СРИЦАЊЕ ИСТОРИЈЕ

СРБИЈА БОГАТА ГЕНИМА

Банка биљних гена (илустрација, лична архива)

Банка биљних гена (илустрација, лична архива)

Иако наша земља спада у богатије по броју гајених и коришћених биљних врста, организован рад на биљним генетичким ресурсима скорашњег је датума. Научноистраживачки институти, који су се бавили оплемењивањем биљака, правили су колекције само за своје потребе. Нажалост, поједини нису одржавали те колекције, па се сада овдашњи узорци могу једино наћи у банкама гена страних земаља које су их новчано потпомогле.

Проф. др Милутин Пенчић

Изградња Банке биљних гена у Земуну започета је као Банка биљних гена Југославије. Наиме, у Стратегији технолошког развоја Југославије, у приориетне технологије увршћена је биотехнологија, а у мере за спровођењеје пројекат „Изградња банке биљнин гена”, с два потпројекта – „Изградња банке биљних гена Југославије” и „Формирање генофонда за потребе банке биљних гена Југославије”.
Банка биљних гена је грађена по концепту комплексне научноистраживачке организације за област биљних генетичких ресурса јер, поред непосредног извршавања операција –
прикупљање, умножавање, формирање документације, чување и размена узорака – требало је да обезбеди све услове за спровођење истраживања у свим операцијама и да послужи као регионални центар за ова истраживања. За последњи задатак имала је одговарајућу стручну и материјалну помоћ Међународног одбора за биљне генетичке ресурсе (IBPGR).

До распада савезне државе изграђени су систем за наводњавање десет хектара обрадивог земљишта намењеног банци и сви објекти и отпочела набавка опреме, осим управне зграде и сале за веће састанке.
Стварање генофонда за потребе банке почео је 1989. године, уз учешће 26 научноистраживачких института. Проучаване су 63 биљне врсте и предато (1992.) обрађених 5.228 узорака. Данас се сви налазе у Банци биљних гена Србије.

Два начина чувања

Биљни генетички ресурси свуда у свету чувају се саобразно захтевима врсте и могућности земље in situ или ex situ (банке гена). In situ чување је природан и најпожељенији начин, али из многих разлога за све врсте није могућ. Данас су у in situ статусу углавном дивље врсте, дивљи сродници и неке воћне врсте, а у ex situ статусу претежно гајене врсте и врсте које се размножавају семеном или микропропагацијом. Главни облик у ex situ систему чувања чине банке биљних гена, које су последњих деценија прошлог века постале све чешћи предмет пажње и научне и шире јавности.

Готово да нема државе која
није изградила банку гена.

Банке биљних гена су битан чинилац у националним стратегијама очувања и хармоничног коришћења тог национаног блага. У ширем смислу тумачења, оне представљају промотере, организаторе и реализаторе активноаси на очувању и осмишљеном коришћењу генетичке варијабилности биљних врста на територији државе. Зато су неопходне у вођењу глобалне политике очувања биодиверзитета. Уколико су добро програмски опредељене и научно, стручно и технички оспособљене, представљају најдрагоценији извор информација и трезор гена на располагању научницима и оплемењивачима биљака.

Због технологије рада у њима, скупог простора којим морају да располажу и скупе инфаструктуре која их опслужује, овакве банке покривају мали део постојећег биљног генофонда. Међутим, захваљујући строгом технолошком режиму и научно фудираном рада на свим етапама обраде узорака, оне представљају најбезбеднији начин чувања генетичких ресурса. Поуздано се може тврдити и да су допринеле томе да се успори губљење генетичке варијабилности биљака и многи извори гена спасе ишчезавања.

У ужем смислу, банке биљних гена су објекти у којима се на научно заснованој технологији и у строго контролисаним условима чувају узорци на дуги (преко 50) и средњи (до 20) година рок. Готово да нема државе која није изградила банку гена, а многе имају и специјализова ненаучноистраживачке институте. Поред националних, постоје и регионалне под јурисдикцијом међународних организација.
По биљним врстама које чувају могу бити специјализоване. Малтене све велике селекционе компаније имају своје банке гена.

У литератури се за генетичке ресурсе користе различити изрази са истим или сличним значењем који треба да означе генетичку варијабилност унутар врсте или на одређеној територији. Тако се, поред генетички ресуси, срећу изрази герм плазма, ген-пул, генетске колекције и слично. Према „Међународном подухвату за биљне генетичке реурсе” (FAO) коме је наша земља приступила, биљне генетичке ресурсе једне државе чине: гајени и новостворени култивари у употреби, култивари искључени из сортне листе, примитивни култивари, дивљи сродници гајених биљака, дивље и коровске врсте и специјалне генске колекције.

Под генетичким ресурсима врста подразумева се укупан број гена у облицима у којима егзистирају врсте (популације, варијетети, култивари, клонови и линије), настали природном или вештачком селекцијом. Међутим, не постоји ниједна јединка ма које врсте која садржи сву генетичку варијабилност властите врсте. То значи да је укупан генетички потенцијал врсте представљен популацијом многих јединки (генотип). Стога нестанак ма којег генотипа представља неповратан губитак уникатног извора гена, јер не постоји лабораторија у свету у којој се може репродуковати миленијумска еволуција биљних врста.

Национални ген-центри

Организовани рад на генетичким ресурсима одвија се кроз националне стратегије и програме који представљају део националног природног и радом створеног богатства. Са становишта глобалног очувања гететичких ресурса (Резолуција FAO 1983), они представљају наслеђе човечанства са суверенитетом државе на чијиј се територији налазе. Тиме су Уједињене нације преузеле бригу и о њима.

Почело је неконтролисано
да се троши и разара и оно
што обезбеђује живот на
нашој планети – биосфера.

Прогнозе да ће размеђе 20. и 21 века бити обележено, у научно-технолошком смислу, одредницама: информатичке технологије, космичке технологије, нови материјали и биотехнологија оствариле су се. Али сви ови мотори технолошког напретка савремене цивилизације нису могли да анулирају погубно човеково искоришћавање природе. Почело је неконтролисано да се троши и разара и оно што обезбеђује живот на нашој планети – биосфера. Посебно је агресији нових технологија и великих инфраструктурних захвата изложен биодиверзитет, који је нападнут у свим видовима, а генетички ресурси су први на удару.

Иако постоје подаци о индивидуалним подухватима из веома давних времена (древна Кина, Египат, Грчка), смаатра се да научни приступ генетичким ресурсима биљака почиње с радовима великог руског научника светског гласа Николаја Ивановича Вавилова. Његово откриће центара порекла културних биљака, касније названих „ген центри”, послужило је као основа за многа накнадна проучавања и закаснија предузимања међународних активности на глобалном плану. Као почетак организованог рада на међународном нивоу узима се одржавање стручног састанка о истраживању и интродукцији биљака (FAO 1961) у Риму.

Колекције не постоје

Ради заустављања негативног притиска на диверзитет у Вавиловљевим „ген центрима”, предложено је да се оснују центри за истраживања у Аргентитини, Турској и Пакистану. Међународни одбор за биљне генетичке ресурсе FAO (IBPGR), данашњи Међународни институт за биљне генетичке ресурсе (IPGRI), основан је 1974. са задатком да пружа стручну и финансијску помоћ националним ген-центрима. Почетком седамдесетих година Консултативна група за међународна истраживања у пољопривреди (CGIAR) усвајила је резолуцију да подржи оснивање банака гена у свим својим истраживачким центрима.

Иако наша земља спада
у богатије по броју гајених
и коришћених врста, организован
рад на биљним генетичким ресурсима
скорашњег је датума.

Паралелно са овим активностима, одвијала се акција у Европи. При Европској асоцијацији за истраживања у оплемењивању биљака (EUCARPIA) 1966. године основан је Комитет за банке гена. Независно од регионалног приступа, европске земље започеле су формирање својих центара за генетичке ресурсе. Седамдесетих година прошлога века започете су припреме за усановљење европског програма.FAO и UNDP у неколико земаља Европе (Југославија је у томе учествовала). Године 1979. основан је Европски кооперативни програм за биљне генетичке ресурсе (ECP/GR), за чијег је првог председника Управног одбора изабран делегат из Југославије. Тај програм је и данас у фунцији, а чланице су све земље Европе и Израел. Подстицане су државе да се удружују и обједине напоре институција и појединаца на пољу биљних генетичких ресурса.

Иако наша земља спада у богатије по броју гајених и коришћених врста, организован рад на биљним генетичким ресурсима скорашњег је датума. Научноистраживачки институти, који су се бавили оплемењивањем биљака, правили су колекције само за своје потребе. Сакупљене врсте чуване су, углавном, у тзв. активним колекцијама. Поједини наши институти, будући да су их финансирали међународни програми, обавили су колекционисање и проучавање неких врста (кукуруз, сунцпкрет, купушњача, винова лоза, лековито биље) без национално дефинисаног програма. Поред оваквих, постојали су пројекти које су новчано помиогле друге земље ради изучавање и прикупљања одређених врста. Нажалост, извесни институти нису одржавали те колекције, па се сада овдашњи узорци могу једино наћи у банкама гена тих земаља.

О аутору

Станко Стојиљковић

Оставите коментар