Живимо у времену великог расипања пажње и истовремено изразите неселективности у погледу садржаја на који је та пажња усмерена. Ако би се друштвене мреже и већина новинских портала деактивирали на месец дана, било би то као да смо се пробудили након пијанства. Многи појединци су опијени непрекидним током садржаја којем су изложени, и од њега вероватно и зависни.
Убрзање историје праћено је умножавањем вести. Живимо у времену у којем распон и брзина распростирања вести, пре свега путем интернета, доводе до презасићености вестима свих врста. Навикнути смо да сваког дана очекујемо наредну кризу, економску, политичку, здравствену, ратну. Услед непрестаног тока вести, остаје мало прилике за рефлексију. Ово је време пролиферације непосредних садржаја попут видео снимака, који захтевају минимум тумачења. Томе доприноси и околност да је већина тих видео садржаја кратка и тривијална, подешена за кратак распон пажње и малу способност тумачења. Не можете ући на неку друштвену мрежу или Јутјуб, а да вам се одмах не понуди непрекидни низ видеа са кућним љубимцима. Ово је претежно време показивања, а не указивања и интерпретације.
Није нам потребно да чекамо излазак сутрашњих новина да бисмо сазнали шта се догодило данас, већ сазнајемо о догађајима и само пола сата или сат касније. Није нам потребно да тражимо, купујемо или позајмљујемо различите новине како бисмо се упознали са више различитих извештаја о неком догађају, јер то можемо да урадимо преко новинских портала и друштвених мрежа за петнаест минута.
Није нам потребно да разговарамо с људима како бисмо чули шта други мисле о неком догађају, јер о томе можемо да се обавестимо преко коментара на веб сајтовима. У сваком тренутку можемо да фотографишемо оно што видимо, не морајући да економишемо са филмом, јер имамо простора за хиљаде или десетине хиљада фотографија на располагању. Можемо да снимимо све што видимо и тај снимак сачувамо или објавимо. Приступ Google-овим мапама нам омогућава суверено кретање и градовима у којима смо први пут, углавном без потребе и да питамо пролазнике за смернице. Питати некога данас где се налази нека улица делује готово романтично.
Данашњи човек после посла проведе неколико сати на друштвеним мрежама, где бива увучен у непрестани ток вести, кратких видео снимака, кратких коментара и углавном пасивно, неселективно просто конзумира ту информациону кашу која се састоји углавном из тривијалности, чиме стално држи своју пажњу заокупљеном, а што му онемогућава дубљу рефлексију. На друштвеним мрежама и Youtube-у има наравно и вредног и едукативног садржаја до којег би иначе било тешко доћи. На пример, старе фотографије и рани, или уопште историјски значајни документарни видео снимци, као и снимци предавања.
Едмунд Хусерл је написао да је „сваки субјект носилац једног субјективног света, једног субјективног начина приказивања света” (Die Konstitution der geistigen Welt). У данашњем времену у којем скоро сваки појединац има приступ непрегледном мноштву разноврсног садржаја који може реципирати по свом нахођењу, и то у погледу његове врсте, трајања, учесталости, сваки појединац је на тај начин „носилац једног субјективног начина приказивања света”.
Један слуша подкасте о личном развоју и мотивационе говоре. Други гледа снимке о теоријама завере. Трећи прати канале аутомобилских хобиста. Четврти гледа историјске документарце. Пети прати Youtube канале о технолошким темама. Шести гледа видее о баштовантсву. Седми конзумира садржаје о крипто-валутама. Телевизија је антикварни медиј који се спорадично рецибира, и то углавном утолико уколико се његови садржаји могу пронаћи на Youtube-у и друштвеним мрежама.
Огромна профилерација садржаја спојена са широко распрострањеном доступношћу тог садржаја омогућила је појединцима да створе сопствене светове излажући се само оним садржајима који их интересују. Пре двадесет пет година, ако сте хтели да погледате неки филм (изузимајући опцију изнајмљивања касете из видео-клуба или одлазак у биоскоп – уколико се баш тада приказивао) морали сте да се обавестите о програму телевизије, да сазнате на којем каналу се приказује, ког дана и у колико сати, и да затим планирате да будете пред телевизором у то време да бисте одгледали тај филм, линеарно, без могућности да премотате унапред или уназад.
Ако је филм сматран значајним, вредним или популарним, могли сте да очекујете да су га и неки од ваших познаника одгледали. Било је неколико серија које су приказиване у одређено време, одређеним данима. Било је, дакле, много мање видео-садржаја, и његова расположивост је била у временском смислу много одређенија. Због тога је проценат људи изложених низу истих садржаја био много виши него од е.г. почетка претходне деценије. Опсег заједништва у том погледу је био много већи. Ако се вратимо још даље у прошлост, када је било мање тв-канала, ова околност је била још израженија.
Музичару је било довољно да се пар пута појави на националној телевизији седамдесетих да би половина становника те државе знала за њега. Зато што је видео-садржаја било неупоредиво мање. Људи су имали много мање избора у погледу видео садржаја који ће конзумирати, за који ће издвојити време. Притом, били су мање засићени медијским садржајем. Дејвид Боуви се појавио на Top of the pops програму 1972, и те године је цела Велика Британија сазнала за њега.
Он остаје „носилац једног субјективног света” (Хусерл). Због нетранспарентности садржаја на који је управљена његова пажња, његова активност не пружа повод околини за интеракцију с њим. Он остаје непознаница за своју околину, као и у тренутку када је први пут ушао у тај локал.
Данас постоји огромна количина садржаја чији креатори и дистрибутери се такмиче за ограничено време и ограничену пажњу публике. То је raison d’etre друштвених мрежа – окупирање пажње и времена људи. У времену толике профилерације и расположивости садржаја, времену у којем је садржај толико јефтин – у којем месечна интернет претплата (притом, Wi-Fi је на многим јавним местима бесплатан) и цена струје потребне за напајање компјутера и мобилног телефона или таблета омогућавају приступ количини садржаја која је ограничена једино слободним временом које појединац на њега може да потроши, време усмерене пажње је постало валута.
Шта плаћају компаније које се рекламирају преко друштвених мрежа? Број сати људске пажње која потенцијално може бити усмерена на њихову услугу или производ. То је оно што им те мреже нуде – известан број сати људске пажње у току дана или недеље. Живимо у времену великог расипања пажње и истовремено изразите неселективности у погледу садржаја на који је та пажња усмерена. Ако би се друштвене мреже и већина новинских портала деактивирали на месец дана, било би то као да смо се пробудили након пијанства. Многи појединци су опијени непрекидним током садржаја којем су изложени, и од њега вероватно и зависни.
У тој поплави садржаја, садржај који је у стању да дође до огромног броја људи је често онај у најкраћој форми – меме. Упечатљив, кратак, фотографија или .gif с веома кратким текстом. Meme данас служе као медијатори значења мноштву конзумената интернет садржаја. Форма која не тражи више од 5-10 секунди да би била реципирана и схваћена. Језгровита, ефективна, често духовита. Неко вам проследи meme, ви је погледате и по правилу врло брзо схватите поенту неког политичког, социјалног, културолошког или поп-културног коментара, или просто неке досетке.
Многи људи као да су постали зависни од конзумирања непрекидног следа кратких информационих надражаја, што се испољава у пракси коју на енглеском зову mindless scrolling – безумно листање (скроловање) низа садржаја – објава, коментара, кратких видеа. Kао да имају велику глад за таквим надражајима, коју не могу да утоле. Они не листају те низове садржаја трагајући за нечим одређеним. Реч је о пасивном рецибирању садржаја, углавном неселективном, која само надражује празну бесциљну радозналост или привремено одагнава досаду.
Kако у тој активности појединац не трага ни за чим одређеним, ни за каквим одређеним сазнањем или увидом, она не може донети задовољење његовом духу. Појединац има приступ веома моћном систему дистрибуције информација, огромној количини садржаја, али га углавном користи бесциљно, на тривијалности, кратке ексцитације пажње, и нешто куриозитета и комике.
Узмимо за пример how – to снимке на Facebook-у. Алгоритам вам у feed-у (назив је индикативан, feed – хранити) предложи један how – to снимак о, на пример, томе како саставити неки сто, јер је регистровао да сте на FB Marketplace, или на неком другом сајту, трагали за столом на продају. Ви погледате тај видео, и чим се он заврши почиње други видео о састављању неког другог комада намештаја, те затим видео о решавању неког ситног проблема у кухињи, и ако наставите да следите тај низ снимака који се аутоматски приказују, недуго потом доћи ћете до how – to снимака о томе како на најефикаснији начин исећи лубеницу на кришке, како решити проблем поплочавања угаоних подних површина, и коначно како, на пример, у песку направити калуп за тигањ и у њега излити течни алуминијум.
Иако ће неочекивано наићи на неке знања вредне ствари гледајући те how – to видеo-снимке, после пола сата поставиће себи питање – зашто ја ово гледам, када ми тренутно није потребно да знам ове ствари? Радозналост појединца је просто конзумирала храну из feed-а, и пре него што је прекинуо пасивну конзумацију низа снимака прошло је можда и сат времена. Након тога се пита – шта сам ја заправо радио током овог времена? Можда је и заборавио шта је заправо био почео да тражи.
У области спорта такође је бар од почетка прошле деценије приметан тренд нуђења велике количине садржаја прилагођеног кратком распону пажње, и то у виду highlights видеа. После сваке фудбалске из значајних европских лига и сваке утакмице из НБА лиге на Youtube-у ће се појавити неколико highlights снимака у трајању од 2–5, или, ређе, у случају нешто дужих highlights видеа 8 или чак 10 минута (то је само за оне стрпљиве).
Добре стране доступности мноштва садржаја преко личног урежаја са интернет конекцијом су диверзификација и демократизација садржаја. Независност од тв канала и њихове уређивачке политике. Демократизација у погледу могућности стварања и пласирања садржаја. Свако са паметним телефоном може снимити видео и уплоудовати га на Youtube или друштвене мреже.
Доступност бесплатне Wi-Fi конекције у скоро свим локалима (кафеима, баровима, ресторанима) довела је до појаве праксе седења у локалу у друштву свог паметног телефона или лаптопа. Појединац са малим уређајем којим се преко мреже локала у којем седи повезује са новинским порталима, Youtube-ом, друштвеним мрежама (које му омогућавају да у сваком тренутку ступи у комуникацију са мноштвом познатих и са још много више непознатих особа) нема потребу за социјализовањем у кафеу у којем се налази.
Пре пролиферације Wi-Fi приступа и мобилних уређаја са мрежном картом, дакле пре само 15–20 година појединац који би сам отишао у кафе понео би са собом књигу или часопис – предмете који већ својом спољашњошћу (пре свега корицама) могу понудити повод за интеракцију с другим гостима. Притом, одређеност и ограниченост садржаја ових медијума садржаја омогућава људима у околини појединца који их чита да ступе у однос са тим садржајем. Могу да на корицама књиге примете њен наслов; можда им је наслов познат, можда су за ту књигу чули или нису, али им наслов нешто говори и можда побуђује и њихово интересовање. Чак и ако га нико у том локалу раније није срео, он није сасвим непознат, јер је асоциран са одређеном, неколико хиљада година познатом активношћу, активношћу читања текста на папиру, ма какав карактер тог текста био – роман, историјска студија, недељни часопис, дневне новине, етц. У том окружењу он је тиме познат барем као читалац.
Појединац који седи у истом кафеу с паметним телефоном повезаним на интернет је, с друге стране, много скорија појава. Пре само петанест година био је ретка појава; пре двадесет година није постојао. Иако се на таквом телефону и чита, он није читалац. Шта је он? Он је неко ко броузује, скролује, кликће, и повремено типка (уноси) слова преко виртуелне тастатуре. Он је броузер или browser (browser-и нису само софтвери – Chrome, Firefox etc. – већ и људи данашњице), он је скролер и кликтатор.
Због непрегледног, незамисливо великог мноштва разноврсног садржаја који му од тренутка конекције стоји на распологању, он је за своју околину, у погледу врсте своје активности непознаница. Осим уколико нису толико индискретни да му се приближе толико да могу да виде садржај на 6-инчном екрану његовог телефона, они не могу да знају који је карактер садржаја на који је усмерен (текст, видео, фотографија, .gif, meme). Да ли прелази с једног новинског чланка на други, прати курс неких акција на берзи, гледа видео снимке на јутјубу (које тематике?), чита постове на друштвеним мрежама (о чему?).
Сваки од тих депозиторијума садржаја на интернету (или, прецизније, World Wide Web-у) међутим садржи количину садржаја која је стотинама и хиљадама пута већа од оне која стаје у једну књигу на коју је усмерен читалац којег сам разматрао раније. Ако појединац са мобилним компјутерским уређајем са touch screen-ом повремено, полако скролује, можемо претпоставити да чита нешто преко тог уређаја. Али, нема корица, нема видљиве физичке форме тог текста (његова физичка форма су за посматраче невидљиви електрични импулси). Међутим, да ли се ради о дневним вестима, постовима на Twitter–у, порукама на Whatsapp-у, некој дигитализованој књизи, извештајима са берзе, остаје непознато.
Ако скролује, повремено нешто куца на виртуелној тастатури и затим кликне, можемо претпоставити да гледа видео снимке. Али, поставља се питање које тематике? Гледа ли кратке видео-снимке са животињама, којима је интернет преплављен? Гледа ли исечке из талк схоw емисија (ког типа, о којим темама?), гледа ли трејлере филмова или спортске highlights-е? Kарактер садржаја на који је тај појединац са мобилним компјутерсим уређајем усмерен његовој околини остаје непознат.
Он остаје „носилац једног субјективног света” (Хусерл). Због нетранспарентности садржаја на који је управљена његова пажња, његова активност не пружа повод околини за интеракцију с њим. Он остаје непознаница за своју околину, као и у тренутку када је први пут ушао у тај локал.
У случајевима када појединаца чија је пажња усмерена на Wordl Wide Web у локалима има неколико (није необично да чине и половину гостију у једном локалу), они чине заправо једну заједницу изолованих индивидуа, монада могло би се рећи, које не интерагују са људима у својој околини (осим када наручују пиће и питају која је шифра за Wi-Fi), већ само саWorld Wide Web-ом, где су присутни као поседници Google, Facebook i Twitter налога, и својих онлајн аватара – корисничког имена, надимка, својих лајкова и других реакција и коментара.
Појединцу с књигом или часописом, услед ограничености тог садржаја, исти може и досадити, у ком случају ће га одложити, барем на неко време и постати доступнији (а можда и сам тим актом отворенији) за интеракцију са осталим гостима у локалу у којем се налази. Дигитални појединац са својим уређајем, с друге стране, има непрегледно мноштво садржаја на располагању – како њему може бити досадно? Досади му један текст – пређе на други; досади му један видео – скролује даље; досади му један подкаст – пусти неки други. Људи у његовој околини, будући опремљени процесором, меморијом и протоком информација који се онима којима располаже компјутер повезан на интернет не могу приближити, долазе у обзир само још као крајња нужда у случају недоступности интернета. Сећам се поста у једној групи на једној друштвеној мрежи у којем је корисник написао – „вечерас нећу имати пруступ интернету, јавите ми ако неко хоће да се сретнемо у неком кафеу”.
Појединац са smartphone–ом на којем скролује и броузује кроз мноштво садржаја већином малог обима, затупљује своју рецептивност и скраћује њен распон. Kако га услед тога све мање садржаја задовољава, он, попут зависника, наставља да прелази с једног садржаја на други, притом све мање истински рецептиван за свет изван интернета, физички, социјални и духовни свет, са његовим релацијама којима се не приступа преко URL-а и HTTP протокола. Дигитални појединац бар петнаест пута дневно проверава свој имејл и друштвене мреже чији је корисник, бринући се да нешто битно – пост, коментар, вест или видео – не пропусти. Интересанто је да се, с друге стране, не брине да би тиме могао да пропусти нешто битно у свету изван интернета. Појединац који реципира велику количину интернет садржаја нужно има мање простора – услед ограничења људске пажње и меморије – за рецепцију садржаја из физичког и социјалног света свог окружења.
(Бојан Вицулин, Пулсе)
