АКО НИСМО САМИ, ГДЕ СУ ОНИ

НАСА је представила извештај у коме наводи да нема разлога да се закључи да су до сада виђени неидентификовани летећи објекти били ванземаљског порекла, али мистерија остаје да интригира, нарочито након што су у Мексику наводно представљени остаци ванземаљских бића.

stck.adobe.com

Мали зелени изгледа постоје само у песми популарних ђоганијеваца, и то упркос томе што су се ватрене присталице теорије да нисмо једина насељена планета у овом универзуму надале да ће корашње представљање извештаја НАСА о неидентификованим летећим објектима открити да у космосу – ипак имамо комшије. На званично упознавање ћемо морати да сачекамо, јер као што се очекивало, у извештају је наглашено да „нема разлога да се закључи” да су досад виђени НЛО били ванземаљског порекла.

Из НАСА, упркос извештају да нема доказа о постојању НЛО, ипак остављају могућност да тамо негде можда има нечега. „Као што истражујемо непознато унутар нашег Млечног пута, тако би требало озбиљно да схватимо и могућност постојања непознате технологије која би могла да потиче из других крајева галаксије. Многе научне мисије НАСА су, барем делимично, фокусиране на одговор на питање да ли постоји живот изван Земље. Потрага за знацима ванземаљске технологије је природни наставак тих истраживања”, указали су из Америчке свемирске агенције.

Станко Стојиљковић, међутим, подсећа на изјаву нобеловца Енрика Фермија, који је коментаришући приче о постојању ванземаљаца упитао: „Где су сви они?”

Приче о летелицама неземаљског порекла и „блиским сусретима треће врсте” деценијама се већ испредају, па је тако и бивши пилот америчке морнарице пре само два месеца посведочио да се сусрео са НЛО, али да влада умањује важност претње коју они представљају, док је један, исто тако бивши амерички обавештајац устврдио да власт чак крије да у свом поседу има неколико ванезмаљских возила. С новим извештајем НАСА све је то пало у воду, иако верујући и даље гарантују да су пре два дана пред мексичким Конгресом заиста били представљени лешеви тропрстих ванземаљаца издужених лобања. Ванземаљска бића која су приказана, сачињена су, како се тврди, од више од 30 одсто непознатог ДНК узорака, а пронађена су фосилизирана.

Има ли шансе да је дружина из свемира могла да нас посети, и да нам, као успомена на тај долазак, остану њихова тела? Саговорник РТ Балкан, некадашњи уредник научне рубрике дневног листа „Политика” Станко Стојиљковић, није баш убеђен да су Мексиканци приказали нешто досад невиђено. „То што су они показали ми невероватно личи на нас људе, што код мене изазива огромну сумњу. Други разлог да им не верујем је то што лешеви неодољиво личе и на ванземаљце из научнофантастичних филмова. И једно и друго говори о томе да ми људи нисмо у стању да замислимо да нешто може да изгледа другачије од нас. Имамо антропоморфни поглед на свет, односно све друго замишљамо по људском обличју, а уз то имамо и антропоцентричну перспективу да смо ми све и свја”, указује Стојиљковић.

Трећи разлог за сумњу нашег саговорника је и питање тајминга – зашто су Мексиканци баш сад изнели „истину” коју тврде да су открили. Још већа је енигма зашто „откриће” није представио нико од научника, већ ни мање ни више него новинар Хаим Маусан, који је и раније „откривао” ванземаљце само што се касније испоставило, да они нису били ни „в” од ванземаљаца. „Није спорна хипотеза да је живот могућ у космосу јер тамо има биохемијских састојака од којих би живот могао да се зачне. Али, овакав живот какав ми на Земљи познајемо настао је у строгим физичко-хемијско-биолошким условима. Неопходна је атмосфера око те планете, односно кисеоник, други услов да не продире космичко зрачење у великој мери. Исто тако бића могу опстати само у одређеном температурном опсегу. Засад нема ниједног доказа о томе”, тврди наш саговорник.

Остаци издужених лобања су и раније проналажени, али наш саговорник каже да је реч о остацима обичних људи с неким физичким аномалијама. „Роди мајка и двоглаво дете, а да ли је то ванземаљац. Па није”, истиче Стојиљковић указујући да тела представљена у Мексику више подсећају на дечје остатке. Чак и ако би ванземаљски живот на ступњу на коме је човек данас, уопште и постојао, наш саговорник указује да би он био „страховито далеко”. Растојања у космосу се мере светлосним годинама, и када би човек био у стању да лети светлосном брзином од једне до друге галаксије (на којој би можда пронашао „рођаке”) требало би му неколико милиона година. Прилично дуг пут за човека коме је просечан животни век седамдесетак година.

Упркос томе што Стојиљковићу сва ова „окрића” више личе на митове него на озбиљна научна истраживања, америчка канцеларија директора националне обавештајне службе пре две године је известила да је од 2004. до 2021. године забележено 144 сусрета америчких војних пилота и неидентификованих летећих објеката који се не могу објаснити, од чега је 80 забележено на више сензора.

Овакав сусрет имао је и један Југословен, некадашњи командант 172. пука из Подгорице, а затим генерал пуковник и командант РВ ЈНА Звонко Јурјевић. „Непосредно после новогодишњих празника 1975. кренула је серија чудних догађања на аеродрому у Подгорици. Приликом извођења обуке ноћног летења, стално се појављивао НЛО. Објекат је изгледао као светлећа кугла која се кретала и мењала спектар боја, од беле до љубичасте. На небу се оцртавао као светлеће тело, изразито веће од најсветлије звезде”, тврдио је Јурјевић за српске медије.

Станко Стојиљковић, међутим, подсећа на изјаву нобеловца Енрика Фермија, који је коментаришући приче о постојању ванземаљаца упитао: „Где су сви они?” Шта ако је одговор ту пред нама? Осамдесетих година, дакле, Југославија је била привлачна и ванземаљцима, а онда су и они као и земаљци кренули да мигрирају на Запад. И сада су тамо, где их и даље виђају. Што нама и одговара. Јер ако су, имало ратоборни као ванземаљци из филмова – за нас је и боље док живе свој амерички сан.