У античкој Грчкој, земљи полиса, Платон и Аристотел били су забринути због раста популације и пропагирали су идеју да треба да се успоставе системи контроле раста.
Уједињене нације процениле су да је светско становништво достигло осам милијарди у новембру 2022. године. У року од 11 година додали смо једну милијарду. Од 19. века број људи се повећава експоненцијално уз индустријализацију и лакши приступ изворима енергије, храни, води и здравстеним услугама. Светска популација и даље расте, али од 1960. мањом брзином. За одржавање популације на постојећем нивоу, стопа плодности треба да буде 2,1 дете по жени. Данас у 50 одсто земаља та стопа је нижа. Демографи предвиђају да ће врхунац раста светског становништва бии достигнут при крају 21. века, кад ће нас бити 10.4 милијарди.
Забринутост да нас има сувише или да нас нема довољно, зависи са којег гледишта се посматра. У античкој Грчкој, земљи полиса, Платон и Аристотел били су забринути због раста популације и пропагирали су идеју да треба да се успоставе системи контроле раста. Стари Рим, чији је циљ био освајање територија и стварање империје, залагао се за повећање становништва.
Свештенства хришћанства, ислама и јудаизма промовишу рађање и охрабрују своје следбенике да имају велике породице. Намера Бога је да се овековечи људска врста, да се напуни Земља људима да би, нажалост, они потчинили и владали над свим живим бићима. Ислам пропагира размножавање да би се заједница увеличала. Питање се разматра са гледишта људског опстанка, али и опстанка специфичних групација.
Економисти који верују да се благостање налази у континуалном и све већем економском расту, мисле да што је већи број становника, већа ће бити производња добара и већа потрошња. А данашњи еколози се згражавају на раст светске популације, јер сматрају да је људско биће одговорно за исцрпљивање природе и природних ресурса, и да одржив развој није могућ са растућом популацијом. Политичари широм света промовишу или обесхрабрују рађање деце.
Председник Србије се залаже за мере да се повећа наталитет, који је био на 1,5 деце 2021. године. За 2023. издвојено је 87 милијарди динара за подршку породицама с децом; боља подршка мајкама предузетницама је такође дата кроз могућност продуженог одсуства а посла за свако рођено дете, и највише за треће; ту су и новчани додаци. Kенија већ деценијама спроводи стратегију смањења становништва кроз програм планирања породице, репродуктивне здравствене услуге и приступ модерним контрацептивим средствима. Између 1984. и 2020. стопа плодности се смањила од 7,7 на 3,3 деце по жени.
Директна веза између све веће светске популације и све веће људске употребе ограничених природних ресурса, као што су фосилна горива, минерали, земљиште, прехранбених производа, вода и ваздух, поптуно је јасна. Таква потрошња узрокује отпадне производе који загађују Земљу укључујући ресурсе што их употребљавамо. Једна група стручњака измерила је да, ако би свако људско биће живело на минимуму, само да преживи „носећи капацитет” би износио, чак, 40 милијарди људи. Да ли бисмо желели да живимо на том минимуму, стиснути заједно? Ако би сви живели на нивоу просечног Aмериканца, „носећи капацитет” био би тек две милијарде!
На глобалном нивоу израчунало се да светска популација употребљава 1,8 пута више ресурса него што биокапацитет Земље може да регенерише, требало би нам 0,8 додатне Земље да наша потрошња буде одржива.
Амерички мултидисциплинарни научни часопис – Proceedings of the National Academy of Sciences, закључује да ако би америчко становништво избацило све производе животињског порекла и прешло на биљну исхрану са истим нутритивним састојима, 350 милиона више људи би могли да се храни јер то захтева знатно мање ресурса. Global Footprint NetWork је организација посвећена напретку науке одрживости и мери људски еколошки отисак на Земљу. За Србију 2018. по особи биокапацитет је био 1,7 гха (глобални хектар), отисак 3,1 гха, а резерва биокапацитета је била 1,4 гха.
Значи да производимо и трошимо више него што је регенеративна способност Србије. За Европску унију отисак 2016. био је 4,6 гха а биокапацитет 2,1; бројке за Чад су 1,7, 1,7, 0,0; за Аустралију: 11,5, 7,1, +4,4; а за Саудијску Арабију: 0,4, 5,3, -4,9. На глобалном нивоу израчунало се да светска популација употребљава 1,8 пута више ресурса него што биокапацитет Земље може да регенерише, требало би нам 0,8 додатне Земље да наша потрошња буде одржива. Упоредиво би било, рецимо, трошење са пензијског рачуна пре него што достигнемо ту старост. Неки стручњаци су мишљења да ниједна врста и количина мера и уздржаности неће моћи да надокнади отисак која свака додатна особа буде створила на Земљи.
На једној страни, израчунато је да западни свет више доприноси деградацији Земље због високог нивоа потрошне, а на супротној страни, сиромашније земље највише осећају последице, као што су све веће температуре због којих се шире крајеви на југу где човек више не може да опстане. Томе додајмо да се у сиромашнијим државама где је висок наталитет, стандард живота теже побољшава јер мање богаства се дели на више људи. Али и оне доприносе негативним трендовима на околину, нпр. кроз преузимање и преуређивање све више земљишта угрожавајући станишта фауне и флоре дивљег света. Организација Organizacija World Wildlife Foundation у свом извештају Стање планете из 2020. наводи 69 одсто просечног пада 4.400 врста дивљих животиња кичмењака од 1970. до 2018. године, у истом периоду се људска популације удвостручила.
Опште је прихваћено да људска врста има биолошки нагон да се размножава да би се одржала. Мада то више личи на животиње. Да ли је жеља за децом инстинкт или друштвена конструкција коју већина жели да имитира у облику углавном породице и деце? Kако да разликујемо између тог инстинкта и жеље да реплицирамо постојеће друштвене норме? Да ли су сви разлози за рађање деце ваљани, нпр. друштвени притисак; испуњавање традиционалних полних улога, нарочито у мање развијеним друштвима; страх од смрти чија последица је жеља за континуитетом крвне линије и породичноим именом; обезбедити бригу о себи у старости; несигурност, и давање моћи себи, као и значај кроз зависност детета и стварање сопственог друштвеног статуса; исправљање грешке својих родитеља; спашавање изумирућих веза; зато што су деца слатка; тражење смисла и циља у животу; ограничен приступ контрацепције (због религије или сиромаштва); не разматрање других алтернатива…
Друга врста мотивације за рађање деце може укључити: испуњавање материнског инстинкта; љубав за децу и уживање у васпитавању деце; задовољство у породичном животу; стварање другог биће из љубави према свом партнера… Људски его и ексесивно вредновање људског бића су фактори иза тих мотивација.
Мора да се подвуче да избор једног начина живота не подразумева систематску критику неког другог. Али бисмо могли да се сложимо да пажљивије размишљамо пре него што прихватимо једну одлуку. Наиме, да ли су нам одлуке углавном себичне, циљане за достизање личне добробити, наше породице, заједнице и нације. Ако промислимо шта нам наука каже, наше одлуке би требале да буду утемељене узимајући у обзир и добробит Земље, због себе самих, а и због свих људи као и животињских и биљних врста који трпе последице безобзирног односа према Земљи.
У екстремној филозофији антинатализма промовише се крај размножавања да би се стигло до изумирања људске врсте. Иза таквог става стоји морални приступ да ново рођено људско биће чека велики број озбиљних негативних ризика, и да ништа није изгубљено што никад није дошло до живота. Можда је више скромности и умерености у погледу рађања као и потрошње примерено. А можда изјава Папе Фрање да је избор да се живи без деце себичан, јесте у ствари допринос у очувању Земље за све који на њој живе.
(Пулсе)
