Naučnici su, možda, napravili veliki korak u potrazi za tamnom materijom, zabeleživši njene nagoveštaje u ogledu izvedenom oko 1,6 kilometara pod zemljom u Južnoj Dakoti, iako se suzdržani u tvrdnji da su napokon otkrili zagonetni sastojak svemira. Opisuju međudelovanje čestica u podzemnom istraživačkom centru Sanford, izgrađenom u bivšem rudniku, u kojem se verovatno pojavila čestica nazvana WIMP, što je engleska skraćenica za slabo međudelujuću masivnu česticu.
Od obične materije sačinjene su zvezde, planete, ljudi i sve što možemo videti. No, ona čini tek oko 15 posto ukupne tvari u svemiru, a smatra se da je ostatak sačinjen od tamne materije koja ne emituje, niti odbija svetlost. Naučnici su uvereni da ona postoji zbog svojih gravitacionih učinaka u galaktičkim razmjerima, piše Reuters. Fizičar Sem Eriksen sa Univerziteta u Bristolu, glavni autor studije koja opisuje eksperiment, rekao je da je to potencijalno „prvi nagoveštaj posmatranja tamne materije”. Smatra se da ona izuzetno retko stupa u međudelovanje sa običnom materijom. U ogledu su koristili deset tona hemijskog elementa ksenona u tekućem stanju u velikom cilindričnom skladištu kojim upravlja Nacionalna laboratorija Lorens Berkli Ministarstva energetike SAD.
Istraživači su tragali za tamnom tvari koja se raspršila od atoma ksenona. Kada se čestica rasprši, uočavaju se bljeskovi svetlosti, pri čemu svojstva tih bljeskova otkrivaju koja je vrsta čestice stupila u međudelovanje s ksenonom. Oni tvrde da su možda uočili sudar WIMP-a s jezgrom atoma ksenona, pri čemu se prenela mala količina energije koja je proizvela slabašan bljesak ultraljubičaste svetlosti. Iako su naveli da se međudelovanje odvijalo onako kako bi se očekivalo od WIMP-a, naglasili su da još nije dostignut statistički prag potreban za proglašenje otkrića tamne tvari.
„Budući da je reč o samo jednom događaju, važno je naglasiti da ne tvrdimo da je reč o tamnoj tvari”, izjavio je Eriksen. Istraživači trenutno rade na isključivanju drugih mogućih objašnjenja. „Možda smo svedočili nečem izvanrednom, no moramo biti iznuzetno rigorozni pre donošenja takvog zaključka”, istakla je astrofizičarka sa Kalifornijskog univerziteta u Los Anđelesu i koautorka studije Alvine Kamaha. Naučnici, inače, nisu sigurni u to kakva je priroda tamne materije, a ni tajanstvene svemirske sile zvane tamna energija. „Svake sekunde kroz naša tela, po svemu sudeći, prolaze milioni čestica tamne materije, a da gotovo nijedna nikada ne stupi u međudelovanje sa njegovim atomom”, dodala je Kamaha.
Vodeća hipoteza danas glasi da se tamna tvar sastoji od čestica nastalih u ranom svemiru koje postoje i danas. „Kada posmatramo galaksije i galaktičke grozdove, vidimo da se kreću kao da sadrže znatno veću masu od materije koju možemo videti. Dakle, iako ne možemo opaziti samu tamnu tvar, možemo osmatrati učinke njene gravitacije, pojasnila je Kamaha. „O tamnoj materiji možete razmišljati kao o svemirskom lepku koji je omogućio nastanak galaksija poput naše. Bez nje bi se svemir razvijao znatno drukčije, a strukture koje su na naposletku dovele do Sunčeva sistema verovatno se ne bi formirale na isti način.”
(Ilustracija NASA)
(Indeks)
