АЛХЕМИЈА ДУХА

ДИСИДЕНТ НЕОДУСТАЈНИ

Никола Милошевић (Википедија)

Никола Милошевић (Википедија)

У Југославији и Србији дисидентство није било помодарство, већ истинско страдање. Никола Милошевић је испуњавао све критеријуме и по мишљењу многих његових савременика био је једини дисидент у режимима владавине Јосипа Броза, Слободана Милошевића и демократских диктатора – разбијача остатака смислености организованог живота у Србији. Да ли је могућ политички рај на Земљи?

radenovic

Академик Драган Раденовић

Никола Милошевић један је од првих хипстера у југословенском друштву, заклон од стварности налазио је у егзотичној природи света филозофије. Небројено пута се потпуно одрицао свих уверења, која је са жаром прихватао и страсно их заступао, по истом редоследу како су посстајала његове опсене. Од комунисте до монархисте. Био је уверен да постоји правда за све.

Постали смо блиски, готово биографски пријатељи, од сусрета када ме је позвао и саопштио да је превазишао срџбу због пораза у финалу такмичења у реторици. Победио сам га десетак година раније на Филозофском факултету у Београду.

Хипстер идеологију своје импозантне физичке представе мушкарца, за кога су се лепили женски погледи, потврђивао је у слободама које је изборила rock and roll генерација. У јавности се, по правилу, појављивао у оделу, ретко без кравате, а сако је у свакој комбинацији, академској или спортској, одражавао денди стил, у ствари његов визуелни ретро имиџ.

Друштвена реалност свих система
у којима је живео, а потврђивала је
моћ описану делом Николе Макијавелија,
гурала га је у добровољно ропство.

Израз Нормана Мајлера да су хипстери модерни егзистенцијалисти, разведени од друштва, стално на путу самоспознаје, у потпуности је одговарао овом друштвено и политички ангажованом професору, када се именица човек писала великим словом. Најавио је да ће хипстер поткултура, у парадоксу историјске неодређености будућег времена, бити један од доминантних трендова у 21. веку.

Много више пажње поклањао је необичним објашњењима него разматрању чињеница. Врло често је покушавао да сагледа околности које су оповргавале логична тврђења. Та колебања између ставова, које није могао доказати, уверавала су га да човек нема мере, да нема мира ни циља док га невоља и немоћ не натерају да се смири. Његов разбарушени оптимизам, саграђен од цигала песимистичке материје, био је инспиративан, прави мајдан подстицаја на филозофско размишљање.

Умишљена слобода

Посебно је давао прворазредно значење умишљеној слободи да, иако професор и тако државни службеник, може да заступа хуманизам, макар се живот драстично обрачунавао с њиме. Друштвена реалност свих система у којима је живео, а потврђивала је моћ описану делом Николе Макијавелија, гурала га је у добровољно ропство.

Упозоравао је на ново време које је отворило врата злу и покварености који су изазвали југословенски грађански рат. У трпељивости је видео једину могућност и гаранцију мира између новонасталих држава. Његова метафора о приближавању Вартоломејске ноћи на Балкану ових дана поприма димензије неизбежног догађаја. Остала је неразјашњена дилема коме се обраћао говорећи да ће бити отворена Пандорина кутија, чему смо ми данас сведоци. Био је један од првих који је најавио да је свет упловио у раздобље „ни рата, ни мира”, да је нестала граница између рата и мира.

Никола Милошевић се налазио на клацкалици западне демократије и савремених теоретичара који демократски систем подразумевају као једину ноторну истину и под чијим утицајем би филозофија требало да се обраћа јавности и да од ње тражи да призна одређене вредности и људима пружи разлоге за прихватање. Американац Џон Ролс са својом „Теоријом правде” и Карл Попер са „Отвореним друштвом…” покренули су питања којима су њговим размишљањима била блиска, јер је био уверен да филозофија пружа модерно утемељење владајућој демократији. Подржавајући Росов став да правда не трпи компромисе било је опредељујуће у борби која се у филозофији води између праведног и доброг.

Владајући утилитаризам стоји на становишту да праведно поступање зависи од општег добра и да је стварност надређена праведном, док је Никола Милошевић сматрао да праведно мора бити супериорно над добрим. Ово је посебно истицао образлажући своју позицију у сагледавању идеолошке борбе између либерализма и социјализма, која траје још од Француске револуције. Различити облици социјализма истичу једнакост и социјални преображај друштва, док либерализам даје предност слободи и грађанским правима.

Он се залагао за онај либерализам који омогућује економску сигурност социјално угрожених али, за разлику од социјализма, не жели да жртвује слободу и грађанска права због социјалних неједнакости. Тврдио је да такав либерализам не мора бити условљен капитализмом, јер је циљ човека, у суштини умног бића, да пронађе најрационалнија средства и методе и да на моралним основама створи уређено друштво. Унутар одређене друштвене заједнице људи би требало непристрасно и без спољашње принуде да остварују сопствене интересе, али да својим одлукама првенствено воде рачуна о угроженим и социјално слабим појединцима. Тако би сваки појединац, чувајући смисао праведности, имао шансу за потпуни и остварен живот који одговара људској природи. Веровао је да би на овај начин демократија постала убеђење свих.

Адвокатов пример

Пример адвоката Душана Томића из Међаша и Сарајева, који је за време грађанског рата у Босни и Херцеговини, основао Дечју амбасаду, чије су постојање признале ОУН и друга тела међународне заједнице, Никола Милошевић је често истицао. Иако никоме од учесника у верском и мултиетничком сукобу није био по вољи, а био је затваран и подвргнут мучењу у логорима све три зараћене стране, Душан Томић је са својим сарадницима спасио више од 36.000 деце свих узраста и припадности. Јединствени принцип праштања, којим се руводио овај адвокат, господин и страдалник, и осећај за правду у анализама Николе Милошевића дали су значајан допринос теорији правде насталој у просветитељству и израженој у познатој пароли „Слобода, једнакост, братство”.

Појединачно насупрот општем и
против хомогенизовањња људи у
безличну масу, остао је његов тестамент.

Као један од оснивача Српске либералне партије, Никола Милошевић је на овом искуству закључио да би начела западне демократије требало спојити са достигнућима социјалне државе. Бурна времена, бременита неочекиваним догађајима, од вијетнамског преко свих потоњих ратова до сукоба у којем је насилно нестала легитимна чланица међународне заједнице – Југославија, утицали су на формирање многих студентских и других покрета у циљу обликовања коначног изгледа и афирмације теорије правде. Посебну важност представља стечено опште уверење да је за заједнички живот људи правда исто важна колико и истина о сазнању света. Стање праведности и институције које људском разуму потврђују правду могу стећи ауторитет истине једино уколико се уклоне присутне неправде…

Није случајно што се ембрион духа уметничке истине у уметностима у овом нашем времену појављује у „реалистичким” детаљима портрета, у литератури породичног романа, са архитектуром која је примерена човеку и породици, насупрот мегатрговинским центрима, музика се од хеви метал несносне буке и шкрипе црначког, па реповања белаца, упорно враћа потреби природе људи у складу са космичком хармонијом унутрашњег бића целокупне цивилизације. Спорт и шах се у границама човеку датих физичких и рационалних фантазија боре на живот и смрт са злоупотребама фармаколошке индустрије окрећући се античким идеалима јединства духа и тела. То охрабрује и буди наду да долази крај безглавом постмодернизму и да ће будућност поново афирмисати лепоту.

За професора Николу Милошевића ЈА је оличавало штит одбране од виртуелне стварности, сајбер света и апстрактних истина. Појединачно насупрот општем и против хомогенизовањња људи у безличну масу, остао је његов тестамент, а идеализовани пут ка циљу хуманости јединствена тапија, чему је подредио свој живот. Његов пут јесте било путовање у непознати свет, али управо та авантура наговестила је трагове смисла о представама у обрисима наших жеља за светом правичности. У чињеници да је сваки човек непознати свет за све остале људе налазио је одговоре својој радозналости о садржају и доприносу и јединству појединачних духовних универзума у једном заједничком – свељудском.

Истинско страдање

У Југославији и Србији дисидентство није било помодарство, већ истинско страдање. Никола Милошевић је испуњавао све критеријуме и по мишљењу многих његових савременика био је једини дисидент у режимима владавине Јосипа Броза, Слободана Милошевића и демократских диктатора – разбијача остатака смислености организованог живота у Србији. Критика агресивне и безобзирне политичке демагогије којој су грађани и данас непрекидно изложени, а она је основа свим овим системима, била је кобна за његово здравље.

Обраћао се слушаоцима уједначеним
гласом, таман у дитирамбима из чега
се пропињао усуд зебње што се
преносио на присутне.

Заступањем модерне антропологије, противно схоластичким варијацијама лицемерне политичке теорије и праксе у демократији као таквој, предочавао је збуњеном грађанству ескалацију егзистенцијалне опасности од некомпетентних појединаца и група за које се, користећи право избора, опредељују. Обраћао се слушаоцима уједначеним гласом, таман у дитирамбима из чега се пропињао усуд зебње што се преносио на присутне. Ми, тада слушаоци, данас видимо да је трагедија неизбежна…

Индикативно је размишљање овог универзитетског професора да човек није круна стварања. Колебљивост коју човек пројављује, лаковерност и објективна слабост описују његову несигурност и распетост између супротности актуелне стварности. Сваки став човека има свој противстав, као што за свако његово, на први поглед утемељено мишљење, постоји противно мишљење, односно иза сваког доказа налази се противдоказ. То је потврда тезе да је ум човека, који га издваја из природе, нарочито непоуздан. Никола Милошевић је у скептицизму учења позноантичких мислилаца, посебно у Сократовој мудрости „Знам да ништа не знам” налазио основ за критичку оцену свог повремено исказаног политичког опортунизма. Објективно несагледива размера незнања навела га је да не прихвати културу у којој је живео као вредносни узорак другим културама и да почне сумњати и у сам евроцентризам.

Његово богато животно искуство, а посебно догађаји на самом крају 20. века током разорног бомбардовања Југославије, бацили су јарку светлост на варваризам НАТО цивилизације. Писао је и говорио да су пале маске лажних тежњи о вишим циљевима у остварењу људских права, толеранције и расподеле знања. Злоупотреба вулгарне силе и непоштовање основних начела међународног права, које је обезбеђивало сигурност највећем броју малих држава и народа, навеле су га на дилему приклонити се радостима овоземаљског живота или оностраном спасењу.

На крају, али не и последњу своју тврдњу, Никола Милошевић је темељио на уверењу да је политички рај на земљи могућ уколико је власт заснована на уму, јер она је легитимна једино у случају када су владари подвргнути строгом одабиру. Кинетичку енергију сила објективне моћи за добробит народа и државе, по његовом мишљењу, садржи једино колектив компетентних појединаца у окружење владара које је он изабрао. Отрежњујуће искуство колико политички моћници мало уважавају образоване и умне људе није га спречило да испод слојевитих наслага свог великог искуства и знања развија и афирмише заразни оптимизам позитивних политичких представа и стваралачког друштвеног ентузијазма.

Уместо епилога

Дијалог – Михајло Марковић (лево) и Никола Милошевић (аутор Драган Раденовић)

Дијалог – Михајло Марковић (лево) и Никола Милошевић (аутор Драган Раденовић)

…лифтом до врха, по изласку скренете лево и степеницама на шести спрат, затим десно до краја ходника, последња соба с леве стране, преко пута тоалета, број 628…

Кроз полуотворена врата болесничке собе кроз широм отворени прозор, на крају ходника, диопирало је струјање ваздуха из мрачних облака тог кишног поподнева београдске јесени. С ваздухом смо ушли професор Ђорђе Лазин, професор Божидар Раденковић и ја. Никола Милошевић је лежао склупчан иза врата, покривен кратким ћебетом и остатком јоргана у навлаци. Породица му још није донела пресвлаку и ћебад… разумели смо.

Уз извињење отишао сам до ве-цеа и с врата се вратио, видеши полупуне писоаре и клизави, зарђали чучавац. Тројица професора су се ћутећи гледала. Једино је човек с великим стомаком, у постељи лево, говорио свој монолог који, вероватно, није завршио пред посетиоцима. Он је повратник, трећи пут борави у Болници за пулмологију Клиничког центра. Има потребу да нам опише болест нашег пријатеља и стање у здравству. Каже да је био генерални директор великог самоуправног предузећа, а у транзицији постао богат бизнисмен. Рак плућа, који никако да избаци, зауставио га је на путу успеха. Ако буде требало опет ће се вратити да победи напаст.

Помирљиво, са сетом у гласу, закључио је да услови нису богзнакакви, али тврди да их лече најбољи лекари, специјалисти светског гласа. У протекла два дана откако је примљен наш пријатељ однели су тела тројице оболелих, на њихова места дошли су нови.

У неколико наврата Никола Милошевић је безуспешно покушао да мотком за притварање прозора дохвати остатке масне боје која се љуштила с плафона, чије су траке лагано лелујале на благој промаји. Није се сагласио да то ја урадим, да не бих усковитлао прашину, што би му петорица цимера замерили. Растали смо се уз обећање да ћемо се ускоро опет видети.

Сва тројица смо као по нечујној команди излазећи, онако преко рамена, погледали на опрано воће у кесама у којима смо га донели, оставивши их на поду испод кревета, у висини болесникове главе. И данас, после протекле деценије, чекам да ми се поглед врати с тог шестог спрата.

Београд нема скулптуру или споменик посвећен неком филозофу. „Дијалог” је предлог за  спомен-обележје у отвореном простору Студентског парка, а представља расправу – дијалог између двојице филозофа, академика Михајла Марковића и академика Николе Милошевића. Они су гајили колегијално поштовање један према другоме, иако су њихови стручни, теоријски и животни погледи на стварност били супростављени. Као савременици једног узбурканог и неизвесног раздобља у историји наше земље, располагали су великим утицајем и имали су изузетан ауторитет у широкој и академској јавности.

Скулптура „Дијалог” језиком визуелних комуникација описује суштину односа двојице значајних људи, а истовремено и тренутак када старији Михајло Марковић темпераментно, с наглашеним покретом, износи своју тврдњу, а Никола Милошевић слуша. По узору на античке мислиоце, који су наговештавајући вербалну одбрану пребацивали крај тоге преко подлактице десне руке, Никола Милошевић мирно прати излагање свог супарника, с мантилом преко руке.

Предвиђено је да спомен-обележје, висине фигура од око 2,5 метра, буде одливено у бронзи.

О аутору

Станко Стојиљковић

1 коментар

  • SJAJNI TEKSTOVI, NE MOGU NIGDE DRUGDE VIŠE DA SE PROČITAJU, NEGO LI U NOVOJ GALAKSIJI
    SVAKA POHVALA I DIVLJENJE UREDNIČKOM TIMU I AUTORIMA

Оставите коментар