”, питају се они у чуду. Мислим да је свима нама јасно да су то иницијали власника путничког ковчега, а јесу ли написани ћирилицом или латиницом – остаје под знаком питања.
У енциклопедијама се наводи да је деспот Стефан Лазаревић умро 19. јула 1427. године. На мермерном споменику, који се сада налази у порти Српске православне цркве у засеоку Црквине, Младеновац, уклесано је: „Ја, деспот Стефан, син светог кнеза Лазара, по представљењу мога, милости Божјом, бих господин свим Србима у Подунављу, Посављу, делу Угарске земље, Босанске и Приморју Зетском. У богомданој ми власти проводих живота мојега колико благому изволи се Богу, година 38. И дође мени заповест од цара свих царева, Бога, говори послани к мени анђео. Иди.
Тако душа моја од убогог ми разлучи се тела на месту Глава у лето текуће 6935, индикта 5, круга Сунца 5, луне 19, месеца јула, у 19. дану.”
Молим? Деспот Стефан Лазаревић је умро 6935. године?
Постоје датуми и датуми… Уосталом, зар није и сам Питагора рекао да је све у бројевима и да су бројеви у свему? „Све је број!” Николу Теслу су често повезивали с великим светским мистеријама, као што су „Тунгуска експлозија” и „Филаделфијски експеримент”, мада никада за то нису пронађени поуздани докази. Исти је случај и с његовим „зрацима смрти”, а посебно надахнути појединци му приписују и „летеће тањире” које виђамо диљем света. Научна фантастика?
Његови најближи сарадници знају да је и он био опчињен бројевима, па је тако, наводно, једном приликом рекао: „Ако вам је јасно значење бројева 3, 6 и 9, тада у својим рукама имате кључ универзума”. Постоји више превода и тумачења тих Теслиних речи, али требало би да га сви разумемо када каже да ми ништа не стварамо, већ само откривамо.
Шта знате о Стевану Високом? Kолико познајете наш стари календар? А календар Милутина Миланковића, по мишљењу светских експерата дефинитивно најпрецизнији на свету? Изгледа да још имамо довољно сопствених питања за која нам ваља потражити одговоре, односно објашњења, тако да се не морамо баш толико замајавати тим разноразним белосветским загонеткама које се не могу или не дају решити, без обзира на то колико нас оне привлаче својим садржајем.
Стара народна изрека каже да је туђе слађе, али није обавезно да су туђе мистерије мистериозније од наших. Решавајте домаће!
Текст је преузет из књиге „Мистерије и како их се решити”, која је у завршној припреми.
Kњигу Миодрага Иванишевића „Ребуси и како их се решити” можете наручити поузећем
телефон: 066/240 499 или e-mail: miodrag.ivanisevic@gmail.com
