АМАЗОН У СВАЧИЈОЈ ГЛАВИ

Мозак је испреплетен мрежом од око сто милијарди нерава, колико има стабала на око седам милиона квадратних километара, а збир веза које успоставе или синапси достиже укупан број листова.

Станко Стојиљковић

Може ли човек да направи нови и замени стари мозак? Исти онакав какав му природа подарила, увећавајући га и усавршавајући у протеклих петнаест или пет милиона година.
Антички Грци су замишљали да је мека и тајновита твар у лобањи седиште душе, наметнувши строгу забрану да мозак ма које животиње заврши у човековом тањиру. Како би се избечили да виде српске сладокусце који уживају мљацкајући поховани?

Први хуманоиди налик човеку појавили су се пре петнаест милиона година, а наш двоножни претеча који је користио алатке, „вешти човек” (Homo habilis), десет милиона доцније. Прохујало је још милион година до првог усправљеног човека (Homo erectus) који је проговорио, овладао ватром и почео да се наоружава.
Ако сте помислили да је прозборио да би узвратио својој свадљивој жени, на погрешном сте трагу. Без имало гриже савести можете га осудити за почетак трке у наоружаању, коју ни данашњи, кудикамо ученији његови потомци, не напуштају.
Шта то наш савремени предак, савремени разумни човек (Homo sapiens), намерава, покушава и прижељкује да уради са својом главом?

Први на папирусу

Староегипатски рукопис исписан хијероглифима на папирусу око 3000. године пре наше ере помиње, први пут у људској повести, мозак под правим именом. И Стари Египћани и Месопотамци и Јевреји веровали су да се ум и осећања крију у срцу.
Мудри Демокрит је, по свему судећи, пре свих схватио да су мисао и осећај материјалне природе, да зависе од једне подврсте атома који мењају свој положај у простору, а да је „мозак чувар мисли и ума”. Коначно се увидело да су код човека, који разумом далеко превазилази све друге животиње, мождане вијуге много богатије, а лекар Гален је указао да је мозак средиште управљања телом и менталним радњама.
Математичар и филозоф Рене Декарт је пре три столећа тело упоредио с машином (што се и данас често чује), најприближнијој оргуљама, а за душу је рекао да је нематеријална, јединствена и бесмртна и да се с телом спаја у једној жлезди (пинеална). Следећи проучаваоци (да их не набрајамо) обогатили су списак открића новим сазнањима. А шта ми данас знамо?
Амерички неуоролог Пол Меклин је четрдесетих и педесетих година 20. века увео занимљиво разврставање према старости на, у највећој мери, примитивни – рептилски мозак, напреднији – стари сисарски и најсавршенији – нови сисарски. Потоњи се налази у спољашњем слоју, можданој кори (cortex), задужен је за рационално мишљење и претрпео је највеће промене у еволуцији. Дебео је око два милиметра и према различитим тумачењима, дели се на педесетак до стотинак области (зависно од задатака које извршава).
Предчеоно (префронтално) подручје се најбрже мењало: код мачака се повећало за три, код шимпанзи за 17, а код људи за 29 одсто! Повезано је са најтананијим испољавањима ума, суштином личности и начином на који се односимо према свету (карактер).
Мозак је, ако нисте знали, најпрождрљивији потрошач: сагорева кисеоник и глукозу (шећер) десет пута више од других органа у телу, и то у мировању. (Иако заузима само два и по посто телесне масе, потроши 20 процената енергије). Гориво су му угљени хидрати које једете и кисеоник који удишете.
Испреплетен је мрежом од око сто милијарди нерава (живци), колико амазонска прашума има стабала (на око седам милиона квадратних километара), а број међусобних неуронских веза или синапси достиже укупан збир листова. Нерв се састоји од мајушне грудвице (ћелијско тело или сома), пречника око 40 хиљадитих делића милиметра, из које се у виду сућушног дрвцета гранају гранчице – дендрити. Постоји, бар, педесетак основних облика неурона. Из већине излази једно дугачко, танко влакно, неколико пута дуже од самог живца, названо аксон (низ кичмену мождину достиже метар дужине).

Ватромет у лобањи

Живци и живчане ћелије имају двојако својство: и да се одазивају на електрични надржај и да га стварају; понашају се и као одашиљачи и као пријемници. Својеврстан проток наелектрисања је последица кретања четири јона (атоми с вишком или мањком једног електрона): натријума, калијума, хлора и калцијума. Јони се гомилају унутар и изван нерава, са једне или друге стране ћелијске опне (дебљина пет милионитих делића милиметра, што је хиљадити део пречника ћелије); да би струја потекла морају привремено да уђу и изађу. Позитивно-негативни талас траје, обично, око једног до два хиљадита делића секунде и познат је под именом акциони потенцијал. Као на огромној и ужурбаној железничкој станици десетине, стотине, чак и хиљаде сигнала стиже до ћелијског тела; задивљујући ватромет у свачијој лобањи.
Под електронским микроскопом опажено је да између нерава постоје извесне пукотине – синапсе, од којих је већина хемијске природе. Различите хемикалије извршавају невероватно разноврсне задатке, дочаравајући незамисливу молекулску симфонију у глави. Случајно узет исечак мождане коре открива 600 милиона нерава у кубном милиметру, у целој би требало да их буде од 1014 до 1015, а то су бројеви код којих се после „јединице” (1) наниже 14 или 15 „нула” (0). Ако бисмо пребројавали све везе, провели бисмо у томе 32 милиона година! (Имајући у виду да су се хоминиди појавили пре само седам милиона година, збрајање би потрајало четири пута дуже). Људски мозак и развиће у материци су непромењиви малтене 30.000 година.
Што се тиче збира свих могућих начина повезивања, он само у можданој кори премашује број позитивно налектрисаних честица у космосу! (Можда је овај непојамни колоплет обесхрабрио извесне научнике који изјављују да није изводљиво дочарати мозак помоћу рачунара). Наизглед самосталан и непроменљив, наш разум је препуштен на милост и немилост физичком мозгу, бескрајној шуми нерава.

Бајрон с највећим

Замислите да држите мозак у својим рукама: то је беличасто, наборано, желатинасто ткиво, у просеку тешко 1.300 грама, иако су одступања уобичајена, чак и код умних људи: писац Анатол Франс и анатом Франц Гал имали су најмање – од 1.000 до 1.100, а Оливер Кромвел и лорд Бајрон највеће мозгове – 2.000 до 2.230 грама!
Јасно су издвојене две половине (хемисфере) које изгледају као да окружују својеврстан дебели стубић – продужену мождину, што се при дну сужава у кичмену мождину. На потиљку је избочина у облику карфиола, мали мозак (cerebellum), који извирује из великог мозга (cerebrum).

Таписерија памћења

У глави се све до 16. године води немилосрдна битка међу нервима, битка за успостављање веза. Који то не уради, једноставно нестане. Мождана кора је раскошна таписерија памћења, а од неколико различних врста менталних појава које потпадају под поменути појам – најосновнија и напознатија је подела на: краткорочну меморију и дугорочну меморију.
Нервни систем се, иначе, састоји од неурона и специфичних ћелија које окружују и штите неуроне. Један неурон је функционална јединица нервног система.

Најбржи „живи рачунар”

Да бисте, донекле, разумели чудесни „сиви скок, ” узмите оловку у руке и израчунајте тринаести корен броја исписаног са 200 цифара. Не, није ово ни провера знања, ни обична смицалица. Тај задатак је, најбрже на свету, урадио један француски високошколац. И то без коришћења оловке или ма какве рачунаљке, онако из главе.
Не мучите се: Алексис Лемер је 10. децембра 2007. за 70,2 секунди срачунао је да је то шеснаестоцифрени број – 2.407.899.883,032.220! Нови светски рекорд сместа је признат, јер је постављен у присуству два службена сведока: математичара и судског извршитеља. Алексис Лемер је прозван највећим „живим рачунаром” до сада, јер је изазов са којим се суочио „највећи у менталној аритметици у историји”!

Следећи наставак: Загонетка „сиве масе”