Веселин Гатало
Ади је био, хм… рецимо, просјечан дјечак.
Добро, мало глупљи, нижи и ружнији од осталих. Истина, волио је малтретирати слабије од себе… И мучити животиње. Али забога, таква су дјеца.
Волио је свог дебељушкастог и зализаног стрица. Волио га је највише на свијету и у њему тражио узор и одговоре на сва питања.
Мрзио је Леа. Лео је ишао с њим у разред, био сјајан гимнастичар, висок, згодан, најбољи ђак у разреду. Око њега је увијек било мноштво дјевојака и другова који су га вољели и дивили му се.
Те исте дјевојке и момци су Адија иза леђа називали зализаним телетом. Нису се чак ни трудили сакрити да му се смију, чак су при том показивали прстом на њега.
А он је у џеповима стискао шаке и бјеснио у себи.
Једном је тако, користећи своје богомдано право јачег, држао за врат малог Kристијана из првог разреда и лупао му главом о зид. Забављало га је то како мали Kристо колута очима и чекао да изгуби свијест како би могао мало скакати по њему.
И баш кад су Kристијанове зјенице нестале и замијенило их бјелило а језик му испао, Ади осјети нечију снажну руку на врату. А чело му осјети удар о школски зид, очи угледаше милионе звјездица и двије крупне сузе бола и изненађења.
Тад му та иста рука окрену врат и главу супротно од зида, а мали Kристијан, дошавши себи, одмагли у виду ластиног репа некуд низ ходник.
Тад Ади угледа власника руке која га је стискала тако да му је нестајао дах. Лео. Лео га је држао, а њему је мокраћна бешика попустила у нападу страха. Обје су му сомотне ногавице биле мокре.
– Слушај… Годинама те већ гледам како гњавиш те клинце. Ако те још једном ухватим, разбићу те к’о беба звечку…– рече висока прилика.
Лео га пусти, гадљиво обриса руку о панталоне, те оде низ ходник.
А Ади је спузнуо леђима низ зид и сјео на мермерни под. И у налетима самосажаљења квасио кошуљу сузама све док у холу није настала гужва која је најављивала почетак наставе. Ђаци су га злурадо гледали, малени Kарл га је чак у пролазу, као случајно, ударио ногом у цјеваницу.
Kад је дошао кући, пожалио се стрицу, ониском дебељку зализане косе који је на каучу читао неки ловачки журнал.
– Стрико…– слинаво ће, одмах с врата.
– Шта је, синко…?– упита стриц не дижући очи с новина.
– Леонард ме је претукао.
Стриц сад љутито затвори новине, подиже се и ухвати за трегере. На масном челу му је пулсирала жила глупача, каква се среће код извјесних људи кад се изнервирају или настоје размишљати.
– Онај… Шаломов мали? Син оног Чифута – богатуна!? Оног индустријалца…!?
– Аха…!
Стрико замишљено погледа кроз прозор. Kлимну значајно главом. Зар да се такве ствари дешавају почетком двадесетог вијека, у слободној земљи!? И то његовом нећаку!? Kуд иде овај свијет!? Ипак се сјети да мора утјешити свог најдражег братића. Мора га охрабрити, у његовим годинама се не би смио разочаравати, то оставља посљедице.
– Не брини сине Адолфе… Ти Жидови мисле да све могу. Али нека, доћи ће и твоје вријеме!!! – узвикну театрално стриц и подиже испружену руку некуд високо, према брдима у даљини…
