ЛЕСТВИЦЕ ЖИВОТА

БУЂЕЊЕ ЏИНОВСКОГ ВИРУСА     

Не напада људе (Шатерсток)

Не напада људе (Шатерсток)

Дубоко у сибирском вечитом леду, скоро тридесет метара испод замрзнуте земље, мировао је успаван вековима и вековима. Користећи радиокарбонско датирање, научници су проценили су да је узорак земље стар између 24.000 и 37.000 година.

Делује као заплет једног нискобуџетног научнофантастичног филма: научници су оживели џиновски вирус који је лежао дубоко у сибирском леду неких тридесет хиљада година, и он је и даље заразан. Олакшавајућа околност је да напада само амебе. Међутим, лед на Земљи се лагано отапа, а то би могло да узрокује повратак многих древних вируса који би потенцијално могли да угрозе здравље људи.

Донедавно се мислило да су сви вируси
ситни, потпуно невидљиви под стандардним
светлосним микроскопом, и да су само
делић величине већине бактеријских ћелија.

Дубоко у сибирском вечитом леду, скоро тридесет метара испод замрзнуте земље, мировао је успаван вирус вековима и вековима. Док су се изнад, на површини, глечери повукли, појавили се праљуди, и на крају се развила цивилизација. Сада је одмрзнут и оживљен захваљујући тиму француских научника. То „буђење” фитовируса сиберикума (Pithovirus sibericum) има за циљ да покаже да микроби могу опстати много дуже него што се раније мислило.

Регион Чукотке (црвено)

Еволуциони биолози Жан Мишел Клавери и Шантал Абергел из Медитеранског института за микробиологију у Марсељу, боравили су Ањујску, удаљеном граду у сибирском региону Чукотка, у потрази за новим вирусима у досада неистраженом окружењу. Претходно се спекулисало (а сада је и потврђено) да организми могу оживети и након што су били замрзнути десетинама хиљада година. Тим истраживача бушио је дубоко вечито замрзнуту земљу дуж обала реке Ануј не би ли пронашао микроорганизме. „Ако је нашим руским колегама својевремено пошло за руком да оживе биљку, заинтригирало нас је да ли је могуће исто учинити и са вирусима”, каже Клавери.

Изгледа овално

Користећи радиокарбонско датирање, проценили су да је узорак земље стар између 24.000 и 37.000 година. Анализом узорака пермафроста, лов на гигантски вирус је почео, мамац су биле амебе ‒ типична мета за те патогене. Амеба је почела да умире, а у њој се појавио џиновски вирус.

Не представља никакву опасност за људе, јер
напада само једноћелијске организме ‒ амебе.

„Под микроскопом Pithovirus sibericum изгледа овално, с дебелим ивицама и отвором с једне стране; по облику личи на вирус панодра, али се заправо ради о потпуно различитим вирусима”, наглашава Абергел. Донедавно се мислило да су сви вируси ситни, потпуно невидљиви под стандардним светлосним микроскопом, и да су само делић величине већине бактеријских ћелија.

Клавери и Абергел су учествовали у откривању такозваних џиновских вируса, укључујући и први такав, назван мимивирус, пронађен 2003. године, и друга два тзв. пандоравируса, откривена 2013. године, када је заправо и отворена „Пандорина кутија са вирусима”. Трећи, и до сада највећи пронађени вирус, Pithovirus sibericum, дугачак је невероватних 1,5 микрометра; између десет и сто пута је већи од просечне величине вируса и компатибилан по величини са малом бактеријском ћелијом; рeзултати су објављени у научном часопису ПНАС (Proceedings of the National Academy of Sciences of the United States of America).

Вирус не представља никакву опасност за људе, јер напада само једноћелијске организме ‒ амебе. Научници су дошли до тог закључка пошто су микроб оживели загревањем и ставили га у Петријеву шољу са амебама. Тако оживљен вирус ушао је у ћелије амебе, преузео контролу над ћелијском метаболичком машинеријом како би направио много сопствених копија, затим уништио те ћелије, ослободио се и наставио да инфицира следеће ћелије.

Милиони година

Претходно познати џиновски вируси такође инфицирају амебе, вероватно зато што се у њих лако продире. Амебе се хране преко фагоцитозе ‒ користе своје ћелијске мембране да захвате честице и организме; да би гигантски вирус доспео у амебу, довољно је да буде увучен.

Научницима је посебно значило да изолују ДНК вируса и секвенционирају његове гене. „Величина његовог генома је далеко мања од очекиване, на нивоу честица свега пет стотина гена, док друге две породице џиновских вируса имају више од хиљаду”, рекао је Клавери. Поред тога, процес умножавања новог вируса сличан је вирусу стандардне величине, а не другим џиновским вирусима, што је научнике навело на закључак да новооткривени вирус преставља „мост” између џиновских и традиционалних вируса.

До сада су откривене две генетички веома сличне породице џиновских вируса ‒ мегавируси и пандоравируси. Међутим, откриће готово сасвим различитог џиновског вируса, у насумице одабраном узорку пермафроста, указује на то да су гигантски вируси далеко чешћи и различитији него што се раније сматрало.

Ту је такође и чињеница да је вирус преживео најмање 30.000 година у замрзнутој земљи. Због тога што вируси не обављају самоодрживе активности које имају сви облици живота (на пример, не сакупљају енергију која регулише њихов метаболизам), изгледа вероватно да могу да преживе у инертном стању далеко дуже од било којег облика живота. Уколико је време једино ограничење за опстанак њиховог ДНК, могуће је да могу да преживе и неколико милиона година пре него што их природна радиоактивност Земље трајно уништи.

Иако је „новопробуђени” древни вирус безопасан за људе, то откриће показује да се вирус не може уништити тек тако, такође, наговештава већу разноликост вируса заробљених у пермафросту, и самим тим намеће узнемирујућа питања. С тим у вези, научници Клавери и Абергел изражавају извесну дозу забринутости јер се температура глобално повећава, док се на Арктику све више буши и минира, а сва та деловања могла би да пробуде древне вирусе, који су, показало се, и даље инфективни, и који врло лако у једном тренутку могу да постану претња по здравље људи.

(Милица Момчиловић, РТС)

О аутору

Станко Стојиљковић

Оставите коментар