Зашто уопште спавамо? Наслушали смо се необичних тумачења: једни кажу да нема бољег начина да се уштеди енергија, други да мозак тада поспрема сав ћелијски отпад. Шта тек рећи да сан нагони животиње да леже мирно и тако се сачувају од грабљиваца.
У часопису „Сајенс” управо су се појавила два чланка који нуде доказе за друкчије виђење: спавамо да заборавимо понешто што сваког дана учимо. Сваки покушај да се нешто сазна увећава број синапси, веза међу неуронима, којима брзо и поуздано путују сигнали од једног до другог. У тим мрежама складиште се нова сећања.
Познато је да за време спавања човек сања. С каквом сврхом? Према једном тумачењу, мозак се у сну, када осети готово не шаљу никакве податке, преуређује (репрограмира), а то, очигледно, постиже одбацивањем застарелих и непожељних доживаљаја. А шта су то неуспели снови?
Ђулио Тонони и Кјара Чирели, биолози са Универзитета Висконсин-Медисон, објаснили су 2003. да синапсе набујају у току дана да се у можданим колима нагомила бука. Када спавамо, тврде они, наши мозгови прочисте све везе.
У потоњим годинама нашли су, с другим истраживачима, посредне доказе за своју претпоставку тзв. синаптичке равнотеже (хомеостаза).
Кресање синапси
Испоставило се, на пример, да неурони могу да скрешу своје синапсе, бар у лабораторијској посуди. У огледима су грудвицама неурона давали лек који су подстицали раст додатних синапси. Доцније су неурони сами нешто од тога скресали. Други доказ долази из електричних таласа које мозак ослобађа: у дубоком сну они успоре, што се приписује смањењу броја синапси.
Пре четири године двоје научника имало је прилику да провери своју претпоставку гледајући саме синапсе: добили су својеврсни „резач можданог ткива” којим су исецали веома танке листове мишјег мозга, у будном или успаваном стању. Након тога су
одредили величину и облик укупно 6.920 синапси. У мозговима успаваних мишева биле су 18 одсто мање него у будним. Да, постоји велика промена која све изненађује.
Али се један протеин,
под називом Хомер1А,
посебно истицао.
Друга студија коју је водио Грејем Диринг истраживала је хипотезе синаптичке хомеостазе проучавајући протеине у мозгу мишева. У једном експерименту додао је супстанцу која светли на површину протеина у можданим синапсама. Уочио је да је број површинских протеина опао у току сна. Опадање се очекивало уколико се број синапси смањио.
Затим је потражио молекуларни окидач за ову промену. Утврдио је да се стотине протеина увећало или смањило унутар синапси у току ноћи. Али се један протеин, под називом Хомер1А, посебно истицао. У ранијим огледима с неуронима у лабораторијској посуди показао се важним у кресању синапси. Грејем Диринг се питао да ли је то важно и у сну.
Уснули Ерос (Википедија)
Да би то сазнао, проучавао је генетски скројене (измењене) мишеве који нису могли да луче поменути протеин. Спавали су као обични мишеви, али њихови синапсе нису мењале протеин. Истраживање указује да поспаност активира неуроне да стварају протеин и да га отпреме у своје синапсе. Када стигне сан, Хомер1А укључује механизам кресања.
Провера памћења
Утиче ли то на учење? Мишеви су подвргнути уобичајеној провери памћења. Стављени су у просторију где су изложени благом струјном удару када су пролазили једним делом пода. Те ноћи је некима убризгана хемикалија у мозак за коју је доказано да онемогућује неуроне у лабораторијској посуди да орезују своје синапсе.
Орезивање не погађа
сваки неурон, петина
синапси остане непромењена.
Следећег дана су их све вратили у пређашњу комору. Обе групе провеле су много времена замрзнуте из страха да хне призову шок који су претрпели. Али када су ставњени у другу комору, уочена је велика разлика. Обични мишеви су радознало мирисали унаоколо, а они којима је спречено кресање можданих синапси у току спавања, са друге стране, поново су се следили.
Грејем Диринг сматра да мишеви којима је убрузгана хемикалија нису могли да смање своје успомене на комору у којој су били изложени струјном удару. Без ноћног орезивања њихова сећања окончана су као нејасна.
У својим испитивањима Ђулио Тонони нашао је да орезивање не погађа сваки неурон, петина синапси остане непромењена. Могуће је да оне кôдирају добро успостављене успомене које се не могу ублажити. Другим речима, можете да заборавите на паметан начин.
Наравно, поједини истраживачи упозоравају да то није коначан доказ претпоставке тзв. синаптичке равнотеже. Тако Маркос Френк, који изучава спавање на Вашингтонском државном универзитету, каже да је тешко рећи да ли су промене у мозгу ноћу изазване спавањем или биолошким сатом.
Две врсте спавања
Многи органи, не само мозак, понашају се, изгледа, другачије у току спавања, истиче Маркус Шмит из Медицинског института за спавање у Охају. Црева, на пример, створе много нових ћелија.
Људском организму сан је
преко потребан, јер тело
не може да издржи
напоре непрекидно 24 сата.
У будућности би лекови морали тачно да циљају молекуле који су укључени у спавање, осигуравајући да се синапсе правилно обрезују.
Људском организму сан је преко потребан, јер тело не може да издржи напоре непрекидно 24 сата. Али се тело никада сасвим не искључује, у току сањања мозак је веома запослен. Постоје две врсте спавања: нон РЕМ (НРЕМ) и РЕМ, обе са особитим физиолошким променама.
Успавани стражар (Карел Фабритиус, Википедија)
Прва представља 75-80 одсто спавања одраслих, када опадају метаболичке активности, крвни притисак и број откуцаја срца. И она се може поделити на два раздобља: лаган и дубок сан. У лаком тело у току ноћи промени положај четрдесетак пута да би крв несметано струјала, а мишићи остали покретни. А у дубоком су и мишићи и мозак до крајности опуштени. Ноћу се обично око пет пута прелази из једне (ортодоксна) у другу (парадоксална) врсту спавања.
Потоњу одликују неправилно дисање и пулс и брзо кретање очију (РЕМ), а настави се после сваког НРЕМ спавања. И тада се јавља већина снова. Могуће је да се наведено сређивање мозга (репрограмирање) одвија, управо, у такозваном парадоксалном сну (РЕМ).
Магловито сећање
У огледима је доказано да су спавачи у стању да верно опишу своје снове, уколико их пробуде за време таквог спавања. С друге стране, чим мине пет минута од РЕМ спавања сећање на сањано је магловито, ако прође десет минута више се ничега не сећају. Људи који тврде да не сањају одмах после РЕМ улазе у нови ток ортодоксног спавања.
У једној ноћи на снове
отпада, чак, два сата спавања.
Парадоксално траје, у просеку, 15-20 минута, наслеђује 60-90 минута ортодоксног. У једној ноћи на снове отпада, чак, два сата спавања. Спавачи које су опитима лишавали РЕМ спавања, тако што су их будили кад год би ушли у поменуто раздобље, осећали су већу тескобу, били су раздражљивији и насилнији и тешко су се усредсређивали на нешто; појединци су имали халуцинације. Касније су то надокнађивали додатним и дужим „порцијама сна”.
Све то наводи на закључак да у мозгу постоји средиште које усмерава понашање везано за пориве – глад, полни нагон и насиље – које се у току сна на известан начин испразни. Уколико се то поремети, у будном стању наступи РЕМ раздобље, чему би се могле приписати халуцинације које су неки испитаници доживљавали када су били лишени сна.
Каквоћа и дужина сна одређена је временом када се одлази на починак, протоком времена од легања до уснивања, бројем и временом буђења у сну, временом коначног јутарњег буђења и учесталошћу и трајањем дневног спавања. Потребно је узети у обзир исхрану и алкохолна пића пре одласка на спавање, физичке или мисаоне радње, узимање или изостављање лекова, кофеина и никотина и јачину и време физичких напора.
Утичу и органске болести (кардиоваскуларне, плућне болести, Паркинсонова, друге хроничне болести) и психичке сметње (као што су потиштеност, раздражљивост, манија и хипоманија).
Станислав Терзински
Ослобађа напетост
Сигмунд Фројд је први психолог који је сновима посветио велику пажњу, објашњавајући да су снови израз – понекад веома симболичан – порива неприхватљивих нашој свесној, одговорној личности. Отуда је једна од улога сањања ослобађање од потиснутих напетости. Истовремено је сматрао да су снови, с обзиром да за време спавања слаби будност нашег стражара – суперега, друштвене и моралне свести, прилика за испуњење потиснутих жеља.
Мушко-женски
Године 1966. двојица америчких психолога, Калвин Хол и Роберт ван де Кастл, осмислили су поступак праћења садржаја снова и применили га на 100 студената и 100 студенткиња. Установили су да се радња женских снова обично одвија у добро познатим, затвореним просторима, а мушких на непознатим местима, на отвореном. Мушкарци чешће сањају групе људи, жене добро знане појединце. У мушким сновима има више насиља, секса, физички напора и успеха; у женским тананијих облика насиља, више осећаја и причања.
