СРИЦАЊЕ ИСТОРИЈЕ

ПАРИМЕЈНИК СТЕФАНА ПРВОВЕНЧАНОГ

Ћирилична тријада (НБС)

Ћирилична тријада (НБС)

Поред „Мирослављевог јеванђеља” и „Вукановог јеванђеља”, „Београдски паримејник” заслужује важно место у тријади најстаријих сачуваних књига писаних ћирилицом.

„Београдски паримејник” је књига ране српске средњовековне писмености, репрезентативна не само по свом формату него и по облицима слова и богатом украсу. Данас се чува у Народној библиотеци Србије као рукопис из прве четвртине 13. века. Иако постоји у свом крњем облику, са четрдесет посто од некадашње целине, и постојећих 108 листова сведоче о некадашњем, а и садашњем, монументалном изгледу и лепоти.

Са осталим вредним документима из
Београда, у вихору Првог светског рата
евакуисане су и српске рукописне књиге.
Дуго је сматрано да је попут многих
рукописа страдао у вихору рата.

Почетком 20. века уследили су бурни историјски догађаји, налик онима из претходних времена, када су уметнички предмети и старе драгоцености нестајали у збеговима, паљењима и хитним премештајима. Заједно са осталим вредним документима из Београда, у вихору Првог светског рата евакуисане су и српске рукописне књиге које су припадале старој Народној библиотеци на Косанчићевом венцу. Међу њима је био и „Београдски паримејник”. Дуго је сматрано да је попут многих рукописа страдао у вихору рата.

Уставно писмо (НБС)

Међутим, академици Дејан Медаковић и Димитрије Богдановић су 1969. године, захваљујући помоћи Кристијана ван ден Берка, професора славистике на Универзитету у Бохуму у Немачкој, и одлукама тадашње југословенске владе, верификовали десет српских средњовековних рукописа и једну молдавску повељу, који су се до тада налазили у приватном поседу. Тако је избегнута њихова умало кобна судбина и после више од пола века враћени су тамо где припадају. Шта нам открива ова драгоцена књига?

На вечерњим служењима

Паримија на грчком језику означава поучну причу, пословицу или приповедање. У богослужбеном контексту то су изабрани одломци из „Старог завета” и „Новог завета”. Од 14. века, када се уводи пун текст из „Светог писма”, Паримејник као посебна књига на богослужењима готово да нестаје, а паримије су придодате минејима и триодима. Данас у цркви имамо читање паримеја углавном на вечерњим богослужењима.

Повољан сплет околности, проналазак „Београдског паримејника” и његово враћање у матицу и вишегодишња истраживања археографа Биљане Јовановић Стипчевић и сарадника из Народне библиотеке Србије и професора Универзитета у Београду променила су слику о улози и значају те књиге и важности проучавања тог кодекса у историји словенског, донекле и грчког паримејног текста.

У низу истраживања које је Биљана Јовановић Стипчевић спроводила од седамдесетих па све до деведесетих година двадесетог века, можемо запазити неколико токова, од којих су два главна. С једне стране, она је вредно сакупљала описивала и систематизовала рукописну грађу, припремајући се тако за једно критичко издање рукописа, а с друге стране, проучавајући структуру грчког и словенског текста, она је шире разматрала проблем „Паримејника”, посматрајући га као феномен, ризницу која садржи у себи хришћанску филозофију и теологију и један од важних исходишта уметничког средњовековног израза, пре свега књижевног и религиозног обликовања религиозне мисли.

Публиковано научно критичко издање доноси интегралан текст, какав је сачуван у рукопису, поштујући двостубачност текста, распоред према редовима, интерпункцију, као и многе решене скраћенице, лексичка, морфолошка и ортографска питања. Озбиљан приказ те студије објављен је у угледном славистичком часопису „Византинославикˮ. Критичко издање је награђено наградом Вукове задужбине за науку и уметност 2006. године.

Осим „Београдског паримејника”, постоје и „Српски паримејник” из друге четвртине 13. века (који се налази у Русији), „Хиландарски паримејник” из истог времена, „Дечански паримејник” с почетка 14. века и „Паримејник из Црколеза” с краја 14. века. Они чине целину сачуваних српских паримејника.

Писан на пергаменту

За разлику од 12. века, када се ‒ налазећи се измећу Угарске и Византије ‒ борила за независност, у 13. веку Србија је већ постала независна држава са великим међународним угледом. Године 1217. из Рима је добијена краљевска титула за Стефана Првовенчаног;  године 1219. Свети Сава је отишао у Никеју, где се изборио за аутокефалност цркве. Ти догађаји су били од пресудног значаја за даљи развој српске државе. Сматра се да је „Београдски паримејник” настао у околини српске средњовековне престонице Рас, у време краља Стефана Првовенчаног.

На преосталим листовима, којих је укупно
108, препознајемо сачуваних пет заставица
и осамдесет иницијала. Линеарне арабеске
карактеристичне су за већину.

Поред „Мирослављевог јеванђеља” и „Вукановог јеванђеља”, „Београдски паримејник” заслужује важно место у тријади најстаријих сачуваних књига писаних ћирилицом. На преосталим листовима, којих је укупно 108, препознајемо сачуваних пет заставица и осамдесет иницијала. Линеарне арабеске карактеристичне су за већину. Представе паса и птица, људских фигура и хибридних звери из маште ‒ кентаура, змајева и грифона ‒ обогаћене су сплетовима биљних и геометријских форми. Немају директне везе са текстом уз који стоје, али њихове скривене поруке наслућују се у оквирима античког, хришћанског и источњачког схватања света оног времена.

„Београдски паримејник” писан је уставним писмом на пергаменту. Украси и слова су изведени углавном мрким, ређе црвеним мастилом. У недостатку података о наручиоцу и писарима, намеће се претпоставка да је био намењен двору, епископској или можда катедралној цркви.

(Иванка Ковачевић, РТС)

О аутору

Станко Стојиљковић

Оставите коментар