Штавише, моћне финансијске корпорације, подржавајући и усмеравајући технолошки развој о коме је реч, успевају да тим путем поведу рат на глоболном нивоу из оних историјски истих империјалистичких (сад дерегуларних, неолибералних) порива за увећањем капитала и поробљавања неразвијених земаља и малих и „неисторијских” народа. Исказујући, по свему, прикривене знаке тежње за њиховим потирањем и смањењем броја становништва на Земљи.
Проф. др Милан Д. Тасић
Енглескиња Мери Шели (1797-1851) је имала осамнаест година када је, пре два столећа, написала роман „Франкенштајн, или модерни Прометеј” (1818). Реч је о роману-фикцији, чији главни јунак Виктор Франкенштајн, научник-зналац, саздаје од мртвих твари поново људско биће, у намери да буде оно сад умно и лепо. Међутим, кад буде оно по велични и изгледу тек незграпна ругоба у односу на човека, његов творац, најпре бежи од њега, а затим се враћа да би га уништио. Али га не налази, јер је било побегло међу људе, кад уместо тога Франкенштајн дознаје да му је убијен брат. Једна смрт за коју је била оптужена његова собарица, осуђена и погубљена, мада је стварни убица било чудовиште, које је чинило зла људима, светећи се стога што су се они одвраћали од њега, а оклеветавши собарицу. Итд.
На човека се, дакле, у митовима и еповима гледало одувек као на биће чију моћ треба увећати и физички и умно, а не само као на „грешно и богобојажљиво” створење, коме је остављено тек да устрајним молитвама поврати једном изгубљен живот у рају.
У својој машти се, дакле, млада књижевница обратла била једном вештачки саздатом бићу, у намери да оно буде и умније и лепше од човека, но, не часећи часа, оно се окренуло против свог творца и заратило с свим људима. Случај који налази пандан у самој библијској повести о постанку света, онда када је Бог створио првог човека Адама, „по обличју својему”, од праха земаљског (и мушко и женско док му није удахнуо живот и свест) или, пак, у једној легенди из 19. века, по којој је јеврејски мистичар и филозоф Рабин Лоу из Прага начинио од глине полуљудско биће, без душе, звано Голем. Једнако као и у најстаријем књижевном делу на свету, „Епу о Гилгамешу” из Месопотамије (270 г. пре не. е.), чији је главни јунак Енкиду направио богињу Аруру, такође од блата, призивајући је да се бори против вавилонског владара Гилгамеша јер је наносио многа зла људима.
На човека се, дакле, у митовима и еповима гледало одувек као на биће чију моћ треба увећати и физички и умно, а не само као на „грешно и богобојажљиво” створење, коме је остављено тек да устрајним молитвама поврати једном изгубљен живот у рају. Бог је, дакле, створио човека, једном заувек, онаквим какав јесте, као што каже и Данте у „Божанственој комедији”: „Превазићи људско не може се” (Певање прво, Рај).
Но, још је Прометеј, видевши да човек нема ни чељусти, ни канџе, ни перје, да се заштити и увећа своју моћ, украо ватру са Олимпа и подарио му је, а што он није престао да чини, поготово тежећи „искрама знања” развијајући науку. Но у томе је по свему отишао толико далеко да је већ „упутио изазов” и самој природној селекцији и Дарвиновој теорији еволуције, зашавши већ добрано у футуристичка стања „постхуманизма”, „трансхуманизма”, „нихилизма” и сл.
(Public domain)
А јер ће, захваљујући напретку кибернетике, биотехнологије, вештачке интелигенције, информатике и слично, моћи он да стално изнова „побољшава” своја физичка и психичка стања: да више ради, а мање спава, да дуже и здравије живи итд. Kоришћењем, рецимо, наноробота који би имали моћ да оболеле и оштећене ћелије организма просто замене биолошки валидним и с извесног аспекта пожељним, као што би могли они да човеку „омогуће” и стање самог блаженства, путем утицаја на ћелије у мозгу итд. Он сам би поступно роботизовао делове свог тела, створивши од њега хибрид, прозван „киборг”, јер би улогу појединих органа сад преузели вештачки импланти итд.
Тако је човек, на истом футуристичком таласу могућности сталног увећања својих телесних моћи, задобио жељу и за бесмртношћу јер би могао бити неограничено дуго замрзнут и по жељи у будућности пробуђен итд.
Иначе, сами роботи, рачунари, виртуелни алгоритми и др. испољавали би интелигенцију супериорнију од човекове, имајући притом моћ да обављају све делатности које су човеку „по природи” припадале одувек и уместо њега. Била би компјутеризована производња, имали бисмо дронове који би могли месецима да управљају бродовима без контроле, или пак алгоритме који би успешније предвиђали кретање акција на берзама од човека и сл. Светом би завладала јединствена, над свиме протегнута, вештачка интелигенција, оличена у глобалној мрежи, интернету, чији бисмо сви ми били саставни део. Тако је човек, на истом футуристичком таласу могућности сталног увећања својих телесних моћи, задобио жељу и за бесмртношћу јер би могао бити неограничено дуго замрзнут и по жељи у будућности пробуђен итд.
Јер према пројекту трансхуманиста из Силицијумске долине, не би постојала битна разлика између човека и рачунара, органског и машинског, субјективног и објективног, хуманог и нехуманог.
Али се при свему томе лако препознаје једна из корена измењена социјална слика о њему за коју знамо, слика о човеку у заједници људи, уређеној на основу постојећих религијских догми и правила морала. Реч је о изградњи једног све хуманијег друштва, праведнијег и увек бољег, коме он одувек није перестајао да тежи, а које би почивало на божанским начелима, без којих би он запао у моралну деградацију и, неизбежно, у социјалну катастрофу. Тако имамо сада да је друштво које је досад сакрализовало човека, већ на измаку, будући „прожето” непрегледном заједницом бежичних мрежа, интернета, робота, најразличитијих механичких направа и слично, чиме најнепосредније бива угрожен лични живот јединки, а којим је само она владала дотле одувек. Јер према пројекту трансхуманиста из Силицијумске долине, не би постојала битна разлика између човека и рачунара, органског и машинског, субјективног и објективног, хуманог и нехуманог.
Сад се на људско биће гледа као на биолошки слабо, ломљиво и крхко, да би могло оно да изнесе на себи технолошку утопију поменутих промотера ере постхуманизма, као не друго до нихилизма, тежећи својевидном „надчовеку”. Све и да је Данте указивао, као што смо рекли, да не може човек да „превазиђе себе”, до на начин милости божје, ради које се и Исус Христ отеловио у људско биће, не би ли човека и сав људски род отргнуо од вечите смрти. А да сад уместо очовечења, глобалисти и други призивају радије Антихриста, онда када се залажу за прихватање „вредности” с оне стране оних већ цивилизацијски одавно устаљених: сатанизма, педофилије, разновидних порока итд. – не другде до на путу властитог самоуништења.
Сада би премоћне интелигентне машине имале моћ да „подведу под своје” и лични и колективни живот јединки на читавој планети и да зађу чак у њихова психичка стања, стања здравља и болести, драстично ограничивши свима лични живот у слободи. Остало би људској јединки, да би преживела, да извршава тек обавезе које су јој назначене, а да као самосвојна личност обитава у траговима. Била би она не друго до статистичка променљива, суспективно, или контролисано место с одређеног аспекта, оно које се опире, или подвргава глобалној контроли и сл.
Штавише, моћне финансијске корпорације, подржавајући и усмеравајући технолошки развој о коме је реч, успевају да тим путем поведу рат на глоболном нивоу из оних историјски истих империјалистичких (сад дерегуларних, неолибералних) порива за увећањем капитала и поробљавања неразвијених земаља и малих и „неисторијских” народа. Исказујући, по свему, прикривене знаке тежње за њиховим потирањем и смањењем броја становништва на Земљи.
Иначе, машине доносе одлуке саме у тренутку и брже од нас, као и што чине то често боље од човека. Kадре су да обраде неограничено мноштво података, као и процеса врло велике сложености, а што човеку не би пошло за руком, као што могу и да саме уче и да чак поведу „дијалог” између себе, на властитом језику. Осим тога, за разлику од човека, њихова је моћ потенцијално без границе, у смислу стицања знања, владања бројем операција, памћења и др.
Па, ипак, можемо ли се ми до краја уздати у њихове одговоре и, уопште, смемо ли људско биће да сматрамо „мостом” ка „постчовеку”, оном који се, радије, пренатрпан сензорима и чиповима, латио пута међу звездама? Или: могу ли се роботи сматрати као личности? Умеју ли они да кажу не и коју би свест поседовао такав „постчовек” о бићима сличним себи, као и у односу на човека самог, који би онда, нема сумње, остао на Земљи, неслободан, болестан и запуштен, не престајући да негује у себи сећање на хришћанску љубав према ближњем, или на „мир божји и добру вољу међу људима”?
