Гледао сам је на ТВ – и тад сам први пут и видео – моју књижевну и онлајн познаницу С. М. Вељковић – како је из скромности (и излишне несигурности) потписивала романе – кад је пре само који месец најавила своју претпоследњу књигу „Библиотека породице Градиновачки”.
Божидар Андрејић
А онда сам и у „Данасу” прочитао најаву овог наслова, нормално и набавио га. Обећао сам у мејлу или СМС-ом ауторки да ћу свакако написати белешку кад прођем кроз ту „библиотеку”. Поготово што сам, не знам зашто, остао ми је то дуг, пропустио да скренем пажњу на њену претходну књигу „У потрази за Гледис”.
Наша повремена и кратка дружења преписком уследила су након што ми је један познаник/сарадник послао њен обиман и добар роман „Kрила у мермеру”, који сам у овим новинама кратко представио истичући оно што ће бити одлика и следећих – вешто вођена прича са документаристичком основом, врло добар стил и језик беспрекоран, каквим не владају ни сви писци, а још мање лекари, што је био, одмах сам се обавестио, основни позив С. М. В.
(Evro Book)
Још нисам ни започео читање „Библиотеке”, кад сам последњег дана априла добио најтужнију могућу поруку од истог пријатеља, о њој која ме је, кад сам прешао 65+ границу, охрабривала да се не опустим, јер ево она је и у „трећој младости” пронашла себе у писању. Порука је гласила „нажалост, она је преминула јуче после узалудне тронедељне битке са корона вирусом”.
Има ли сад смисла ишта рећи о овој Нишлијки родом, књижевници С. М. Вељковић, осим да је нашој литератури дала видан допринос. А тек медицини и историји медицине… О томе нек сведоче речи из сећања што га објављује Секција за историју медицине Српског лекарског друштва чији је члан Председништва била:
„Смрт професорке Снежане Вељковић је велики губитак за нашу историју медицине, у којој се претежно бавила биографијама лекара, радом страних медицинских мисија, историјом судске медицине у Србији и Медицинског факултета… биће упамћена по радовима које је излагала на конгресима и научним скуповима, углавном, у организацији Секције за историју медицине, по књигама „Хроника судске медицине у Београду”, „Хроника Медицинског факултета у Београду (1920-2010) ”, „Господин који није знао санскрит” (о др Милану Јовановићу Морском). Приредила је за штампу недовршен рукопис проф. др Бране Димитријевића „Kазивања лекара о Великом рату”.
Поред научних радова… Снежана Вељковић је писала и дела лепе књижевности… Четврти роман о доктору Франку Мижоу (Михајлу Мишићу) и његовој судбини није стигла да објави. За свој рад у области медицинске и лепе књижевности проф. Снежана Вељковић је добила награду „Златно перо” Српског лекарског друштва.
У нашој Секцији није било особе која се тако лепо смејала, из које су толико извирали драгост и оптимизам. Срећни су сви они који су је познавали, који су са њом разговорали, које је дотакла својим духом. (Зоран Вацић). Снежана више није међу нама, али је, ето, у библиотекама оставила много „разлога” да је се сећамо.
(Извор Данас)
