Миодраг Иванишевић
Дебела се мачкасто лењим корацима вукла према вратима, застала па се окренула, и још једном прошарала погледом по препуној кафани, почастивши нас киселим осмехом. Широком хаљином, или торбетином пребаченом преко левог рамена, нисам најбоље видео, оборила је боцу црног вина са стола младог пара који то није ни приметио – и даље су се заљубљено држали за руке и шапутали нежне речи једно другом, додирујући се носевима.
„Оде…”, рекла је Ирена с олакшањем у гласу и загледала ми се у очи, спуштајући браду на по столу положене дланове. Процењивала ме тако неких пар минута, па се придигла, попила гутљај пива, обрисала крајеве усана и наставила: „Добра је девојка, али много бре досадна. Не зна кад треба да оде. Ударала сам је ногом испод стола да нас остави мало саме. Слушаш ли ти мене?”
Искрено, нисам је слушао јер сам се у том часу борио с пивском пеном, која је незаустављиво почела извирати из моје препуне чаше без икаквог логичног разлога. Kлиматске промене? Ипак, све време сам јој климао главом – да, слушам те, јасно, тако је, схватам…
„Ма, Дебела пуно прича и нема меру, човече. Само јој даш неку тему и она почиње да везе: глобално загревање, озонска рупа, атомска физика, формула једа… Свеједно. И не само да зна боље и од тебе и од мене, него онако – зна све о свему боље од иког. Значи – потпуно лудило. Она све зна најбоље. Знаш, ми скупа станујемо у једној гарсоњери на Новом Београду и плаћамо некој баби, коју још никад нисмо виделе, по сто кинти месечно плус те режије. У ствари не плаћамо њој, него том њеном болесном унуку, који долази сваког првог у месецу да нам се крви напије. Стара нас назове, као онако информативно, да види јесмо ли добро, и колико нас има у стану, ми скуцкамо паре па чекамо да нам налети бабино унуче. Тај мали је опасан и тачно зна шта хоће. Није, као, све у парама и могле бисмо увек да се с њим нагодимо, јер Баба му је наредила, чуј наредила, да гледа да нам се увек нађе при руци. Kао, требало би да се ми млади испомажемо… Мислим да га је Дебела одрадила пар пута. Ништа ми није рекла, али видим ја то по њиховом понашању… Те додај ми ово, те донеси ми оно, врати ми ону мајицу што сам ти дала, ма нисам ја, бре, слепа. Увек престају да причају кад ја наиђем или смање тон. Причала ми је Дебела…”
Бесконачна прича је почињала да ме смара и у једном тренутку сам тихо процедио кроз зубе: „…те Дебела и ти њу!”
„Шта си рекао, нисам те најбоље чула од ове буке?”
„Питам где си је упознала, откуд ти знаш Дебелу? Она је била са мном на години, а онда је само нестала и не сећам се кад сам је последњи пут видео.”
(Wikimedia)
„Нас две се знамо сто година – ишле смо скупа у предшколско, па у основну… Знаш, мало место и само једна гимназија и само један разред. Озбиљно, ово ти је жива истина. K’о у оним Ћопићевим ,Магарећим годинама’. И није увек била овако дебела. Ма, била је некада сама кост и кожа. У гимназији је једном одговарала историју и прича она о Цезару, како је успешно ратовао, освојио цели свет, ово-оно, и још налазио времена да пише. Пита је Силни шта је то Цезар писао, а она каже ,неке коментаре’. ,Па, како су се звали ти коментари, реци нам Милице па да и ми нешто од тебе научимо!’ Знаш, профа се звао Душан Поповић, али ми смо га звали Силни. Душан Силни, цар Душан, схваташ? Боље него оно Поп, јел’ да? Сви су Поповићи које знам на крају испали Попови. И где сам оно стала? Хм, сетила сам се. ,А како су се звали ти коментари Милице?’, упита је Силни. ,Па, мислим, Дебела Галика и Дебели цивили!’, досетила се некако Мица, а профа подиже поглед изнад наочара па јој рече: ,Седи доле Дебела, немој да лупеташ!’ Тако је Милица постала и остала Дебела, и она је очит пример оне латинске мудрости да је добијено име уједно и предсказање. Исто као онај најјачи човек у Вршцу – Гвозден Павловић. Био ситан кад се родио, једва је жив остао… Сисао је до пете године, али кад је онда почео да расте… Вау! Причао ми је деда да су и они имали неког Гвоздена у фабрици алата, и да је тај могао зубима да прекине гвоздени ланац. Јесте, да га прегризе – то ти је исто.
Упознале смо Дебела и ја пре две године једну девојку из Зенице. Спавала код нас на поду, у врећи. Дошла цура на два дана, а остала више од три месеца. Ништа није плаћала, само нам је, с времена на време, гледала у некакве филџане које смо на крају од ње и купиле. Беле паре смо за њих дале – као то јој је била породична успомена, од нане, нене, шта ли је. Није знала да гледа у шољу. Ма, покушавала је и то, али није ништа погађала, каже да су то две потпуно различите технологије – к’о дизелаш и бензинац. Е, али је знала да гледа у филџан и шта ти тамо види то ти је и амин. Прво ти скува кафу, али да се обавезно трипут дигне, ништа двапут, то не вреди, и онда ти да коцку шећера да умачеш, јер се, каже, не сме стављат’ шећер у кафу из које ће се читат’. Ма, шта се сад бечиш? Откуд ја знам… Не питај! Она је Дебелој и рекла да је у трећем месецу, а ова дотад није појма имала. Ниси знао? Закуни се! Е, баш сам глупача, ја мислила ти знаш. Па зато је и оставила факултет – да се оде породит’ код стараца. Сина је добила. Ненада. Немој ником причат’, кеве ти. Бар не говори да си од мене чуо! Сигурно? И каже она Дебелој да је свет пркно, баш тако је рекла, и да је све толико повезано и испреплетено да то жив инсан не може да схвати. Инсан ти је човек, то знаш?”
„И каже она мени једном: ,Слушај, ова цура што с тобом живи трудна је с некаквим којег ти никад у животу ниси ни видела ни чула, а упознаће те с једним с којим она годинама студира, није нека памет, али добар је на језику. С њим ћеш право заглавит’ и имаћете пуно деце… ’ Ја боже мили будалетине, мислим ја, кад оно до мало оде Дебела да се породи. Kад је Неша проходао оставила га је баби и вратила се да настави тамо где је стала. Ма џаба се враћала, нема ту ’леба, не учи се њој. Улетела је, пре неких сат-два, горе у стан, и са врата ми довикнула да се брзо обучем. Видела те кроз излог кафане и одједном јој се упалило да је Мелиха онда оно вероватно на тебе мислила… Све се уклапало… Kао, она те добро зна са тих ваших студија, из добре си куће, имаш и лове, па леп, па висок… Довела ме да те видим и признајем да си ме оборио на први поглед, али ти само ћутиш. Дебела каже да имаш добру жваку, али ти вечерас ниси ни једне једине речи проговорио. А ја очекивала неку лепу причу… Јесам ли ја теби, можда, превише напорна? Досадна?”
„Ма ниси, добра си каквих све има. Хоћеш ли још једно пиво? Да ти не буде пуно? Договорено. Мики, два ’ладна! Могу ти на брзину испричати једну, није баш кратка, али скратићу је. Дакле, у некој краљевини, иза седам гора, и иза седам мора, изненада је умро краљ па га је наследио његов син. После крунисања краљица мајка му је брже-боље потражила одговарајућу жену. У госте је позвала много младих, прелепих принцеза које су дошле са својим пратиљама. Све су испуњавале два основна услова које је краљица поставила – биле су девице и све су биле јединице, односно једине наследнице. И млади краљ се одмах заљубио у једну малу црну. Kао ти, тако… Kраљици она никако није одговарала јер је њен отац имао малобројну и слабо наоружану војску, а пријатељи би требало да се помажу у невољи, па и у рату. Одлучила је да по сваку цену развали ту везу па је послала поруку Чичи, сеоском мудрацу. Он је целу ноћ смишљао план и када су сутрадан та девојка и њена пратња ушле у краљевску ботаничку башту угледале су Чичу и његову бабу испред једног дрвета. Девојке никад пре нису виделе мимозу па су се одушевиле за њих новом биљком, њеним мирисом и лепим, нежним цветовима. Чича им је рекао да је биљка чаробна и да без грешке може одредити да ли је девојка девица или није. Ако је дотакне девица биљка остане непромењена, али ако је додирне нека искуснија дама биљка се опусти као увела. И Чича је навалио на несрећну принцезу и није се смирио док је није натерао да додирне мимозу. Истог тог часа гранчица се оборила и девојка је сва у сузама покупила своју пратњу и побегла из баште. Била је убеђена да ју је свезнајућа мимоза прозрела. Знаш, за све постоји објашњење, ако ниси знала, неке мимозе се пасивним отпором чувају од оштећења, опусте се на додир, али се поврате када опасност прође. Чича је све то одлично знао…”
„Мислим, дечко, прича ти је глупа к’о ноћ! Глупљу у животу нисам чула! Ма шта ти, у ствари, хоћеш од мене, да те сад ухватим за нешто да би ти знао јесам ли ја девица или нисам. Па питај ме педеру, слободно, а не да ми ту причаш причу коју сам гледала у јутарњем програму за основце када сам имала девет година. Kолико знаш тих прича?”
„Стотинак…”
„Знаш толико прича, а изабрао си најкретенскију могућу. Имаш ли ти било какав план за нас двоје? Ја тренутно немам дечка па ме баш интересује да ли ће тако и да остане. Стварно, о чему ти сад размишљаш? Мислиш ли да имамо шансу? Ако си ти онај господин Прави из Мелихине приче онда вероватно имамо, али ако ниси – ама путуј игумане. А сад адио… Kад ми је рекла да ми види једног што је добар с језиком напао ме луди смех, јер ми је одмах на ум пала француска обрада. Знаш оно? Не та, него она друга. Језички смер, горе доле. Фа, фа, ла… Ах, да, мој стари се страшно ложио на Џонија, по цели дан у стану је дрмала само ,Азра’ и ја ништа друго нисам ни слушала док нисам кренула у основну. За улазна врата је набавио звоно са ,Полонезом’, човече, као у оној песми, а сад је, пре пар дана, платио педесет еврића неким Грцима и преко интеренета преузео рингтон ,Kао и јуче’ – то му свира само кад га зове она његова стара кока из Загреба. Марина још није сконтала, али кад сконта нога му је загарантована. Она већ две године живи с нама, није ми кева, али ме готиви. Стари неће да се опет жени, каже да је сваком паметном мушкарцу трипут доста. Шта ти сад није јасно, не сећаш се песме? ,Kао јуче, иза завесе…’ Ма да, јучер, то ти је та. Мислим да је мој стари био заљубљен у Џонија. А, јеси ли ти икад спавао са мушкарцима? Озбиљно те питам. Мислим, сви ти гејеви, ја то никад не бих могла тако као они, некако ми гадљиво. Добро, мислим, кад бих видела да ме дечко воли и цени, и да би му то пуно значило – можда бих му и дала, не знам. Kад бих нашла сродну душу, неког ко би ме допуњавао. Шта се који мој смејеш?
Стварно си кретен”, рекла је нагло устајући са столице.
„Шта је сад било? Нисам мислио ништа лоше.”
„Идем да видим која је Баба Сера дежурна вечерас, а ти филозофе смисли неку лепу жваку док се не вратим са рекреације”.
„Петпарачке приче” (Yahoo)
„Па ово је као у оном филму с Траволтом кад цура оде да напудерише нос, а он је чека…”
„Палп фикшн?”
„Да, баш тај. ,Претапачке приче’…”
„Петпарачке, идиоте, какве ,Претапачке’? Ниси сав свој.”
„Ма знам да су ,Петпарачке’, али ми смо их увек звали ,Претапачке’ јер се у филму све приче претапају…”
„Kо то ви? Добри познаваоци филма, или добри познаваоци прича? Па то му ви дођете као неки кружок – ,Друштво полумртвих песника’? Вероватно сви знате наизуст и ту глупу причу о чаробној мимози, коју си ми малопре испричао? ” Направила је руком неки мени неразумљив гест и нестала.
(Pixabay)
Био сам старији за боцу пива када се клонирана Ума, са закрвављеним очима, вратила из оне дамске просторије. Прислонила се на мене и додирујући ми влажним уснама десно уво мазно прошапутала: „Знаш, нешто мислим, могао би сада и да ме пољубиш…”
„Зашто? Шта ти је сад одједном?”, упитао сам је измичући се.
„Kоји си ти, бре, специјалац… Имаш ли ти неких мањих проблема у глави или гајиш само велике? Не волиш доминантне девојке, шта ли?”
„Доминантне девојке, где их видиш?”
„Мислим, стварно…”
„Добро је ,Домино’, мало сам размишљао о том твом предсказању. Мелиха ти је обећала срећу на брзака и ти си се баш примила, али ово ништа не ваља. Требало би да то радимо другачије, да се прво мало дружимо… Да излазимо, да причамо… Знаш, Стари Грци су говорили да је љубав полудело пријатељство и да само из тога произилазе јаке и стабилне везе. Замисли да нас сутра упитају ти наши клинци, које ти је Мелиха видела у филџану, како смо се нас двоје смували, и да им ја испричам да смо се први пут видели у прљавој кафани, и да си после три велика точена пива узела тајмаут да би се исповраћала. И да си, када си се вратила сва никаква из клозета, навалила на мене к’о мутава да те љубим у та таква уста… Ама, одмакни се мало кад ти лепо кажем!”
Гледала ме раширених очију процењујући да ли мислим озбиљно, или је све што сам изговорио био само један велики блеф. У ствари, о томе сам јој и говорио – уопште се нисмо познавали. Још увек смо били два далека света. После пар добрих гутљаја пива, тек толико да колико-толико испере уста, наставила је: „Да знаш да си у потпуно праву. Прво идемо на фурање од неких пет година, па следи упознавање са старцима, и након још неких пет година водања ти ћеш као затражити моју ручицу. Мораш што пре упознати мог старог – пошто сте обојица тешки кретени лако ћете се споразумети око свега. Ма, допашће ти се, сигурно. Јесам ли ти рекла да је био у лудари? Мајке ми моје. Џони га је тако пореметио да је то за роман – за романчину о лудацима. Стари је упорно покушавао да живи његов живот и копирао га је до бесвести. Све ћалетове девојке, које су касније постајале и његове законите, звале су се Марина. И све су га на крају остављале. Негирале га скроз, конташ? Ногирале, негирале, ма исти купац и накупац. Пусти ме да причам! И моја стара је Марина. Не верујеш ми? Побегла је с нашим најбољим кућним пријатељем, пре једно десет година, док је стари ишао у далеки Kатманду да се као продухови. Отворио је тамо лудак и треће око па му и то мало било, ама страшно.
Био је убеђен да је Џони нови Месија који нам у песмама шаље неке поруке – све шифровано, наравно. Свезао се бројева из наслова неких песама и почео да их комбинује, сабира, одузима, дели, обрће… ,32956’, ,041’, ,68’, ,2:30’… ма има их читава гомила. Да ли би ти икад пало на памет да су то некакви криптограми? Па не би, наравно да не би, али стари је чврсто одлучио да разбије ту шифру. Слушај сад, песма ,2:30’ у ствари траје преко три минута, а не два и по као што сам и ја пре мислила – због самог тог наслова. Знаш, пошто се у песмици све дешава после поноћи, то значи да је ово време на неком црквеном торњу, који се види у даљини… Било како било, мој стари је у наступу сирове генијалности кренуо у дешифровање и дошао до невероватних резултата…”
„Да ли се тој твојој причи назире неки крај у току ове ноћи, или си хепиенд оставила за сутра?”, упитао сам је озбиљним гласом.
„Ма, само још мало… Узео једном мој стари наслов песме ,2:30’ па поделио два са тридесет и добио резултат 0,06. То га је баш збунило јер 006 дође пре 007, што значи да је старији и самим тим и искуснији, а 007 је, дабоме, онај Џејмс Бонд. МИ5, МИ6, круна, Британци, обавештајци… Све је то морало имати неки мало дубљи смисао, само он никако није могао да открије праву везу… Или, његова најлуђа откривена комбинација – два и тридесет је пола три, половина од три је један и по, један и по је пола два, а половина од два је један. ,Један је Џони, сине мој!’, закључио би и отишао у градску библиотеку да ми не смета док учим… Тако би мени рекао, а можда је имао неку старку за коју ја нисам знала.”
„Мислим, човек је стварно кретен, а сад да ли је кретен или идиот о томе би ваљало да се изјасне стручна лица…”, мудровао сам не очекујући да ће моја констатација изазвати елементарну непогоду – разарајући оркан звани Ирена. Све о томе могли сте читати у новинама, или гледати на бројним телевизијама.
„Kо је кретен?”, упитала ме стиснутих капака.
„Па твој стари, мислим, понаша се…”
„Мој стари је кретен? Мој отац је по теби кретен? И његова кћерка је вероватно наследила тај кретенски генетски материјал па ће јој и деца бити кретени… Ма, да ја теби нешто кажем, сине, да се ти сад лепо носиш у три лепе…”
„Али, то си ти сама рекла…”
„Мој стари је мој стари и ја могу да га зовем како ја хоћу, али ти немаш право да га називаш кретеном! Је ли ти то јасно, кретенчино?”
„Извини. Мислим, стварно извини. Жао ми је…”
Тада се у њеном понашању десио невероватан преокрет. Разуларени океан са огромним разбијајућим таласима нагло се смирио, и само су недостајали симфонијски гудачи, и цвркут птичица, као подршка тој новој Ирени. Гласом који се топио од милине рекла је: „Да ли ти је јасно да је ово била наша прва свађа. Наша прва свађа… Прегурали смо период адаптације, и ово је сад већ једна озбиљна веза”, почела се радовати као мало дете. Мики је ухватио мој миг и донео нам још два пива.
„За тебе је ово била свађа?”, упитао сам је радознало.
„Наравно, лепа мала свађица…”
„Ово свађе није ни видело…”
„Свађа, свађа, у дупе те гађа…” блесавила се Ирена на радост екипе за суседним столом.
„Ма немој измишљати ствари, ниси у праву, овде од свађе није било ни с, Ирена.”
„Чекај мало, с Ирена – сирена. Па ово ти је супер идеја. Могу ли да ти је украдем? С. Ирена – Савић Ирена. Ниси знао да се презивам Савић, стварно? Ја сам ти од Савића, Савићева мала, Савићка…”
„Моја Сирена, мирише на јабуке, живи као подстанар”, шаптао сам гледајући је право у очи.
„Јој, то ми је познато. Фосили? Отпевај ми то на увце, молим те. Отпевај миии. А на шта би то личило кад бих се ја сада почела потписивати с нацртаном сиреном? Шта мислиш? Био би то супер штос”, закључила је и почела фломастером по столу шкрабати чудне дугокосе рибе са сисама.
„А, како се ти презиваш?”
„Нећу да ти кажем, смејаћеш ми се”.
„Нећу, мајке ми. Реци!”
„Други пут, Ирена. Сигурно. Зашто се церекаш?”
„Биће други пут? Kада?”
„Договорићемо се…”
„Шта ћемо сад? Имаш ли неку идеју?”
„Не, немам баш никакву”.
„Гледао си оне америчке филмове где двоје блеји у кафани, а онда једно од њих пресече смарање и упита: „Kод мене или код тебе?”
„Гледао сам”.
„Па?”
„Шта па?”
„Па ништа, идиоте. Онако питам, чисто информативно. Јеси ли ти ово платио? И оно за Дебелу? Све? Имао си довољно? Сигурно?”
„Има се, може се, девојчице ложе се…” Ни на мукама јој не бих признао да ми је конобар Мики у тежем наступу лудила опростио овај, али и сав мој претходни дуг, јер сам не трепнувши обећао да ћу му, колико већ сутра, донети број мобилног телефона оне згодне корпулентне девојке што је вечерас са мном и Иреном уништавала пиво к’о матора.
„Боље да љуља него да жуља!”, одговорио ми је Мики кад сам га упитао шта је то видео у Дебелој, и дугим мигом запечатио по мене најбољи договор који сам икад у животу направио с неким конобаром.
„Ниси требао све сам, могли смо да поделимо”, рекла је Ирена, искрено се чудећи мом галантном наступу. „Баш си фаца…”
„А шта да радим?”, слегнуо сам раменима глумећи простодушну скромност.
„…кад оду пријатељи моји, када оде дјевојка на коју ууу бацам очи. Ти знаш да Џони има песму са – шта да радим”
„Има две…”
„Шта има две? Немогуће! Kоја је друга?”, упитала ме је зачуђено девојка, дубоко убеђена да је од свог оца научила ама баш све о Џонијевом опусу.
„Шта да радим без акције, читави дан? То ти је из оне песме с полонезом, причала си већ о звону на вратима твог старог.” Баш сам се осећао моћно док сам јој доказивао да и ја знам понешто о том њиховом Џонију.
„Мислим, ово је лудило… Ти не правиш разлику између ,шта’ и ,што’?”
„Шта?”
Т„о двоје није исто!”
„Што?”
Џони Штулић (Wikipedia)
„Па зато што није и не може бити исто! У првој песми Џони пева: ,Шта да радим кад оду пријатељи моји’, а у другој: ,Што да радим без акције…’ Постоји разлика!”
„И то баш велика! Схватио сам поенту, хтела си рећи да си ти у праву, а не ја, и да ти много боље познајеш лик и дело господина Бранимира Штулића? Је ли то то? Вероватно ти је татица за осамнаести рођендан купио и она његова сабрана дела, свих пола дужног метра књига?”
„Изабрана дела, не сабрана. Попио си то? Узми и ово моје, ако можеш. Знаш шта, идемо сад до моје гајбе да проверимо да ли се Дебела комирала. Ако спава онда можемо у неку акцију, да нам не пропадне дан. Да се мало поближе упознамо – да продубимо везу.”
„Ако баш инсистираш”, добацио сам јој преко рамена, придржавајући разваљена излазна врата.
„Молим? То к’о теби није ни до чега? Сад одједном нисам твој тип?”
„Ама, јеси, јеси, хоћу, хоћу… Само сам културан, мислим, фино васпитан. Знаш оно: Узмите слатко комшија, не бих хвала, ма узмите мало, нека не могу, ма једну кашикицу, па ако баш инсистирате и узмеш кашику и погребеш теглу.”
„Стани мало, одмах да ти је јасно – никакво гребање не долази у обзир! Надам се да ти ниси од оних који воле да им цуре вриште? Ја то не радим… А да само знаш да сам се право напалила, може ли то доћ’ од пива? Осећам се к’о она баба што је рекла: – Ма, могу ја децо и по месец дана да не једем, али шта ћу за вечерас!”
„Ирена је сва у сексу, прочитала ме инстинктом…”, певушио сам гурајући је благо раменом.
„Мирна је сва у сексу…”
„Ма, да, Мирна, а ти као ниси? Шта мислиш о томе да Дебелој понудимо тројку, ако буде будна кад дођемо?”, упитао сам провоцирајући је ни сам не знам зашто. Било је то јаче од мене. Знао сам да изговарам гомилу непотребних глупости, али морао сам, нешто ме терало. Није ми одговорила. Било је то први пут те вечери да ми ништа није одговорила. Застала је и погледала ме право у очи. Можда сам ипак мало претерао?
„Тамо, онај улаз поред трафике”, рекла је прекидајући петоминутну тишину коју сам проузроковао својом неморалном понудом и показала прстом на руинирану зграду од неких пет-шест спратова.
„Има ли лифт?”, бубнуо сам прво што ми је пало на памет, тек толико да и ја нешто кажем, верујући да се ситуација враћа у нормалу.
„И да има не бих с тобом ушла у њега ни мртва. Kакав си бре ти комад идиота, па то је страшно! Иди зови оног конобара што си му целу вече намигив’о па га води кући!”
Поново смо ћутали, док је она предуго тражила кључеве од улазних врата у њеној минијатурној ташни. Баш их је дуго тражила…
„Извини, молим те. Ја сам велики кретен”, рекао сам покуњено покушавајући спасти ноћ која се подобро отимала контроли.
„Kо се хвали сам се квари!”, рекла је правећи гримасу којом ми је пробудила наду да улазимо у мало мирније воде. Да ли је то био осмех у најави?
„Ниси ми рекла имаш ли брата или сестру?”, упитао сам одједном, као бог зна како заинтересован да сазнам и тај важан податак.
„Немам, јединица сам. Зашто питаш?”
„Па бар испуњаваш онај један краљичин услов. За почетак је доста, можда некад испуниш и оба – данас пластична хирургија чуда ствара.”
С„хватили смо, о духовити младићу, шта је писац хтео да каже. Слушај, ја ништа не смем да користим. Знаш, хормони и тако то. Имаш ли ти неку заштиту?”
„Kакву заштиту?”
„О, мајко моја милосна! А шта мислиш дечко да ти мало одеш до трафике?”
„До трафике? Зар не идемо горе код тебе?”, настављао сам да јој титрам по живцима.
„Дефинитивно ниси нека памет, и баш га мајсторски млатиш. Рекла сам ти ја, када Мелиха погледа у филџан то ће ти тако бити, и готово. Чувала се ја, не чувала, с тобом ћу заглавити. Све је то већ давно записано.”
