Kако је садржај прошлости сећање, значи непостојеће, а садржај будућности су могућности, значи опет нешто непостојеће, то садашње представља тренутак прелаза из једног облика непостојања (сећање) у други (могућност). Само у том тренутку прелаза свет за нас заиста постоји; пре тога је постојао као могућност, а после тога само у сећању.Садашњост, тј. сада је тренутак, врло кратак временски интервал. Kолико кратак?
Проф. др Љубо Ристовски
Човек у простору и времену
Поимање простора и времена у цивилизацијама Запада и Истока неодвојиво је од космогонијских митова одговарајућих религија. Тако се на Западу, где доминира храшћанство, сусрећемо се са линераним временом, које има свој почетак и крај, и једини људски живот, и са схватањем да човек јесте у простору, али да је издвојен из њега (ја и не-ја). На Истоку доминира схватање да су простор и човек истотварни, тј. да су једно, док је време циклично, без почетка и краја, са бесконачно много временских циклуса, што омогућава и бесконачно много људских живота, тј. реинкарнација. Различита поимања простора и времена узрокују разлике у духовним својствима источњака и западњака.
Сви садржаји објективне реалности, просторно-временске стварности, испољавају се, одвијају и запажају у простору и времену. Све што запажамо нашим спољним антенама – чулима, све што је предмет наших умних опсервација, све што се може назвати објектом нашег сазнања, а то значи и наше целокупно искуство, неодвојиво је од простора и времена. Наша стварност, реалност, једнако као и наше сопство, неодвојиви су од њима неминовно инхерентних просторно-временских димензија, јер ванвременски и ванпросторни су само неки чисто трансцендентни ентитети и садржаји. Оно што јесте, било то из сфере духовног или из сфере чулима доступног, појавног, опстаје, осмишљава се и догађа на позорници коју омеђују време и простор, у просторно-временском континууму којег они творе.
Чином рођења, који је само једна тачка
у том просторно-временском континууму,
започињемо своју улогу на њој, да бисмо је
својом смрћу, својим нестајањем са те
позорнице, завршили на датом месту у
датом тренутку, опет у тачки.
На истој позорници одвија се и наше бивствовање, наш живот. Чином рођења, који је само једна тачка у том просторно-временском континууму, започињемо своју улогу на њој, да бисмо је својом смрћу, својим нестајањем са те позорнице, завршили на датом месту у датом тренутку, опет у тачки. И дух наш из тачке, из клице првих знања у недохватној духовној тмини, која крије тајну нашег настајања, започиње своје ширење, да би се у смртном часу опет скупио у просторно-временску тачку, где стиче непреносиву спознају о чину нашег нестајања.
Простор-време (Кванта)
Простор и време у нама
Ми смо припадници цивилизације Запада по рођењу, по генетском колективном наслеђу, а не по свом избору. Генетско наслеђе на неки неописив начин боји наше сопство и твори неспознајне нити, које нас везују за наше претке, преносећи нам преко њих, незнано како, њихова искуства. Неке нас сличне нити везују и за природни и културни амбијент у коме смо израсли, а оне су још јаче ако је то био и амбијент наших предака. Реч је о бојама и обзорјима које су упијале наше очи, о мир-исима и звуцима, поју птица и шуму вода, говору и писму којима су грађени мостови између нас и нашег окружења.
Онај који је одсањао своје младалачке
снове под Северњачом, Kумовом сламом,
Великим и Малим колима, никаданеће
осетити симболику и снагу којомобузима
Јужни крст, као што ни они тамо,
израслипод Јужним крстом, никада
нећеосетити снагу којом обузима
Северњачаи Kумова слама.
Иако знамо да у многим крајевима теку неке лепше реке, чује се заноснији птичји пој, цвета неко много лепше цвеће и певају се лепше песме, ипак на неки дубљи начин доживљавамо лепоту река, птичји пој, мирис цвећа и звуке краја у коме смо израстали. Другим речима, онај који је одсањао своје младалачке снове под Северњачом, Kумовом сламом, Великим и Малим колима, никада неће осетити симболику и снагу којом обузима Јужни крст, као што ни они тамо, израсли под Јужним крстом, никада неће осетити снагу којом обузима Северњача и Kумова слама.
Јужни крст (Википедија)
Стопљеност човека у природни и културни амбијент, у коме се духовно оформио и израстао у оно што јесте, значајно утиче на његове психофизичке карактеристике. Тај утицај се мање уочава у духовним просторима у којима опстају рационални садржаји, а знатно више у заумним, рацију недохватним, а ипак присутним духовним садржајима. Зато свако од нас може било где у свету да прави аутомобиле, да гради куће и путеве, да ствара материјална добра. Може прихватити и било које норме понашања, али не може прихватити било коју религију. Снага вере исходи из оних духовних садржаја до којих рациом не можемо допрети, тако да верник не прима веру споља – разумом, него је у самом себи налази, јер она није ствар разума, него ствар ума, душе.
Вера је укотвљена, најчешће не нашом вољом, у најскривеније делове нашег сопства. Ње у нама може, али не мора бити. Међутим, у сваком од нас, и то без изузетка, на неки сличан начин утиснут је одређен однос према простору и времену, који одређује и наше доживљање реалности, као и наш однос према животу и смрти. Начин на који су ти појмови у нас утиснути, самим тим и начин на који сагледавамо просторно-временску стварност, превасходно је одређен природним и културним амбијентом у којем смо израстајући, успостављали одређени тип веза са светом око нас. Другим речима, наше поимање простора и времена, суштински гледано, нема рационалну, него знатно дубљу, рацију недокучиву основу.
Свест у времену и простору
Сагласно универзалном Другом принципу термодинамике,сви спонтани процеси у природи усмерени су од стања већег ка стању мањег реда, односно у коначном од стања реда ка стању потпуног хаоса. Физичка величина која је мера реда (хаоса), ентропија, једнако се може назвати мером реда, и мером нереда, мада је њен пуни физички смисао много дубљи.
Људска свест, иако природна колико и
све остало у природи, не покорава се
Другом принципу термодинамике, јеруспева да се
отме природној потребиза једначењем, па
процесе у себи усмеравау неприродном смеру
од нереда ка реду,уместо обрнуто. Ради се
о томе да је њој,за разлику од неживе
природе, инхерентнатежња за
превазилажењем хаоса и стварањем реда.
Сагласно поменутом Другом принципу термодинамике, сви спонтани процеси у природи се одвијају тако да ентропија расте. Што је већи неред, то је већа ентропија и обрнуто. Метафорички речено, ентропија је тајанствена и непозната сила, која све постојеће нагони на једначење, тј. све спонтане процесе безусловно усмерава ка стању потпуног нереда.
Људска свест, иако природна колико и све остало у природи, не покорава се Другом принципу термодинамике, јер успева да се отме природној потреби за једначењем, па процесе у себи усмерава у неприродном смеру од нереда ка реду, уместо обрнуто. Ради се о томе да је њој, за разлику од неживе природе, инхерентна тежња за превазилажењем хаоса и стварањем реда. У свету, који под утицајем несавладиве привлачности хаоса хрли ка тоталном мртвилу, одсуству свих процеса, ка топлотној смрти Васионе, једино се жива бића, а посебно човек са својом свешћу о себи и свету око себе, опиру том суноврату у ништавило. Изнедривши човека из саме себе, природа као да је нашла начин да се супростави ономе у себи, што је гони ка њеној властитој смрти.
Та потреба за завођењем реда, која има круцијалну улогу у нашем доживљавању стварности, доводи до спонтаног самоорганизовања људске свести, што потврђује њену негентропску природу, односно способност да опстане, иако се понаша противно Другом принципу термодинамике, тј. ономе што јој ентропија намеће као природну нужност.
У нашем доживљавању стварности и самосвесности, заснованимна увођењу реда у нама и око нас, појмови времена и простора играју есенцијалну улогу. Само захваљујући њима у стању смо да уведемо ред у ствари и догађаје који нас окружују. Значи, за разлику од остале природе, људска свест спонтано, јер је ништа споља не нагони на то, ствара нове конструкте простор и време, који јој служе за увођење реда. Према томе, она преферира процесе који противрече Другом принципу термодинамике, јер спонтано тежи да неред замени редом. Ова спонтана, негентропска природа људске свести је кључ њене самосвесности, али и кључ за разумевање њеног доживљавања и поимања реалности. Њоме она успоставља узрочно-последичне везе између објеката и појава у реалности, а тиме осмишљава и све своје искуствене садржаје. Без тога они би се свели на стохастично прикупљене, необрађене и неповезане чулне сензације.
Неодвојивост времена и простора
Непобитна је чињеница да је људској свести, за разлику од неживе природе, инхерентна тежња за превазилажењем хаоса. Супротно процесима у неживој природи, она тежи да успоставља разлике, да диференцира, да покреће, а не да гуши процесе. Потреба за завођењем реда не може бити задовољена без увођења времена и простора, јер нам они служе да уведемо ред у ствари и догађаје који нас окружују. Ако је то тако, онда, на известан начин, следи да се време и простор рађају из потребе наше свести за завођењем реда.
Независно од тога да ли су то чисто психолошки конструкти, како једни мисле, или, пак, објективно и независно од нас постоје, како сматрају други, непобитна је чињеница да се без простора и времена не може задовољити човекова потреба за стварањем реда. Такође је непобитна чињеница и то да људске свести не би ни било без те потребе, а нити без могућности њеног задовољења. Људска свест опстаје зато што не допушта пад у хаос, зато што непрекидно из већ створеног реда, који се природно обрушава у неред, увек поново твори још већи ред.
Неодвојивост реалности од њених просторно-временских димензија је евидентна, јер све се одвија у простору и времену. При томе, нема реалности само у простору без времена, нити је има у времену без простора. Простор и време су неодвојиви, тако да има смисла говорити само о просторно-временском континууму.
Рађање времена се дешава истовремено
с рађањем реда из хаоса. Према томе,
неопходност увођења времена, независноод
тога како је тај појам увођен и објашњаван,
одраз је људске потребе за редом, за
превазилажењем хаоса. Значи, оно што од
простора као места могућности доводи до
настајања простора као позорнице
остварења, тј. до настајања реалног
и уређеног света, јесте време.
Простор без времена се условно може дефинисати као место могућности, као место где све може бити, али без времена није. Све што реално постоји, а не као могућност, јесте у простору и у времену. Даље, простор је и место где се све може десити, али се ништа не дешава. Другим речима, простор без времена је место где све може бити у свим могућим облицима постојања, али ништа не постоји, где се све може десити на све могуће начине, где узрочност и последичност немају места, али дешавања нема. Он је као потпуни мрак у коме се ништа не види, не чује се никакав звук и ништа се не може опипати. У њему може бити свашта скривено, може се и свашта дешавати, али се ништа не види и не чује, што је за нас исто као да ничег нема, па се ништа не може ни десити.
Без времена простор, као место могућности и свих могућих замисливих, а самим тим и потпуно неусмерених дешавања, јестесвет правог хаоса. Чин стварања реда из тог хаоса је неминовно праћен, односно омогућен стварањем времена. Рађање времена се дешава истовремено с рађањем реда из хаоса. Према томе, неопходност увођења времена, независно од тога како је тај појам увођен и објашњаван, одраз је људске потребе за редом, за превазилажењем хаоса. Значи, оно што од простора као места могућности доводи до настајања простора као позорнице остварења, тј. до настајања реалног и уређеног света, јесте време.
Време карактерише кретање,а самим тим и диференцираност, тј. усмереност. Kао мерило кретања и промена уопште (пре, сада, касније), оно својим рађањем усмерава и диференцира хаос, чиме он престаје да то буде. Чин остварења, чиме могућност постаје реалност, немогућ је без времена. Рађањем времена омогућена је диференцијација у хомогеном и безобличном хаотичном свету, а тиме простор престаје да буде место могућег и постаје место (позорница) остварења. Могуће постаје реално, остварује се. Успостављају се узрочно-последичне везе између остварених могућности.
Ове везе постају филтер, који од свих могућих начина остварења пропушта само оне које им не противрече. Тако простор с временом постаје основни симбол организованог, диференцираног света – Kосмоса.Хаос је појам који се односи на стање потпуне неуређености, тј. неусмерености. Прецизније, хаос је симбол неоформљеног света, односно света као скупа могућности и могућих дешавања у простору без времена.
Облици доживљавања времена
Прихватимо ли време као субјективни психолошки конструкт, а основ за то нам пружа претходно разматрање, значи схватимо ли га и као димензију свести, неопходно је онда да разграничимо бар неке од различитих облика доживљавања времена: прошлост, садашњост, будућност, трајање (континутитет), симултаност и узрочност. У томе као добра полазна основа може да послужи Kантово мишљење, које пружа најједноставнију дефиницију појмова прошлости, садашњости и будућности.
Имануел Кант (Википедија)
Према Kанту, да бисмо схватили објективну реалност, морамо све процесе који се у њој одвијају временски рашчланити на издвојене тренутке, тј. представити их себи као бесконачан низ појединачних тренутака. При том, за нас увек постоји само један једини тренутак; онај актуелни, који називамо садашњошћу. Оно што је пре њега називамо прошлошћу, оно што је после будућношћу.
Све док смо мислима концентрисани
на садашњост, практично смо несвесни
времена. Да бисмо њега били свесни, морамо
иматинеку свест о трајању, а то значи
да седелимично, или потпуно, морамо
отети садашности.
Наш основни доживљај времена, које осећамо као нешто што независно од нас тече, јестедоживљај актуелног, садашњег времена. Оно што називамо нашим осећајем времена или представом о времену, одређено је размишљањем о доживљајима времена. Наиме, све док смо мислима концентрисани на садашњост, практично смо несвесни времена. Да бисмо њега били свесни, морамо имати неку свест о трајању, а то значи да се делимично, или потпуно, морамо отети садашности. Свест о трајању, тј. размишљање о доживљеном, а не сам актуелни доживљај времена, узрок су нашег осећаја да време постоји независно од нас и да ништа на њега не утиче, тј. да је апсолутно.
Доживљај трајања је, на известан начин, заснован на ретроспекцији, односно сећањем на догађаје из прошлости. Наиме, имамо осећај трајања када размишљајући садашњицу повезујемо с прошлошћу, са оним што је било, или с будућношћу, с оним што ће бити. Оно што траје било је и још јесте. Оно што је било, припада прошлости и постоји само у нашем сећању. Доживљај трајања је немогућ без садржаја који су за нас сада само прошлост, односно без сећања на њих. С друге стране, да доживљај трајања не би био само сећање на трајање, а не и актуелни доживљај, мора да се успостави и узрочно-последична веза између доживљених догађаја који припадају сећању и актуелних, садашњих догађаја. Наш субјективни осећај да јесмо у континуитету, очигледно, заснован је на способности доживљавања трајања које твори пресудно важан преплет између догађаја и садржаја прошлих и садашњих.
Постоје мишљења да управо трајање најпотпуније конституише наш субјективни доживљај протока времена. Да то није без основа, најбоље показује чињеница да трајање истог временског интервала код различитих особа или код исте особе у различитим околностима, понекад ствара врло различите доживљаје времена. За неке, или у неким околностима, исти временски интервал се може чинити много дужим но што јесте, једнако као што за друге, или у другим околностима, може се чинити много краћим. Уместо било каквог објашњавања узрока постојања великих разлика у доживљавању истог временског интервала, што говори о евидентној субјективности доживљавања трајања, довољно је само навести стару суфистичку изреку: Kако ће изгледати парче хлеба зависи од тога колико смо гладни.
Способност нашег ума да успостави разлике између садржаја које препознаје као прошлост, садашњост и будућност чини нас суштински различитим од свих осталих живих бића. Сматра се, мада се то мишљење не може прихватити и као сасвим поуздано, да сва остала жива бића живе у сталној садашњици, тј. немају прошлост и будућност, односно немају осећај трајања.
Прошлост је за нас оно што је било. Тога више нема, непостојеће је. Било је па нестало, или изменило се. И будућност се односи на непостојеће, јер будућег такође нема. Она постоји само као могућност. Будуће је, значи, нешто чега још нема, јер се још није десило, или још се није створило. Време садашње је актуелно време, односно време које је у току и пролази. Њега континуирано доживљавамо као време које је у сваком тренутку сада. Сада траје врло кратко, стално ишчезава. Kонтинуирано га пребацујемо у прошлост, али га исто тако истовремено замењујемо са новим сада. Испада да сада траје само онолико колико је потребно да постанемо свесни њега, јер одмах затим, као нешто што се већ десило, оно постаје наша прошлост.
Претходно наведене дефиниције прошлости, садашњости и будућности изгледају логичне, једноставне и прихватљиве. Оне су ипак само дефиниције, значи рационални логички конструкти. Kао такви засновани су на претпоставци да се може дати рационална дефиниција времена, односно да се све о времену може исказати речима. Међутим, како време, ипак, измиче сваком рационалном оквиру (дефиницији), разумно је очекивати да и са нашим једноставним дефиницијама прошлости, садашњости и будућности може бити неких проблема. И има их, наравно!
Наиме, према ономе што смо претходно рекли, време садашње би био тренутак прелаза из времена прошлог у време будуће. Kако је садржај прошлости сећање, значи непостојеће, а садржај будућности су могућности, значи опет нешто непостојеће, то садашње представља тренутак прелаза из једног облика непостојања (сећање) у други (могућност). Само у том тренутку прелаза свет за нас заиста постоји; пре тога је постојао као могућност, а после тога само у сећању.
Прошлост и будућност (Википедија)
Садашњост, тј. сада је тренутак, врло кратак временски интервал. Kолико кратак? Ако траје само онолико колико је потребно да могућност (будућност) постане сећање (прошлост), онда може трајати и произвољно кратко. Толико кратко да садашњост постаје фикција. А зар она то није? Оно што смо прихватили или доживели као садашњост увек је већ прошлост.
Пошли смо од наведених дефиниција прошлости, садашњости и будућности, а претходно размишљање показује да из њих, потпуно консеквентно, можемо показати да свет, у ствари, не постоји, односно да је свет само фикција. Ово најбоље показује да нас уобичајено гледање на време, из којег су изведене претходне дефиниције, води у потпуни апсурд. Из њега следи да за нас не постоји ништа: прошлост и будућност (сећање и могућност) су непостојања, а садашњост такође, јер је већ прошлост. Произлази да ништа не постоји, а ми, ипак, живимо у неком окружењу које, као и сами себе, доживљавамо као нешто објективно постојеће. Значи, нешто је погрешно; мора постојати нека грешка у уобичајеном схватању времена, или, пак, грешка постоји у овом размишљању.
Линеарно или хришћанско време
Постоје две основне представе о времену: иреверзибилна линеарна и реверзибилна циклична. Сматра се да прва од њих има превасходно религиозно (космогонијско) исходиште, док се до друге дошло посматрањем честих цикличних кретања у природи, те се стога она може сматрати природнијом. Линеарна концепција времена је карактеристична за цивилизацију Запада. Може се слободно рећи да је то типично хришћански концепт времена. Наравно, узму ли се у обзир сличности у хришћанским, исламским и јудаистичким митовима о стварању света, лако се може сагледати да је тај концепт времена карактеристичан и за ислам и јудаизам.
Хришћански свет је створен да траје
само једном у времену и да само једном,
али заувек, нестане заједно с временом
Права линија хришћанског времена,
добивши почетак и крај, постала је
права временска стрела с врхом који нас, након
нестанка света и самог времена, усмерава
ка обећаном, али неухватљивом и
ванвременском оностраном бивствовању.
Линеарно време је ограничено својим почетком, који се поклапа са почетком света (даном Постанка), и својим крајем, који је одређен поновним Христовим доласком на Земљу (Судњим даном). Створено је истог тренутка када и свет, јер, сагласно хришћанској космогонији, пре стварања света није било ни времена. Гледано кроз призму „Старог завета”, дефинисан је почетак, али не и крај времена. Kрај је створен накнадном Божјом интервенцијом, о којој говори „Нови завет”. Наиме, Христовим рођењем, тј.његовим доласком на Земљу, време је подељено на време пре и после Христа. Осим тога, најавом дана Искупљења, Судњег дана, односно дана Христовог повратка, време је добило и крај. Тог дана свет ће нестати. Блажени ће се придружити Богу и живети у ванвременском Рају, а грешни ће отићи у такође ванвременски Пакао. Судњи дан је крај света и крај времена.
Исус Христ (Википедија)
Све је у хришћанском свету потпуно одређено неприкосновеном и неумитном Божјом вољом, која све ради по унапред исписаном сопственом сценарију, у којем нема места, ни за тајну, ни за наду. У њему је зацртано стварање, трајање и дефинитивни нестанак света у којем живимо. Тај наш свет не само да је у времену коначан, него се никад неће ни поновити. Kада нестане, дефинитивно ће нестати. Значи, историја хришћанског света настала је Божјом вољом, а Божја воља њоме и управља. У свој својој целокупности, јер њој припада и историја света и људска историја, она се одвија између дана Постанка и Судњег дана, који су њени апсолутни почетак и апсолутни крај. Пре почетка није било времена, а неће га бити ни после Судњег дана. Сагласно овоме, хришћански свет је створен да траје само једном у времену и да само једном, али заувек, нестане заједно с временом.
Права линија хришћанског времена, добивши почетак и крај, постала је права временска стрела с врхом који нас, након нестанка света и самог времена, усмерава ка обећаном, али неухватљивом и ванвременском оностраном бивствовању. Она нас својом коначношћу симболички упозорава да је наше трајање у времену један, ипак, прекратак незаустављиви марш од Првог греха до коначног Искупљења. Ништа се не може изменити, убрзати или успорити. Правац и начин одвијања унапред смишљеног сценарија је јединствен. Јединствен је и по начину одвијања и по томе што се све, ама баш све, само сада дешава и што се никада више неће поновити, јер се свет неће поновити. Христ је само једном послат међу људе, само је једном умро за човечанство. Тај је догађај непоновљив, а неће се десити ни неки сличан догађај, који би пробудио наду поновног враћања у простор-новременску стварност, односно могућност поновног стварања света. Историја света и историја човечанства у потпуности су одређене јединственим Христовим доласком и оним што му се том приликом десило.
Не може се рећи да испуњава посебним спокојем хришћанско веровање да је свет у којем живимо потпуно уроњен у време. Сагласно њему, свет у времену коначно дуго траје, у њему се то трајање и дефинитивно завршава Судњег дана. Судњи дан је само најављен, али само Бог зна када ће доћи. Ми, обични смртници, остављени смо да вечито мислимо на њега и стрепимо од онога што тог дана треба да се деси. Стрепња је намењена сваком, јер Судњи дан може доћи у врло далекој будућности, али, можда, и у врло блиској будућности. Сагласно хришћанској концепцији линеарног времена ништа се није догодило и неће се догодити два пута. У њој доминира Kрст на који је разапет Христ, страдање које се никад више неће поновити, а чије су последице на целокупну историју човечанства дефинитивно коначне.
Линеарни концепт времена не исходи само из основних религиозних поставки, него и из научних сазнања карактеристичних за западњачку цивилизацију. Њутн је међу првима користио тај концепт, а временску осу је представљао правом линијом, што је практично до данас остало неизмењено.
Међутим, тек откриће раније помињаног Другог принципа термодинамике, из кога следи да све постојеће незадрживо иде ка дефинитивном крају – топлотној смрти Васионе, даје својеврсну научну потврду идеји о већ одапетој и незаустављивој временској стрели линераног времена.
Каузалности линеарно време
Принцип каузалности може важити само у свету са линеарним концептом времена, јер је тај принцип инхерентан линеарном облику темпоралне свести. То је свест у коју је усађен линеарни концепт времена, веровање да се све само једном дешава, да све једно из другог и једно за другим у времену исходи. Таква свест уређује свет у коме живи, пошавши од тога да све што јесте има свој узрок, а имаће и своје последице, односно све што јесте, последица је нечега, а биће и узрок нечему.
Зато, да бисмо схватили Универзум који
јесте, морамо наћи оно што је било пре њега.
Тако нас принцип каузалности, којим се
успоставља неприкосновеност узрочно-последичних
веза, доводи до космогонијских
идеја о неминовности почетка.
Принцип каузалности, односно схватање да између сукцесивних догађаја постоје строго детерминирајуће узрочно-последичне везе, карактеристичан је за западну – хришћанску цивилизацију, али не и искључиво за њу. Он је пројектован на важећи природни ред и поредак, односно они су на њему засновани. Једино Богу, творцу тог реда и поретка, дато је право да наруши принцип каузалности, али је све учињено да се препознају све Божје интервенције у том смислу. Божја нарушења принципа каузалности идентификују се као чуда.
Рене Декарт (Википедија)
Тек од Декарта, с креирањем детерминистичког принципа у облику општег природног закона, Богу је одузето право на интервенције, које би могле да наруше принцип каузалности, односно већ једном успостављени ред. То Божје право оспорио је и Њутн. Он је сматрао да је Бог створио честице и тела, силе између њих,као и фундаменталне законе, а затим пустио да се све одвија по тим непроменљивим, вечитим законима. Откад је искључена Божја воља из природних феномена, принцип каузалности је постао неприкосновен. Такав је остао све до појаве квантне физике која га је, у извесном смислу, релативизовала.
Неприкосновеност принципа каузалности, нарочито у цивилизацији Запада, имало је одраза и на основне космогонијске претпоставке и идеје. У складу с њим, све што се дешава (или јесте), условљено је и одређено нечим што се раније десило, тј. било. Зато, да бисмо схватили Универзум који јесте, морамо наћи оно што је било пре њега. Тако нас принцип каузалности, којим се успоставља неприкосновеност узрочно-последичних веза, доводи до космогонијских идеја о неминовности почетка.
Универзалност и неприкосновеност принципа каузалности озбиљно су пољуљани у савременој физици. То је утицало да се савремена открића физике често, али на погрешан начин, имплементирају и у разне космогоније. Међутим, принцип каузалности је у физици додефинисан у процесима који се дешавају на субатомском нивоу, као и у процесима у којима учествује врло велики број објеката. Ништа од онога што се односи на просторне и временске димензије које су у досегу наших чула, није се променило. Може се рећи да је све остало исто и у просторно-временским димензијама које дефинишу позорницу на којој се одвија прича о стварању света. Наиме, проблеми везани за принцип каузалности су наопако постављени, па се зато и дискутују како не ваља. Не могу се тражити нове елаборације и редефиниције тог принципа, а да се оставе по страни проблеми дефиниције и схватања времена. Такав принцип неминовно следи из концепта линеарног времена.
Даље, у таквом концепту времена не може се избећи проблем почетка, тј. суочавање с трансценденцијама је неизбежно. Ово важи и за најсавременије физичке космолошке теорије (описе!) стварања Универзума. Оне се корак по корак примичу почетку, а не смеју да се ка њему усмере, јер је он изван физике, тј. у области је која припада метафизици.
Приметимо на крају да линеарни облик темпоралне свести, из кога израња принцип каузалности карактеристичан за западњачку цивилизацију, није датост по себи. Постоје начини да се овај облик свести радикално измени, односно преведе у нелинеарни облик свести, код које је доживљај времена, такође,радикално измењен. Најбржи начин да се измени линеарна темпорална свест, заснован је на деловању психоделичних дрога, под чијим утицајем ова може привремено, али чак и трајно, да пређе у неко стање нелинеарног облика свести. Искуствени доживљај времена нелинеарне свести се најлакше може одредити као некаузално, односно речју безвременост, јер се доживљава неодређена, безвременска и неузрочна садашњост. То је стање свести у којем није могуће разликовати прошлост, садашњост и будућност, па се ове манифестују у истој временској равни као скуп временски некорелираних догађања, која као да ни из чега исходе и ничему не воде.
