„Сигурност је невероватна опасност на духовном плану, као што је савршено здравље катастрофа за дух. Зато интелектуалац, или рецимо писац, мора задржати осећај да нема тла на које се може одлонити. Ако се, напротив, почне смештати и, како да кажем, кућити се, изгубљен је. Онда почиње стварати дело или постаје – не знам – велики писац, неко. Али све је то јадно”, изјавио је једном румунски филозоф Емил Сиоран.
Живот је занимљив и привлачан, јер нема никаквог смисла. Према једној упорно понављаној легенди, Емил Сиоран је живео по страни од света, без везе с њим. И мада је у Француској одбијао интервјуе, дао их је много, искључиво у иностранству. Пре шест година издавачка кућа „Галимар” објавила је више од три стотине страница разговора тог „великог пустињака” са америчким, шпанским и немачким новинарима и писцима.
Сиоран, наиме, није одбијао говорити о својем делу, али је, због прилично противречних разлога, ту могућност остављао само страним публикацијама. Сваки или готово сваки месец откривамо тако нове разговоре. Интервју који је 1983. у Паризу, али на немачком, направио с њим Ханс-Јирген Хајнрихс, и из којег доносимо делове груписане по темама, без сумње је један од оних у којима писац иде најдаље у анализи свога дела и својих темељних позиција. У њему ћемо наћи не само објашњења о његовој противречној вези с француским језиком и његовим коренима, него и недвосмислене изјаве о одбијању етикета које су му прилепили.
Изјашњавајући се против нихилизма и песимизма, за које тврди да имају карактер „школских категорија”, Сиоран се овде показује пре свега као прави мислилац антидогматизма. Док читамо тај дуги разговор, слика аутора Силогизама горчине која се појављује пред нама није слика оног песника ништавила и самоубиства кога устрајно понављаним клишејима славе лажни обожаваоци и књижевни лексикони, него слика човека који је само покушавао, како у свом животу тако и у својем делу, бити све ближи својим првим доживљајима, развијати се што ближе властитој нарави. То значи: пре свега скептик, готово прагматик, који одбацује све априорне идеје, као што наводи кад, грубим али тачним речима, говори о свом коначном одбацивању великог Ничеовог дела у корист непосредног мишљења живота, с његовим противречјима и, наравно, његовом радошћу живљења: веран аутопортрет човека чија је једина преокупација, чија је фиксна идеја била да покуша постати слободан човек. Само то, али све то.
Париз: „Kад сам дошао у Париз одмах сам схватио да је занимљивост тога града у могућности коју ми пружа да живим уз у правом смислу доконе, беспослене људе. Ја сам и сâм пример беспосличара: никад у животу нисам радио, никад нисам имао неко занимање, осим једанпут, за време једне године у Румунији, кад сам предавао филозофију у Брашову. То је било неподношљиво. Због тога сам и дошао у Париз. У својој земљи човек мора нешто радити, али није нужно да радите кад живите у иностранству. Имао сам срећу да сам више од четрдесет година свога живота проживео као беспослен човек и – како да то кажем? – без државе. Оно што је занимљиво у Паризу је, мислим, то да у њему можете, да у њему морате живети као потпуни странац, тако да не припадате некој нацији него само једном граду. Осећам се на неки начин Парижанином, али не Французом – особитно не Французом.
(„)Постоје две књиге које, за мене, представљају, изражавају Париз. Понајпре, Рилкеова књига Записи Малтеа Лауридса Бригеа, а затим прва књига Хенрија Милера, Ракова обратница, која приказује другачији Париз него што је онај Рилкеов, чак његову супротност, Париз бордела, проститутки и макроа, Париз разврата. И то је онај Париз који сам ја упознао: Париз осамљених људи и проститутки.
Истину говорећи, то исто сам већ доживео у Румунији: живот бордела био је на Балкану врло интензиван. А једнако је било и у Паризу, барем пре рата. Kад сам дошао овамо, водио сам дуге разговоре с многима од тих дама. Почетком рата становао сам у једном хотелу недалеко од булевара Сен Мишел и тамо сам се спријатељио с једном проститутком, неком старом госпођом седе косе. Постали смо јако добри пријатељи; хоћу рећи: била је престара за мене. Но, била је невероватна глумица, са изразитим талентом за трагедију. Сретао сам је готово сваке ноћи око два, три сата ујутро, јер увек сам се јако касно враћао у свој хотел. Било је то почетком рата, 1940. године – или, заправо не, било је то пре рата, јер се за време рата није могло излазити после поноћи. Шетали смо заједно и она ми је приповедала о свом животу, испричала ми је цели свој живот – а како је о томе говорила, каквим се речима служила: био сам опчињен! Из искустава која сам у животу имао с том врстом људи много сам више научио него из сусрета са интелектуалцима.”
Француски језик: „Одржавам врло комплексан однос с француским језиком. Kад сам почео писати на француском, рекао сам себи да то није језик за мене. Осећао сам се у њему као у лудачкој кошуљи. Али сад, последњих неколико година, откад француски језик тоне, осећам се на неки начин везаним уз судбину тог пропадајућег језика. Французи, рекао бих, нису равнодушни према опадању свога језика, али то прихватају – ја не. И што више свет бојкотује француски језик, то му се ја осећам ближи. Разлог је можда и у томе што све што пропада, што се распада и нестаје има за мене снажну привлачну моћ. И та изолација француског ме фасцинира. Додир с француским био је за мене у почетку бескрајно тежак.
У Румунији сви су говорили француски и друге језике, а ја сам долазио из Трансилваније, где се говорио само немачки или мађарски. Ту промену језика схватио сам врло озбиљно, и све што сам написао на француском прерађивао сам и изнова писао неколико пута, рецимо, Kратак преглед распадања преправљао сам четири пута. За мене био је то заиста изазов, та идеја да морам писати као Француз, такмичити се с Французима у употреби њиховог језика – можда помало луда идеја. По свом темпераменту, требало је писати на шпанском, на мађарском или руском. Јер строгост француског језика неспојива је с мојим темпераментом. Али управо је то оно што ми се у њему свиђа.”
Жене: „Имам једну заједничку црту са Сартром. Сартр је, недуго пре своје смрти, рекао да се увек боље слагао са женама него с мушкарцима. То је случај и са мном: дајем предност женама пред мушкарцима. А знате ли зашто? Зато што је жена неуравнотеженија од мушкарца. Она је биће бескрајно морбидније и болесније од мушкарца. Она осећа ствари јаче него што их може осетити неки мушкарац. Приметио сам да су жене обично биле ближе мом писању него мушкарци. Снажно ме се дојмило кад сам прочитао да је Сартр рекао да више воли разговарати са женама него с мушкарцима.
Kад су ме једнога дана упитали како сам могао живети а да нисам имао никакво занимање, одговорио сам: „зато што сам био макро”. То је, наравно, шала, али иза те изјаве скрива се и нешто истине. За мене макро је јако универзалан појам. Хоћу рећи, кад неки писац живи са женом која се брине за живот њих обоје, онда је тај писац макро. Многи поштовани писци које познајем у Паризу живели су као паразити на рачун своје жене. У том смислу, иако никад нисам био ожењен, и ја сам такође био макро.”
Румунија, веза с коренима: „Одвојио сам се од својих корена. Ипак, и даље ме снажно привлаче богумили, ти балкански манихејци, и њихова идеја да је рођење катастрофа. Било је готово неизбежно да се тако, на несвестан начин, вратим својим коренима. Идеја да свет није створио Бог него Сотона, један мали Сотона, Сатанаел, та идеја одувек ме привлачила. Зато сам и написао књигу Зли демијург, која је била помало надахнута богумилском теоријом. Држим значајним да сам се тако у Паризу, након толико година, вратио својој првој домовини, духовном свету Дунава. Kарпата. Идеја једне мистике предрођења припада том свету: Оријенту. Иако сам се желео ослободити својих корена, моји напори нису, дакле, били стварно успешни. Све те идеје, манихеизам, па и гноза, или барем једна помало изрођена гноза, потичу делом с Балкана. Човек се не ослобађа свога порекла, својих корена, свог почетка. Много сам писао против своје родне земље. На пример: тврдио сам да је бити Румун смешно, безначајно, али истовремено морам признати да сам у животу велики фаталист. А фатализам је национална религија у Румунији, свако је тамо фаталиста у свакодневном животу и уопште у свему. Дакле: човек се не може ослободити самога себе.”
Противречја: „Увек сам живео у противречјима и нисам због тога никад патио. Да сам био систематично створење, морао бих лагати, јер бих морао наћи неко решење. Но, не само да сам прихватио тај нерешиви карактер ствари, него сам у њему чак, морам рећи, нашао неку сласт, сласт нерешивог. Никад нисам покушавао изравнати, ујединити или, како кажу Французи, помирити непомирљиво. Увек сам примао противречја онако како су долазила, како у свом приватном животу тако и у теоријском. Никад нисам имао циљ, нисам покушавао доћи ни до каквог разултата. Мислим да, ни уопштено ни кад је реч о себи, не може бити ни резултата ни циља. Све је, не без смисла – те речи се помало грозим, него без нужности.
Нормално, да сам био потпуно доследан сâм себи, не бих смео уопште ништа радити. Будући да сам ипак нешто радио, противречио сам себи, живео сам у противречју. Но, сваки је живот, верујем, у основи осуђен на противречје.
Хтео бих испричати нешто помало глупо: кад одете на гробље – то је сасвим банална ствар – и кад видите да је неки пријатељ с којим сте се још пре два или три дана смејали нестао без трага, како након тога још можете градити неки систем? За мене то је незамисливо! Један од мојих знанаца, кога сам јако волео, један пољски Јеврејин, врло симпатичан и занимљив човек, с којим сам се мого смејати о свему – био је иначе много већи нихилиста од мене – али пред његовим гробом, за мене је то било, како да кажем, банално. Али кад се то преведе у филозофију – какав је закључак? Закључак је следећи: чак је и нихилизам догма. Све је смешно, без супстанције, чиста фикција. Ето зашто ја нисам нихилиста, зато што је ништа још неки програм. У основи, све је без важности. Ништа не постоји друкчије него површински, све је могуће, све је драма
Наравно, постоји љубав – и ја сам се често питао: кад смо све прозрели, све проникнули, како се још неко може заљубити у било шта? Па ипак, то се догађа. То је чак оно што је у животу истинито и занимљиво. Желео бих завршити ово размишљање једном оптимистичком нотом: живот је стварно занимљив и привлачан, зато што, изнад свега, нема никаквог смисла. А у вези с тим наводим увек следећи пример: можете сумњати апсолутно у све, потврдити се као савршени нихилиста, а ипак се заљубити као највећи идиот. Та теоријска немогућност страсти, али коју стварни живот непрестано изиграва, разлог је што живот има сигурну, неоспорну, неодољиву драж. Патимо, смејемо се својим патњама, радимо што год хоћемо, али то основно противрјечје је на крају можда оно због чега живот још вреди труда да буде проживљен.”
Цинизам: „Никад нисам писао као аутор; верујте ми, ја не тражим славу, не сматрам себе аутором и не подносим то ни од других. Никад нисам био нимало промишљен и напросто сам говорио оно што ми је пролазило главом. На неки начин, покушавао сам демаскирати живот, и због тога ме сматрају циником. Но, ако сам циник у ономе што пишем, углавном уопште нисам циник у животу. Па ипак, признајем вредност цинизма као таксономијско гледиште.
Увек сам говорио да треба писати оно што у неком тренутку доживљавамо као истину, чак и оно што не би требало рећи, колико год то мучно, безначајно или дрско било. Kад нешто пишем или кад размишљам не постављам никакву границу изражавању осећаја истине. Никад, никад нисам мислио на последице. И нико се никад није убио због мене. Напротив, познајем многе људе који ми кажу: захваљујући вама нисам починио самоубиство. А људи који пате од депресије, кад читају моје књиге схватају да могу још дубље уронити у своју депресију. Да кажем попут Kјеркегора: депресија је један стадијум на животном путу. Немам ни утисак да сам, ако могу тако рећи, направио негативну каријеру. А, уосталом, знате, све је на крају крајева свеједно, зар не?”
Песимизам: „За мене кажу да сам песимиста – то није истина! Те школске категорије су смешне. Ја тачно знам што је песимизам. Но, као што сте управо рекли: постоји битна разлика између песимизма као система и свакидашњег искуства песимизма, које се рађа напросто из чињенице да сте живо биће. Не можете бити песимиста у животу, чим живите: то нема никаквог смисла. Човек сте попут других, и ја овде говорим о ономе што сам доживео. Покушао сам изнети апологију скептицизма и такође апологију песимизма, али – то није важно. Важно је оно што живимо, оно што покушавамо и како то осећамо.”
Ниче: „Ниче је извршио врло велики утицај на мене у младости. Но, данас се осећам јако далеко од њега. Зашто? Зато што је он конструисао своју теорију. Ниче има један идеал, једну идеју о људима, о вредности, с обзиром на коју је писао, обликовао, разрађивао цело своје дело. И тако се у мени поступно развио утисак да је све то помало лажно. Kао пророк или аналитичар – јер, чак и кад жели бити аналитичар, он остаје пророк – Ниче хоће донети нешто апсолутно, створити нешто, играти неку улогу у култури итд. Због тога данас могу са задовољством читати само његова писма, јер се у писмима показује као супротност ономе што је у својим списима. У писмима видимо Ничеа онаквог какав је заиста био: јадан човек. И сви они хероји, они хероји мишљења који играју неку улогу у његовим књигама, сва та велика илузија показује ми се тада лажном.
Фридрих Ниче
Иако је, разуме се, генијалан; Ниче, на неки начин, није истинит. За мене, прави Ниче у писмима, у њима је уистину он сâм. Због тога сам се удаљио од великог дела његовог дела. Ниче је сâм себи дао један Weltanschauung, једно схватање света. Није се ослободио својих идеја и својих пројеката, остао је зависан од њих, роб својих идеја. За мене он није постао слободан човек, барем не у својим књигама. Можда мало претерујем; но, чини ми се да има истине у томе што тврдим. Ниче је био херој моје младости, али данас више није: иако је генијално заједљив и циничан, за мене је сад превише јувенилан, превише простодушан.
Ниче није изразио своје искуство живота, он је увек имао само једну мисао у глави: треба превладати, превладати, превладати – то је у основи јако немачки. Можда је чак у томе основна заблуда Немаца и немачке мисли: треба превладати, треба конструисати, треба градити. То је разлог што је немачка историја беспримеран бродолом, катастрофа, јер Немци су хтели градити своју историју. Немцима недостаје мудрости; они имају генија, али ни најмање мудрости. Они не живе ни историју ни сâм живот: они желе увек и изнова градити, подизати. А у филозофији се то може учинити само посредством система. Да све мора бити хомогено, то је, рекао бих, глуп грех, мана. Немци су превише систематични, они су експериментисали и изградили су себи једну систематичну историју и извукли су из тога консеквенце. Немци су увек били изван живота.
Има нешто нестварно у целој немачкој судбини. Због тога су они и трагичан народ, јер су Немци постали страшно озбиљни и никад нису успели научити смејати се сами себи: не постоји немачка иронија. Немци су писали о иронији, али никад се нису сами у њој окушали, или је практиковали – само су о њој говорили или размишљали на апстрактан начин. И то је узрок немачког бродолома. Јер, на крају, кад помислимо да је немачки народ био најгенијалнији у Европи, или у сваком случају најдаровитији, велики је пораз то да је такав народ могао пасти тако ниско, готово беспримеран пораз; и то не само за време Другог светског рата него већ за време Првог рата. Немачка историја, немачки дух били су на неки начин с оне стране, јер обоје су били промишљани на сувише систематичан начин, без мудрости.”
Предност несигурности: „Разделивши цело своје богатство, Витгенштајн се духовно спасио. Знате, било ми је много боље, с духовног гледишта, живео сам интензивније, кад сам имао само један мали ковчег и целу годину носио само два одела, чак само једно. Данас – нисам богат, плаћам сасвим мали порез, трошим врло мало, али живим прилично добро, могу јести шта хоћу, путовати итд. – укратко, мој живот је на неки начин постао сигурнији. И то је бацило тешку сену на мене – духовне сене. Пре, живео сам у Паризу од данас до сутра, али био сам духовно свежији, такође млађи и, не треба ни рећи: био сам други човек. Никад нисам знао какав ће ми бити сутрашњи дан. Двадесет пет година живео сам у хотелима и увек сам био као животиња, као дивља звијер.
Сигурност је невероватна опасност на духовном плану, као што је савршено здравље катастрофа за дух. Зато интелектуалац, или рецимо писац, мора задржати осећај да нема тла на које се може одлонити. Ако се, напротив, почне смештати и, како да кажем, кућити се, изгубљен је. Онда почиње стварати дело или постаје – не знам – велики писац, неко. Али све је то јадно. Несигурност је апсолутна нужност: писац чији живот постаје сигуран изгубљен је писац.”
Шпанија: „Осећам, морам то рећи, дубоку љубав према Шпанији, јединој земљи дословце опседнутој мишљу о декаденцији. И то већ врло рано, након Конквисте, након славне епохе, краја освајањâ. Након тога уследила су два, три столећа у којима је превладавала идеја декаденције, која је постала средишњи појам шпанске историографије. То је разлог зашто сам осећао тако велику слабост према Шпанији, зашто Шпанија има за мене такву привлачну снагу. Пре рата, хтео сам отићи у Шпанију да бих слушао предавање Ортеге и Гасета, и можда се тамо настанио. Предао сам молбу за шпанску стипендију и чекао одговор. Онда је избио грађански рат, и мој је живот кренуо потпуно другим смером. Можда бих, да није било рата, постао Шпанац и проживео остатак живота у Шпанији. Фасцинира ме да један тако изванредан народ као што су Шпанци има тако снажну свест о декаденцији.
Народи који су допустили да им измакне властита судбина увек су ме силно привлачили. То је случај и с Немцима. Немци нису имали историју какву су могли заслужити. С једним Бахом, Хегелом, Kантом или, пак, Хелдерлином, Немачка је трабало имати другачију историју. Али она је своју историју промашила. Немачка није успела постати оно што је требало да буде. Та патетична димензија историје ми се свиђа. Енглеска ме никад није занимала као судбина – она нема никакву судбину, једнако као, у основи, ни Француска. Али Немачка је имала ту судбину: као неки геније који није остварила.”
Хајдегер: „Хајдегер је превише веровао речима. Он није решавао проблеме, он их је само превладавао стварајући речи. Сматрам то крајње нечасним. Не оспоравам да је Хајдегер био геније, али ја га гледам и као варалицу. Уместо да решава питања, он се задовољио тиме да их поставља, да ствара реч, да премешта проблеме, да на њих одговара – како бих рекао? Производњом вокабулара. За мене, Хајдегер је заиста био превише наиван, иако истовремено лукав попут каквог сељака. Био је, усудио бих се рећи, несвесно бескрупулозан човек.”
Мартин Хајдегер
Афоризми и роман: „Све што сам написао је резултат – афоризме не пишем најпре као афоризме: „напишем једну страницу” затим све бацим и почнем изнова. Да бисте написали роман, морате изабрати детаље. Мене не занимају детаљи, ја идем одмах на закључак. Kад бих писао позоришни комад, почео бих га од петог чина, јер од почетка било чега ја већ назирем крај. С таквим схватањем ствари не можете ни написати књигу, ни бавити се књижевношћу, ни неговати било који књижевни род. Зато ја нисам писац, ја сам човек фрагмента.”
(Илустрацијe Wikipedia)
(Пулсе)
