SRPSKI UMOVI

MILEVA MARIĆ: NEPRIZNATI GENIJE?

Mileva Marić (bista)

Mileva Marić (bista)

Verovala mu je, i nepoznatom i poznatom. I nikada ga nije javno optužila, ni naružila. Uprkos gorčini koja ju je sve više izjedala nakon razvoda, sve do smrti. Ostala je Mileva Marić Ajnštajn. Stena s dva imena (ein Stein – jedna stena na nemačkom). Životna saputnica jednog od, verovatno, nablistavijih naučnika u istoriji. U dvadesetom stoleću, svakako. Koliko li mu je u tome pomogla?

(JEDNA) STENA SA DVA IMENA

Devedesetih godina minulog veka odjeknula je kao grom iz vedra neba izjava Avrama Fedoroviča Jofea da pametnoj Srpkinji ni izdaleka nije priznat udeo u potonjoj slavi svoga supruga. Na šta se pozvao ugledni sovjetski akademik?

stanko stojiljkovic

Stanko Stojiljković   

Zašto nigde nije upisano ime Mileve Marić-Ajnštajn, neobjašnjivo zaboravljene saputnice Alberta Ajnštajna? Kao da nije ni postojala u životu i delu naučnika koji je na početku 20. veka izveo kopernikanski obrt u poimanju svekolikog beskraja, koji nas okružuje. Tek poneki nagoveštaj, i ništa više.

Ispredale su se svakovrsne priče da je Mileva Marić, rodom iz Titela, uradila Albertu Ajnštajnu sve proračune za čuvenu teoriju relativnosti. Uobrazilja pojedinaca protezala se dotle da je on smatran slabijim u matematici, što je potkrepljivano srednjoškolskim ocenama.

Mileva Marić na studijama 1897.

Devedesetih godina minulog veka odjeknula je kao grom iz vedra neba izjava Avrama Fedoroviča Jofea da pametnoj Srpkinji ni izdaleka nije priznat udeo u potonjoj slavi svoga supruga. Članak je osvanuo u francuskom naučno-popularnom magazinu „Nauka i život”. Ugledni sovjetski fizičar i akademik je 1905. video sva tri epohalna naučna članka Alberta Ajnštajna, na kojima je pisalo Marity (mađarizovano prezime Marić)!

U članku Aleksandra Dorozinskog „Gospođa Ajnštajn – nepriznati genije?” ovako počinje raspetljavanje velike misterije: „Dugo su je opisivali kao tajanstvenu srpsku ,dobru ženu’ koja je zasluživala da nosi naučnikovo ime. Ali Mileva Marić je bila više od toga: matematičar i fizičar dovoljno sposoban da blisko sarađuje sa svojim mužem pri nastanku i razvoju teorije relativnosti. U kojoj meri?”

Za mnoge je izvesno da su Albert i Mileva radili zajedno i prve naučne članke oboje potpisivali. No, do sada su oni samo Albertu Ajnštajnu pripisivani, iako on u pismima koja je slao Milevi govori o relativnosti kao „našem delu”!

Univerzitet u Prinstonu (SAD), na kojem je Albert Ajnštajn proveo svoje poslednje godine kao profesor, 1997. objavio je prvi tom njegovih zapisa. Među papirima su bila do tada nepoznata pisma i neobjavljena dokumenta, što je rasplamsalo raspravu. Neuobičajenom žestinom razmenjivani su dokazi. Iako se učesnici nisu složili o značaju uloge Mileve Marić, prihvatili su da je ona u brojnim naučnikovim biografijama zabašurena. Poneki su, čak, ispoljili antifeminizam i rasizam u odnosu na mladu Srpkinju.

Mileva i Albert na venčanju 1903.

„Odmah na početku studija 1896. upisano je na takozvani nastavni odsek za matematiku i fiziku samo petoro studenata, od kojih kao jedina studentkinja Novosađanka Mileva Marić, rođena u Titelu”, napisao je u svojoj zapaženoj studiji „Albert Ajnštajn – čovek i delo” počivši uvaženi srpski akademik Tatomir P. Anđelić.

„Ona je bila četiri godine starija od Ajnštajna i hroma (nasledno iščašenje levog kuka). Ajnštajn u svojim beleškama iz biografije saopštava, pored činjenice da nije redovno posećivao predavanja već se kod kuće bavio studijama teorijske fizike, samo ovo: , U ovom mom privatnom radu učestvovala je i srpska studentkinja Mileva Marić s kojom sam se kasnije oženio’. I to je sve.”

Za Aleksandra Dorozinskog „već činjenica da je mogla studirati na Politehničkoj školi dokazuje njen intelektualni nivo; samo retkim devojkama su bile dozvonjene visokoškolske studije koje su obezbeđivale naučnu karijeru”.

Upuštamo se u traganje za tragovima istine u, možda, najtajnovitijoj zagonetki prošlog stoleća koje je, u prvoj polovini 1990, senzacionalno podstakao američki fizičar Evan Haris Voker. Njegova smela pretpostavka o velikom udelu naše zemljakinje u najznamenitijim otkrićima svoga supruga, obelodanjena na godišnjem skupu Američkog udruženja za unapređenje nauke u Nju Orleansu, uskovitlala je naučne duhove. I odmah ih podelila na one „za” i na one „protiv”.

U školu s dečacima

Milevu Marić život nije poštedeo. Rođena je 19. decembra 1975. godine u Titelu, s kraćom levom nogom zbog iščašenja kuka, kao najstarije od troje dece u imućnoj porodici. Roditelji Marija i Miloš vodili su je kod najboljih lekara, učili je da pravilno hoda, ali to nije pomoglo. Najranije detinjstvo je provela kod babe i dede na salašu u Kaću.

Još kao mala se isticala u razredu, pa se otac potrudio da joj omogući dobro obrazovanje. Godine 1886. krenula u Žensku gimnaziju u Novom  Sadu,  a 1888. je prešla u gimnaziju u Sremskoj Mitrovici, gde je maturirala 1890. kao najbolja u razredu iz matematike i fizike. Od 1890. je pohađala Kraljevsku srpsku školu u Šapcu. Kada se preselila u Zagreb, dobila je specijalnu dozvolu da bi išla u školu u koju su išli samo dečaci.

U leto 1896. upisala je studije medicine na Univerzitetu u Cirihu, a već u oktobru se prebacila na Državnu politehničku školu na studije matematike i fizike. Bila je tek peta primljena žena.

Neiskreni otac Albert

Knjiga „Mileva i Albert Ajnštajn ljubav i zajednički naučni rad”, autora Đorđa Krstića, koju je početkom 2003. objavila, prema nedeljniku „Vreme” iz Beograda, slovenačka izdavačka kuća „Didakta”, u mnogome predstavlja delo koje jednog od najznačajnijih naučnika našeg vremena osvetljava na nov način.

Ovaj prilog za biografiju bavi se najmanje poznatim periodom stvaralaštva i zajedničkog života Alberta Ajnštajna i Mileve Marić i razotkriva nepoznate pojedinosti u razdoblju od 1898. do 1914. godine.

Penzionisani fizičar je građu počeo je da skuplja još kao đak i student. Rođen u Novom Sadu, on je često zalazio u kuću koju je u Kisačkoj ulici broj 20 podigao Miloš Marić. Od četrdesetih godina prošlog veka tu su stanovali su supružnici Gajin, Milevini kumovi, koji su mu pokazivali različite lične stvari Alberta Ajnštajna i Mileve Marić, njihova pisma i fotografije, sećajući se dana kada su mladi supružnici dolazili u posetu Kaću i Novom Sadu.

Većina tih predmeta je postala vlasništvo Đorđa Krstića, koga zanimanje za sudbinu slavne Novosađanke nije napustilo ni posle studija fizike na Ljubljanskom univerzitetu. Tako je on, pored redovnog posla, tražeći odgovore o neistraženoj prošlosti posećivao mesta u kojima su zajedno živeli Albert i Mileva – od Ciriha preko Berna do Vojvodine.

„Imam pismo koje je napisala prva žena Hansa Alberta, koja je živela u istoj kući u Cirihu gde i Mileva. Na osnovu tog pisma, ali i analizom prepiske Alberta Ajnštajna i njegovih sinova uopšte ne sumnjam da je njegova ljubav ne samo prema Milevi nego i prema sinovima, naročito od 1913. godine, bila duboko nezrela i neiskrena”, poverio se novinarki Svetlani Vasović Mekini.

„To nije bila spontana, beskonačna, očinska, roditeljska ljubav. Uostalom, Albert Ajnštajn je propustio priliku da se oduži svom starijem sinu čak i na samrti – Hans Albert je bdeo pored očevog uzglavlja veče pre nego što je umro, a veći deo zaostavštine i nasledstva pripao je voljom njegovog oca sekretarici i posvojenoj ćerki…”


ZAGONETKA VANBRAČNE KĆERI

Kako je „Ilustrovana Politika” početkom 1993. godine, najverovatnije prva u nas, krenula u potragu za volšebno nestalom devojčicom? Ni Mileva ni Albert nikada nisu pričali o njoj, čak ni bliskim prijateljima!

Nećete verovati, „Ilustrovana Politika” je, po svemu sudeći, prva u nas krenula u potragu za vanbračnom ćerkicom Mileve i Alberta Ajnštajna, koja se zvala Lizica (Lieserl), što je deminutiv od Elizabeta! Otkrivajući jednu od novosadskih tajni, Radivoj Kovačević pokušao je da joj uđe u trag u svojoj reportaži „Kud je nestala Ajnštajnova kći”, objavljenoj u februaru 1993. godine. Šta je ustanovio?

„Mileva Marić, saradnica i supruga slavnog fizičara, porodila se u kući s dvanaest prozora u Kisačkoj ulici. Rodila ke kćer Lizu koja se pominje u pismisa, ali joj se izgubio svaki drugi trag.” Bolji zaplet ne bi sročila ni proslavljena Agata Kristi. Pa gde je iščezlo detence kome su srećni roditelji, iako još nevenčani, dirljivo tepali?

– Svet je tek nedavno saznao da je Ajnštajn s Milevom Marić, koju mnogi nazivaju „srpskom Madam Kiri”, imao godinu dana pre sklapanja braka i ćerku „rođenu negde u Bačkoj” – piše ovaj vrsni novinar. – Ni u jednoj Anštajnovoj biografiji nema nn i slutnje, a kamoli li pomena o kćerki!

Na izmaku leta 1901. započinje drama kada je Mileva Marić shvatila da je trudna. Nije imala kuda, jer je majka Alberta Ajnštajna, Paulina, osula na nju drvlje i kamenje. Iznenada je u zimu doputovala u Novi Sad, a dokoni susedi su počeli da je ogovaraju: „Mica (nadimak iz milošte) nosi trudničku `aljinu” i tako redom. Nesrećna mlada žena nije izlazila iz očeve kuće, čitajući knjige iz bogate porodične biblioteke i pisma svoga dragana.

Porodična kuća Marićevih u Novom Sadu

Budući brižni otac se raspituje, najpre za svog sinčića, a kasnije za kćerkicu. Iz Šafhauzena 12. decembra poručuje: „…Jedino što je ostalo jeste da rešimo pitanje kako bismo mogli da uzmemo k nama našu Lizicu. Ne bih želeo da je moramo dati nekome i odvojiti je od nas…”

U sledećem javljanju 4. februara 1902. iz Berna piše: „…I naša draga Lizica mora odmah da upozna svet sa te strane… Vidiš, stvarno se rodila Lizica kako si ti želela. Da li je zdrava i da li već galami? Kakve ima očo? Na koga od nas više liči? Ko je hrani? Da li je gladna? Ja je nisam video, a već je tako volim. Možeš li da je slikaš? Može li već da uperi pogled u nešto? Sigurno već plače, a smeh se uči tek mnogo kasnije…”

Reporter „Ilustrovane Politike” saopštava čitaocima da Albert Ajnštajn, najverovatnije, nikada nije video svoju Lizicu, koja je ubrzo obolela od šarlaha. Nakon toga joj se gubi svaki trag: ne pominje se u pismima, ne pojavljuje se nigde, nije upisana ni u opštinskim ni u crkvenim knjigama Novog Sada, Kaća, Titela…

Iz razgovora s prof. dr Svetozarom Marićem, stručnim saradnike Matice srpske u Novom Sadu, saznajemo da je on, osim iščitavanja prepiske Mileve Marić i Alberta Ajnštajna u razdoblju od 1897. do 1902. godine, bio zaokupljen odgonetanjem neobjašnjivog nestanka njihove kćerkice.

– Prosto je neshvatljivo – govorio je profesor Marić – da Ajnštajnove i Milevine vanbračne kćerke nema ni u jednom zvaničnom aktu u Novom Sadu i okolnim mestima u kojima se Mileva mogla poroditi. A znamo da je u to vreme austrougarska administracija bila revnosna i ne mogu ni da pomislim da nije u knjige rođenih ubeležila Lizicu. Ni u crkvenim knjigama nema traga. Boravio je ovde nedavno jedan američki istraživač i nedeljama prevrtao knjige, crkvene i opštinske, a od Lizice ni traga.

Možda su je dali nekome u Vojvodini ne usvojenje, jer su se godinu dana kasnije, na pravoslavni Badnji dan, venčali u Bernu? Ni parohu Nikolajevske crkve, kako opisuje novinar „Ilustrovane Politike”, ništa nije bilo jasno.

– I ja sam godinama pažljivo pregledao te knjižurine rođenih i umrlih ne bi li naišao na neki trag – izjavio prota Milorad Erdeljan. – Uzalud. Raspitivao sam kod paroha u Titelu i Kaću, gde Mileva Marić mogla eventualno u ono doba da se porodi. Nažalost, ni kod njih nema ni slova o Ajnštajnovoj devojčici.

Ni novosadski dečji lekar Petar Braca Mikić, koji je pisao o rađanju dece u Vojvodini krajem 19. i početkom 20. stoleća, ništa nije našao. Kao da je u zemlju propala! – Ko zna, možda je Lizica i živa? – zapitao se na kraju prof. dr Svetozar Marić. – Mislim, možda je živela u Vojvodini pod nekim drugim prezimenom. Recimo pod onim iz koje su je porodice usvojili. Niti je ima među umrlima, niti među rođenima, a ni među živima. Sada bi imala tačno 91 godinu!

Šest godina docnije ista znatiželja dovela je u Srbiju Mišel Zekhajm, američku slikarku i spisateljicu iz Grinič Vilidža (njujorška četvrt), iz čijeg je traganja – a posetila je brojna mesta i razgovaral s mnogim ličnostima – proisteklo štivo „Ajnštajnova kći (Potraga za Lizerl)”.

Opisuje se da je Paulina Ajnštajn bila slomljena kada je saznala da njen ljubljeni sin u vezi sa koleginicom, studentkinjom fizike, starijom devojkom druge vere, poreklom iz zabačenih krajeva Balkana. „Ako ona zatrudni, bićeš u velikoj nevolji”, upozorila ga je. Ali dvadesetdvogodišnji Albert, neobuzdan i samostalan u privatnom životu, baš kao što će to biti i u nauci, nije se obazirao i nastavio je ovu ljubavnu vezu.

Mileva sa sinovima Edvardom i Albertom

Dana 27. januara 1902, devet meseci posle idiličnog odmora na jezeru Komo, Mileva Marić, Albertova koleginica sa studija i buduća žena, u potaji je rodila devojčicu u roditeljskoj kući u Srbiji. Ni Mileva ni Albert nikada nisu pričali o njoj, čak ni bliskim prijateljima. Beba je ubrzo volšebno nestala u balkanskoj tmini s početka dvadesetog stoleća.

I posle posmrtnog objavljivanja dodatnih sedam tomova spisa Alberta Ajnštajna i mnogih neprijatnih otkrića u vezi s privatnim životom (flertovi, buran razvod od Mileve, mogućnost postojanja veze sa kćerkom žene koja će mu postati druga supruga, otuđenost od dvojice sinova, od kojih je jedan bio shizofrenik) –sudbina iščezle devojčice pomračuje vešto uglačani mit nenadmašnog naučnika

U svojoj knjizi „Ajnštajnova kći: Potraga za Lizerl”, Mišel Zekhajm tvrdi da je Mileva Marić Ajnštajn, budući da nije bila u stanju da svoje dete pošalje u sirotište, niti da nađe nekoga ko bi je usvojio, ostavila novorođenče kod svojih roditelja. Ali, postoje još opipljiviji nagoveštaji koje u svojoj monografiji „Mileva Marić Ajnštajn (Život sa Albertom Ajnštajnom, najiscrpnijoj do sada na našem jeziku, osvetljava prof. dr Radmila Milentijević.

Prepiska na filmu

Tamna strana veze Alberta i Mileve prikazana je u dokumentarnom filmu „Mala moja veštice” u kome je norveška naučnica Anastasija Hajdi Larvol njihovu ljubavnu prepisku pretvorila u dijalog. Film je 2009. prikazan na komemorativnoj sednici u Cirihu, kad se srpska država posle 36 godina setila Mileve Marić, platila zakupninu njenog grobnog mesta i obnovila nadgrobni spomenik.

Njihovu ljubav je uništila Ajnštajnova ljubavnica Elza, pa je on od Mileve zatražio razvod braka 1916. godine. Mileva nije mogla da se pomiri da će izgubiti muža, pa je jedno vreme bila i u psihijatrijskoj bolnici. Tek 1919. godine dala je razvod braka Albertu, a on je obećao da će joj pokloniti sav novac ako ikada dobije Nobelovu nagradu, što je kasnije i učinio.


DEVOJČICA DATA NA USVOJENJE

 

Što se tiče konačne sudbine vanbračnog deteta Mileve i Alberta Ajnštajna, ni japanski režiser Akira Kurosava (film „Rašomon”) ne bi umeo da smisli zamršeniji zaplet: malena Lizica je i umrla ubrzo nakon udomljenja, i prekrštena je u Ljubicu, i predata je najboljoj majčinoj drugarici iz mladosti i nadživela je slavnog oca! Izvolite, sami izaberite!

„Trećeg avgusta 1901. godine Mileva je krenula za Novi Sad”, piše Radmila Milentijević. „U roditeljsku kuću je stigla u trećem mesecu trudnoće, bez diplome. Nema dokaza da je Albert pisao Milevinom ocu. Moguće je da bila primorana da roditeljima sama predoči tešku vest. Njen susret s roditeljima je neumitno bio bolan, ali su je oni prihvatili bez obzira na razočarenje i tugu koje im je donela.”

Lizica (Lizerl) je rođena krajem januara 1902, „najverovatnije u domu Milevinih roditelja u Novom Sadu”. Jedini izvor koji na to ukazuje je pismo Alberta Ajnštajna od 4. februara. Porođaj je bio težak, da nije mogla ni da piše. Vest da je dobio kćer saopštio mu je njen otac Miloš Marić.

Odgovor je stigao iz Berna: „Kada sam primio pismo od tvog oca toliko sam se prestravio, da sam se bezmalo obeznanio, jer sam odmah naslutio neko zlo… Eto vidiš, zaista je došla Lizerl, baš kao što si ti želela…”

Albert Ajnštajn (Vikipedija)

Na pravoslavno Badnje veče, 6. januara 1903, u Bernskoj gradskoj opštini venčali su se Mileva Marić i Albert Ajnštajn. Mlada je upravo napunila 27 i potpisala se kao Mileva Ajnštajn, rođena Marić (Mileva Einstein née Marity), a mladoženja maltene 24 godine. Kao što ćete uočiti, devojačko prezimena napisano je na mađarskom – Marity, baš kako ga je na tri epohalna naučna članka „oca relativnosti” zapazio sovjetski akademik Avram Fedorovič Jofe!

Kod gradskih vlasti u Bernu su se prijavili kao gospodin i gospođa Ajnštajn, bez dece.

„A u Vojvodini, njihova ćerka Lizerl imala je skoro godinu dana, ali za njeno postojanje švajcarske vlasti nisu znale”, pripoveda Radmila Milentijević. „Izgleda da je to bio Albertov uslov za brak… Tokom Milevine trudnoće, ona i Albert su razmatrali razne mogućnosti za budućnost tog deteta, među kojima je jedna bila i usvajanje. Dok god je Albert bio nezaposlen a brak nigde na vidiku, dovođenje Lizerl u Švajcarsku nije bilo moguće. A pod takvim okolnostima, Milevini roditelji su možda mislili i da bi dete mogli da smeste kod rođaka ili da ga daju na usvajanje.”

Ni u Švajcarskoj se u to vreme nije blagonaklono gledalo na postojanje vanbračnog deteta. Denis Overbaj, naučni pisac „Njujork tajmsa”, u knjizi „Zaljubljeni Ajnštajn” potresno dočarava koliki je to udarac bio za majku koja se protivila muževljvoj odluci: „Kao u nekoj grčkoj tragediji, cena koju je morala da plati za njihov zajednički život bila je njihovo dete. Mileva je bila dovoljno bistra i samosvesna žena da uvidi ironiju u tom postupku, kada se odlučila da sopstvenu sreću založi za Albertovu karijeru.”

U avgustu je otputovala u Novi Sad da prisustvuje usvajanju Lizerl. Uoči dolaska u celom kraju je izbila epidemija šarlaha, pa se razbolela i jednoipogodišnja devojčica, koja je već prohodala i izgovarala rečenice od dve-tri reči.

Albert u pismu od 19. spetembra odgovara na vest o Milevinoj novoj trudnoći: „Ni najmanje se ne ljutim što sirota Dokserl leže novo pilence. Zapravo, srećan sam zbog toga i već razmišljam zašto to ne bi bila nova Lizerl. Na kraju krajeva, ne treba ti uskraćivati ono što ima pravo svaka žena… Veoma mi je žao zbog toga što je snašlo Lizerl. Lako je moguće da šarlah ostavi trajne posledice.”

Mileva sa starijim sinom Hansom Albertom

Zanimao se „(k)ako je dete upisano u evidenciju”, svedoči Radmila Milentijević, i kako je zabeleženo poreklo. Čim je usvajanje okončano, postao je nestrpljiv kada će mu se supruga vratiti. To je jedini dokaz da je devojčica data na usvojenje.

U potragu za odgonetkom kome je predata 1985. se upustio Džon Stačel, glavni urednik i direktor „Projekta Ajnštajn” (prikupljanje spisa slavnog naučnika), koji je u Beogradu posetio prof. dr Milana Popovića, unuka Helene Savić, jedne od dve najbolje Milevine drugarice iz mladosti, i preuzeo fotokopije njihove prepiske.

Sledeće godine u Novom Sadu, Kaću i Titelu boravio je urednik Robert Šulman tragajući za krštenicom Eržebet (Elizabet, Lizerl) Marić, ali bez uspeha. Obratio se za pomoć fizičaru Đorđu Krstiću koji je duže od tri decenije proučavao život Mileve Marić.

Sve potrage ukazuju – navodi se u izvanrednoj knjizi „Mileva Marić Ajnštajn (život sa Albertom Ajnštajnom)” – da je uklonjen svaki trag usvojenja. Milan Popović pretpostavlja da je njegova majka Julka uništila neka Milevina pisma zato što su se ticala Lizerl, potvrđujući da je Helena bila umešana u udomljenje vanbračne devojčice. I odbija da ju je ona usvojila.

Svoju pretpostavku zasniva na pisanoj izjavi čuvene pesnikinje Mire Alečković, rođake Marićevih: „Sećam se da mi je moja baka Milica Marić, bliska rođaka Miloša Marića, oca Mileve Marić-Ajnštajn, pričala da je Milevina vanbračna ćerka krštena u manastiru Kovilj kod Novog Sada. Dete je potom uzela Julka, sestra Miloša Marića, i predala ga jednoj Švabici da bi tako naučilo nemački jezik. Od bake sam čula da je dete umrlo septembra 1903. godine. Zvali su je Lizerl.”

Mira Alečković (Vikipedija)

Živko Marković, kustos Novosadskog muzeja, zapisao je: „Ono što je zacelo sigurno jeste da je krštena u majčinoj veri i da je dobila srpsko ime, koje je, prema sećanjima daljih rođaka, bilo Ljubica”.

Robert Šulman je docnije u jednom intervjuu rekao: „Ako sam u pravu, dete je preživelo i nadživelo Ajnštajna”.

Da li bi Akira Kurosava umeo da zamisli veće zamešateljstvo?

Otac nije mnogo mario

Iz knjige fizičara Đorđa Krstića „Mileva i Albert Ajnštajn – ljubav i zajednički naučni rad” saznajemo: „Čini se da Albert Ajnštajn nije mnogo mario za sudbinu vanbračnog deteta (pred porođaj je Milevi čak pisao da bi više voleo da bude sin).

Kasnije su osnovani čak i istraživački timovi i pravljene DNK analize, sve radi odgonetanja šta se desilo s Lizerl, o kojoj mnogo decenija pojma nije imao ni njen brat Hans Albert Ajnštajn, ali je sav napor ostao jalov. Mileva i Albert su, čini se, odneli u grob svoju veliku tajnu.”

Nije izdržao slavu

„Danas je potpuno jasno da se Paulina, Albertova majka, uopšte nije zanimala za unuke, Albertove sinove, sve dok Albert Ajnštajn nije postao slavan”, otkriva Đorđe Krstić. „Iz sećanja Hansa Alberta shvatio sam da ih baka čak nije ni viđala.

Tek kad je njen sin postao slavan, promenila je odnos prema njemu tako što je počela da ga bombarduje idejama kako da promeni način života. Popularnost je rasla, rodila se i isprva tajna ljubav prema sestričini i desilo se upravo ono čega se Mileva bojala – ljudski deo Alberta nije izdržao pritisak slave, a više nije podnosio ni sve veći majčin pritisak da ostavi Milevu.

Način na koji se razišao s Milevom i njegov kasniji odnos prema njoj i sinovima otkrivaju ne samo neobičnu mržnju i osvetoljubivost supruga prema bivšoj ženi već neku vrstu traume. Možda zato što je uz nekoliko najbliskijih prijatelja upravo Albert najbolje znao da je Mileva sve radila s njim i da ono što je postigao – nije samo njegovo. Da nije bilo tako – zar bi Albert celu Nobelovu nagradu dao Milevi?!”


NOBELOVA NAGRADA OBOMA

Hoće li ikada biti ustanovljeno koliko je ko od dvoje supružnika tome doprineo? Orginalni rukopisi pet naučnih članaka, objavljenih 1905. časopisu „Fizički anali”, na osnovu kojih je šesnaest godina docnije ovenčan nobelovskim odličjem – više ne postoje!

Zašto se Albert Ajnštajn odrekao celog novčanog iznosa od Nobelove nagrade za fiziku 1921. godine u korist svoje bivše supruge Mileve Marić-Ajnštajn?  U opticaju su nekolike pretpostavke, čak i takva da joj je priznao ravnopravan udeo u otkrićima za koja je nagrađen.

Albert Ajnštajn bio je izraziti teorijski fizičar, čiju prirodu oslikava jedna zgoda iz detinjstva. U ruke su mu dospeli kompas i neki udžbenik iz elementarne geometrije. I to ga je opčinjavalo: sprava ukazivanjem na izvesne tajne prirode, a knjiga uzornim rasuđivanjem. Kada su ga u zrelim godinama upitali gde mu je laboratorija, odgovorio je: „Samo glava i pero i ništa više”.

Tatomir Anđelić

„Kao teoretičar morao je dobro poznavati matematičke metode, a matematika mu je uvek išla od ruke”, piše Tatomir P. Anđelić. „U matematici je voleo sam problem i intuitivno je naslućivao rešenja, ali ga je često neophodno izvođenje operacija u matematici da bi se nešto dokazalo ili izveo zaključak zamaralo, i on to nije voleo… Stoga je njemu uvek neko morao u tim matematičkim računima da pomaže – najviše drug i prijatelj Marsel Grosman, ali i Mileva Marić.”

Mileva Marić ne samo da je shvatala rad svoga muža, nego mu je i pomagala, što je najvatrenije zastupao američki fizičar dr Evan Haris Voker. U jednom intervjuu smelo tvrdi: „Albert Ajnštajn i Mileva Marić su zajedno otkrili teoriju relativnosti”!

Blisko su sarađivali, čak i kada su ih daljine razdvajale. Kao dokaz navodi više pisama koje je on uputio svojoj supruzi. Tako je 27. marta 1901. napisao: „Kako ću biti srećan i ponosan kad budemo zajedno pobedonosno okončali naš rad o relativnom kretanju”.

Evan Haris Voker je izjavio da je pročitao sve što je Albert Ajnštajn napisao i što su drugi o njemu napisali: „U meni je pobudila interesovanje ličnost Mileve Marić upravo zato što je u zvaničnim biografijama uporno predstavljaju kao praznu i dosadnu osobu. Stalno sam se pitao šta je navelo briljantnog čoveka, kao što je Ajnštajn, da se oženi tako nezanimljivom ženom. Trebalo mi je dvadeset godina istraživanja da nađem odgovor na to pitanje. Našao sam istinu upravo u pismima koja je Ajnštajn  razmenjivao s Milevom između 1897. i 1902. godine, što znači pre njihovog venčanja.”

Nobelovsko odličje (Vikipedija)

Na novinarsko pitanje da ima drugih dokaza, osim kurtoaznih rečenica, američki naučnik je uzvratio navodom iz pisma od 30. marta 1901. godine: „Mislim da Majer ima dovoljno empirijskog materijala za naša istraživanja. Ako odeš u biblioteku, možeš da proveriš.”

I još jednim iz pisma u maju iste godine: „Dao sam profesoru Veberu našu studiju. Samo da imamo sreće da zajedno nastavimo da idemo ovim veličanstvenim putem.”

Iz prepiske budućih supružnika izbija na videlo još jedna pojedinost: Mileva Marić je izvesno vreme pohađala predavanja o eksperimentalnoj fizici , koja je držao profesor Filip fon Lenard (docnije nobelovac) na Univerzitetu Hajdelberg. Svima je poznato da su ti eksperimenti bili praktična osnova za teoriju relativnosti.

Zanimljivo je da su Mileva Marić i Albert Ajnštajn sarađivali i u drugim oblastima: termodinamika, Braunovo kretanje, molekularne sile. Potkrepimo to njegovim rečenicama: „…Pri proučavanju Tomsonovog efekta okrenuo sam se novoj metodi, koja je u mnogočemu slična tvojoj kada određuješ zavisnost k od T…”, ili „…Imam vrlo korisnu ideju koja bi omogućila upotrebu naše teorije o molekularnim silama u gasovima…”, ili „…Dao sam naš rad (profesoru Veberu iz Berna…”

Zaustavimo se u nabrajanju sličnih iskaza.

Neku vrstu „krunskog dokaza” Evan Haris Voker nalazi u knjizi „U senci Alberta Ajnštajna”, srpske naučnice dr Desanke Đurić-Trbuhović: „…Genijalni gigant, Albert Ajnštajn, imao je nesumnjivu pomoć na polju matematike od svoje darovite žene Mileve, koja je s najvećim razumevanjem pratila njegov rad i upotpunjavala njegovo stvaranje dajući mu matematički izraz. On sam, a i njegovi poznavaoci nalaze da je on tu disciplinu (matematiku) bio zapustio. Pored drugih Milevinih podstreka na njegov rad, ona je bila i njegov matematičar.”Sovjetski akademik Avram Fedorovič Jofe je Desanki Đurić-Trbuhović ispričao da je svojevremeno bio u uređivačkom odboru časopisa „Fizički anali” (Annalen der Physik), u kojem je 1905. Albert Ajnštajn objavio prvi naučni članak o relativnosti, i da je video originale objavljenih tekstova iz te godine. Bili su potpisani sa – Einstein-Marity!

Obnovljeni grob (Vikipedija)

Isti naučnik je redigovao članak na ruskom jeziku „Sećanja Alberta Ajnštajna”, u kojem je Mileva Marić navedena prezimenom Einstein-Marity. Kao što smo napomenuli, Marity je mađarski oblik prezimena Marić. Uostalom, ona se tako potpisala na 1903. na venčanom listu, a isto prezimeno joj je uklesano na nadgrobnom spomeniku u Cirihu (umrla 1948. godine)!

Kada su mu 1943. u SAD tražili da ih priloži u dobrotvorne svrhe, on je rukom ispisao rad o teoriji relativnosti, objavljen u „Fizičkim analima”, uz objašnjenje „originalni rukopis više ne postoji, jer sam ga posle objavljivanja bacio”.

Desanka Đurić-Trbuhović nastavlja svoje kazivanje: „Blagodareći Milevinim naporima, može se 1905. smatrati sudbonosnom i njihovom životu i radu”. Te godine je u „Fizičkim analima” štampano „pet njihovih radova, koji su njemu obezbedili svetsku slavu, a njoj beskrajnu sreću što je on to postigao”.

U istoriji nauke (osobito fizike) to se naziva „čudesnom godinom” (Annus mirabilis) Alberta Ajnštajna, što posredno potvrđuje njegov prijatelj David Rajhinštajn: „Značajno je kako je plodno bilo jedno kratko razdoblje njegovo života”.

Hoće li ikada biti ustanovljeno koliko je ko od dvoje supružnika tome doprineo? Naveliko je poznato da su zajedno radili još od studentskih dana, što u svojoj knjizi „Ajnštajn” nedvosmisleno potvrđuje publicista Piter Mičelmor: „Mileva mu je pomagala u rešavanju određenih matematičkih problema”.

Nije bila nevažna

Čuveni srpski teorijski fizičar, akademik Zvonko Marić, rekao je 1990. da za Milevu Marić ne postoji nijedan dokaz o pojedinačnom stvaralaštvu. Izvesno je da je hrabrila i inspirisala svoga supruga. U kojoj je meri to činila, jedino može da odgovori psihologija stvaralaštva.

„Očigledno je da Mileva nije bila nevažna ličnost u Ajnštajnovom životu”, izjavio je akademik Zvonko Marić. „Budući da je emocionalno i intelektualno bio vezan za nju, razumno je pretpostaviti da se u tim suptilnim odnosima njena ličnost ne može zanemariti. To ne znači, međutim, da bismo morali bez dokaza da je uzdiženo na nivo stvaraoca.”

 „Jedinica” iz vežbi

Na završnoj godini Albert Ajnštaj je imao „jedinicu” iz laboratorijskh vežbi kod profesora Žana Pernea što se, prema pisanju akademika Tatomira P. Anđelića („Albert Ajnštajn – čovek i delo”) objašnjava „njegovim neurednim pohađanjem vežbi i nesporazumima s profesorom”

Doktorsku disertaciju „Jedno novo određivanje molekula” odbranio je na Ciriškom univerzitetu (a ne na Ciriškoj politehnici) 1905. godine.


 

AJNŠTAJNOVI POVERENICI

„Van svake sumnje je da je Mileva pomagala Albertu u matematičkim proračunima, jer on nije bio veliki matematičar”, izjavio je akademik Tatomir P. Anđelić 1990. godine. Zašto je Albert Ajnštajn odmah posle vesti o Milevinoj smrti poslao u njenu kuću svoje poverenike koji su pročešljali papire?

Uprkos mnoštvu manje-više uverljivih iskaza da je Mileva Marić uveliko pomagala svom suprugu Albertu Ajštajnu u naučnim traganjima, ostaje nerasvetljeno koliki je to doprinos bio. Ima li nade da se ikad razgrne veo sa jedne od najvećih stvaralačkih zagonetki 20. stoleća?

Godine 1990. dr Senta Tremel-Ploc, lingvista iz Bona, kazale je na godišnjem sastanku Američkog udruženja za unapređenje nauke (AAAS) „da je u to vreme  sasvim uobičajeno bilo da muškarac prisvoji rad žene… A Ajnštna je bio sasvim normalan muškarac.”

Dotična naučnica je pomenula primer koji u knjizi „U senci Alberta Ajnštajna” opisuje dr Desanka Đurić-Trbuhović: „U saradnji s Paulom Habihtom (fizičar i Ajnštajnov prijatelj), Mileva je počela rad na konstruisanju jedne mašine za merenje malih električnih napona pomoću multiplikacije. Taj posao je trajao dugo, nešto zbog njene zaposlenosti na drugim radovima, a najviše zbog njenog studioznog ispitivanja svih mogućnosti usavršavanja.

Mileva Marić (Vikipedija)

Znamo da se ona u praktičnim naučnim radovima i u fizikalnim laboratorijama naročito odlikovala. Kad su postigli rezultat s kojim su bili zadovoljni, prepustili su Albertu da on, vičan poslu oko patentiranja, opiše rad te mašine i istakne njene prednosti. Prijavljena je mašina Federalnom zavodu za patente u Bernu pod imenom Ajnštajn-Habiht (patent br. 35693).

Kad je jedan od braće Habiht zapitao Milevu zašto ne stavi svoje ime u prijavi za patentiranje mašine, Mileva mu je odgovorila: ,Zašto? Nas oboje smo samo Ajnštajn!` (igra rečima: jedna stena). Pošto ona to nije učinila, onda ni Paul Habiht nije napisao svoje ime nego samo prezime – Habiht.”

Evan Haris Voker i Senta Tremel-Ploc izjavili su na tom savetovanju da je Mileva Marić Ajnštajn posle venčanja bila sve drugo samo ne „jedino domaćica koja se brine za svoju decu”.

Glavni urednik i direktor „Projekta Ajnštajn” (prikupljanje spisa slavnog naučnika), dr Džon Stačel komentariše nastojanje Evana Harisa Vokera: „Da bi Milevu Marić pretvorio u junakinju, spreman je da on Ajnštajna načini čudovištem… Voker je u stanju da insinuira da je Ajnštajn uništio Milevina pisma koja bi otkrila njen doprinos njegovom naučnom radu. Insinuirao bi čak da je ona napisala njegovu doktorsku tezu i da je prisvojio njene suštinske ideje koje su bile vodilje teorije relativnosti. Navodno je svojoj bivšoj ženi dao novac od Nobelove nagrade da bi ćutala o svojoj ulozi u razvoju teorije relativnosti.”

Ali dopušta da je Mileva imala veću ulogu nego što su neki spremni da joj priznaju, „izgleda da je ona bila pre svega neka vrsta ,rezonantne kutije` za Anštajnove ideje”.

Kada je gorepotpisani novinar 1990. zamolio akademika Tatomira P. Anđelića da se izjasni u svetlu novih saznanja, on je izjavio: „Van svake sumnje je da je Mileva pomagala Albertu u matematičkim proračunima, jer on nije bio veliki matematičar. Ona je to bolje umela da rasjasni. Ali ideja o relativnosti nije njena! Bez obzira što navijam za nju kao patriota, a zaista je bila pametna, moram da kažem sledeće: prvo, Mileva nema naučne radove, a Albert ih je objavio oko 300 i, drugo, otkrivanje relativnosti i neki drugi pronalasci su isključivo njegovi.”

Albert Ajnštajn  (Vikipedija)

Iste godine u Srpsku akademiju nauka i umetnosti u Beogradu stiglo je zanimljivo pismo dr Stivena Blumentala, potpredsednika Vokerovog instituta za rak, na čijem je čelu pominjani dr Evan Haris Voker (preminuo 2006). Da ne bude zabune, obojica su stekli obrazovanje iz fizike. Šta su tražili?

„Razlog zbog kojeg Vam pišem (obraća se tadašnjem predsedniku Dušanu Kanaziru) je taj da postoji nekoliko dokumenata koje je napisala Mileva i za koje smo saznali iz njenih pisama koja su još u vašoj zemlji”.

Navodi se da je dr Evan Haris Voker „glavni zastupnik Mileve Marić u SAD” i da je u poznatom časopisu „Fizika danas” (Physics Today) objavio priloženo pismo zbog kojeg je pozvan na godišnje zasedanje Američkog udruženja za unapređenje nauke. Tom prilikom predstavio je svoje istraživanje koje je izazvalo burnu raspravu, čiji su odjeci naširoko opisani u američkim i evropskim javnim glasilima.

Nije poznato da li su saznali koja su to dokumenta i da li su ih ikada primili. Uverili ste se i sami da je malo toga sačuvano, čak i nakon upokojenja Mileve Marić-Ajnštajn. Kao da je „nevidljiva ruka” uklanjala sve što je moglo da posvedoči kada, kako i koliko mu je pomogla da postane jedan od najslavnijih naučnika 20. stoleća i jedan od najpriznatijih u ljudskoj istoriji. Zar na to ne upućuje sledećih nekoliko rečeniva iz knjige „Mileva Marić Ajnštajn (život sa Albertom Ajnštajnom)”?

„Sin Hans Albert i njegova prva žena Frida utvrdili su da je Albert Ajnštajn odmah posle vesti o Milevinoj smrti poslao u njenu kuću svoje poverenike koji su pročešljali papire i sasvim neovlašćeno uzeli razne njene lične stvari, između ostalog i deo korespondencije”, napisao je Đorđe Krstić. „Zato je utvrđivanje stvarnih činjenica o njihovom odnosu toliko teško. Ostalo je malo očuvanih i dostupnih dokumenata, iako sve što sam otkrio uzimam s rezervom, uvek sve proveravam i pazim da ne zaključujem na prečac.”

KRAJ

Potcenjivanje žena

„Ono što je nesumnjivo jeste da je upravo Mileva presudno uticala na Alberta, da su do kasno u noć u svom sobičku zajedno radili i promišljali probleme za istim stolom, iako se ona nikada nije isticala u javnosti”, saopštava Đorđe Krstić.

Đorđe Krstić (Vikipedija)

„Najzad, jasno je da je Mileva Ajnštajn veoma važna za sve nas, a naročito za srpski kulturni prostor. U Novom Sadu je 1994. godine održan simpozijum o značaju Mileve za nauku; tom skupu sam i sâm prisustvovao. Šteta što je na tome ostalo. Potcenjivanje ili nipodaštavanje njenog rada rezultat je generalnog nepoštovanja i potcenjivanja žena u ono vreme…

…Istorijska i naučna činjenica je da se posle razlaza Mileve i Alberta njihov stvaralački potencijal polako gubi. Albert Ajnštajn je manje-više živeo od stare slave, kao vatreni cionista bavio se društvenim pitanjima i popularizacijom nauke, u čemu je svakako bio veoma dobar.”

Počeli zajedno da rade

U knjizi „Albert Ajnštajn”, Amerikanka Katarina Ovens Pir obelodanjuje: „Gospođica Marić je u matematici kao i u fizici bila prominentna studentkinja. Albert se divio odgovorima koje davala na seminarskim vežbama i uskoro su počeli da rade zajedno. Davno pre ispita objavili su da će se jednog dana venčati.”

U autobiografskim beleškama on je zapisao: „U mome radu uzela je učešća jedna srpska studentkinja, Mileva Marić, kojom sam se kasnije oženio”.

Dobri anđeo čuvar

Na jednoj sedeljci kod Marićevih u Novom Sadu, u razgovoru sa ženama, Albert Ajnštajn je rekako: „Moja je žena meni potrebna. Ona meni sve matematičke probleme rešava.”

Kada mu je Milevin otac Miloš ponudio pomoć od 100.000 kruna, on je odbio: „Ona je moj genijalni inspirator. Ona je moj dobri anđeo čuvar od grešaka životnih i još više naučnih… Bez nje nikada ne bih postavio i završio ovo delo.”

O autoru

Stanko Stojiljković

Ostavite komentar