Укратко речено, данашња држава у форми демократије је једини потпуни апсолутиста у историји еволуције живих бића. Тиме је она обезбедила најбржу еволуцију, што је услов опстанка у општој компетицији с другим државама и то је без сумње добро. Добро за државу али не и за човека.
Никола Пилиповић
Много је појмова који се морају преиспитати, превредновати и наново растумачити кроз нови садржај и на новом домену, да би знали о чему говоримо, да би говор остао средство споразумевања и заједништва које чине човека. Јер накупило се превише незнања, заблуда, догми и веровања проглашених за темељ цивилизације из чега никакво добро не може произаћи. То нарочито важи за апстрактне појмове, оне који се не односе на материјалне објекте, оне који чине нашу цивилизацију и као материјалну структуру бића цивилизације – државе – заједнице уопште и као ослобођена слободна мисао која чини човека.
То је и неизбежно пошто су сви појмови настали, и даље настају, у свету каузалитета једином материјалном свету за који филозофско, научно и јавно мњење зна, јер је свет слободе-живота остао не само несазнат већ је и сама његова идеја протерана и анатемисана, пошто је као физички појам, као слобода делања, слобода стварања приписана створитељу, за шта је било потребно уништити и најважнију одредницу човека ослобођену слободу мишљења. Човек је утрнуо светиљку коју су запалили антички мислиоци и нестао а у потпуној тами лута несрећни грешник који је сам измислио свој грех и своју несрећу и чека да и сам нестане, трудећи се да добије опрост од створитеља кога је, такође, сам измислио.
У скученој и скоро уништеној слободи мисли, нововековни филозофи нису разлучили каузалитет самог феномена – који је неспоран јер би без њега материјални свет био хаос у коме не би могли постојати ни материјални објекти, свет који не можемо ни замислити – од каузалитета у настанку феномена чију негацију слободу сваким својим покретом доказује свако живо биће. Уместо да тумаче природу, они су тумачили, и још тумаче, човекову идеју створитеља и немогућност идеје слободе, те у наивном и прозирном затвореном кругу доказују да из каузалитета не може произаћи његова негација, слобода, и да је зато немогућа, да је атрибут створитеља.
Из тог апсурда следи низ контрадикција и контроверзи. Јер исти ти филозофи уче да је живо биће само једна сложена и уређена материјална структура и истовремено уче да други закон термодинамике, закон пораста ентропије не дозвољава постојање таквих структура, а сва природа око њих и у њима то пориче. Порицати постојање света слободе-живота је затварање у Платонову пећину у којој је све варка и привид. Kорени таквом незнању су дубоки, они сежу у време када је филозофија постала слушкиња религије и када је тумачење природе препустила физици, не схватајући да физика допире само до закона феномена а и они је интересују само као математичка форма, да она нема ни разлог ни органон за тумачење тих закона, и потпуно парадоксално, да је и свет каузалитета остао нерастумачен.
Почнимо наше размишљање од појма који је поштапалица за сваку тврдњу, за недоказиве хипотезе, за лутања која се позивају на консензус, од појма знање. Једина дефиниција која се може доказати јесте: знање је искуствено истинита представа окружења – окружења као дела околине који је доступан искуству – јер искуствено истинито значи да се понавља у искуству, да је увек исто. Али уз две важне примедбе. Прва је, нема субјекта у дефиницији, он је изостављен, то је живо биће, оно има искуствено истиниту представу окружења. Не може се мислити на неки општи појам, на неко знање по себи, знање је лични однос бића према окружењу.
Друга је ствар што човек, не схватајући да је утопљен у биће цивилизације и произведен њиме, мисли да је он стваралац и власник знања, а није ни једно ни друго, и зато мисли да је знање одређено његовим интелектуалним потенцијалом. Јер знање припада бићу цивилизације, оно еволуира и домети знања зависе од његовог интелектуалног и његовог енергетског потенцијала. Из тога следи да се знање никада не може мислити другачије до као знање конкретног бића, што значи да са њиме настаје и са њиме и нестаје.
Друга примедба јесте да је појам знање контроверзан, чак је и контрадикција ако дефиницију стриктно тумачимо. Јер као искуствено истинита представа, знање се не може смањивати – пошто оно што је искуствено истинито не може бити истовремено искуствено неистинито – то јест мора еволуирати. Али ако еволуира, ако се увећава са искуством онда се појам „истинито” не одржава јер се искуство не понавља, што је још Хераклит знао. Значи појам знање можемо користити само уз многа ограничења:
● Можемо мислити само о знању бића:
● Свако биће има извесно знање, довољно да оствари добит из окружења, иначе не би постојало;
● Знање је ограничено на окружење, на домен искуства, ван њега оно не постоји;
● Не може се мислити о знању ни у прошлости ни у будућности, јер су ван могућег искуства;
● Можемо мислити само о знању у садашњем тренутку,
● Када остварујемо знање, чинимо то у неком временском интервалу и тиме чинимо грешку сразмерну величини тог интервала.
Овај појам смо само делимично анализирали и само примера ради, да покажемо да и у домену каузалитета многи појмови захтевају да буду помније тумачени.
Друга заблуда која прожима мисао о природи јесте идеја да објекти чине материјални свет. Тачно је да материја постоји у две форме, као материјални објекти и као енергетска поља, али шта значи постојати? Само то да постоји за други објект, да делује на други објект, као што каже филозофема: нема објекта без субјекта. Мада би тачније било казати: нема субјекта без објекта, ако под субјектом мислимо на вршиоца радње – деловања, а под објектом предмет радње, јер форма која врши дејство је предмет сазнања за форму која је предмет дејства. Уобичајена дефиниција је антропоцентрична јер прикривено под појмом субјект мисли на човека или на живо биће уопште, и чувено Декартово cogito ergo sum садржи и субјект – то је биће које производи мисао, и објект – то је мисао која сазнаје биће.
Иначе би та филозофема била у контрадикцији са апсолутно неспорном горе наведеном, било како да се варира. Значи објект постоји тек кроз своје деловање, кроз феномен, без деловања, без феномена ми о њему можемо имати само као искуство као пређашње знање, које смо стекли онда када је он деловао. Штавише, не можемо ни поставити питање шта је материјални објект, већ само како он делује, кроз које феномене, јер не можемо ни мислити о некој његовој одредници, већ само и искључиво о томе кроз које феномене се појављује. Физика управо то и ради, не само када трага за законима природе већ и када проучава структуру објеката, јер једино што може сазнати јесте како се објект понаша, кроз које феномене делује и упоређујући их са феноменима који одређују упоредиве објекте одређује место и карактеристике – али само као скуп карактеристичних феномена тог објекта.
Овај пример није случајан, његова сврха је да укаже на површност размишљања о живим бићима. Супротно томе, живо биће се не тумачи као целина, као материјални објект који постоји само кроз феномене које покреће, већ се посматрају његови делови који су материјални објекти и као такви подређени каузалитету, па се из делова закључује о целини и тако се долази до закључка да је живо биће каузалитет. То је очигледно погрешно: прво, зато што објект постоји само кроз феномене које покреће и, друго, то би значило да је целину могуће сазнати из ње саме, идеја која се потом понавља у појму човека који се тумачи из затвореног круга човек – цивилизација – човек, те је време да филозофи схвате да ништа не знају о предмету свога учења.
Сада смо спремни да растумачимо појам апсолутизма. То је потпуно антропоцентричан појам, и управо зато га можемо растумачити само кроз појам човека. Почнимо од најпростијих форми органског живота, од једноћелијских бића, бића са само два животна циклуса. То биће је потпуно слободно и пошто има своју вољу оно је апсолутиста самом себи. Али његов апсолутизам је веома ограничен јер је његов спољашњи животни циклус одређен потенцијалом окружења, а његов унутрашњи животни циклус и његова материјална структура одређени су каузално те су ван његовог утицаја. Еволуција ту ништа не мења јер то биће веома споро еволуира и еволуцијом прелази у организам, у биће са 4 животна циклуса.
Апсолутизам организма је знатно већи јер има већу слободу у спољашњем животном циклусу, а кроз природно одабирање мења се његова материјална структура и унутрашњи животни циклус, али не његовом вољом. Биће са 6 животних циклуса, људска заједница, држава, биће цивилизације је неупоредиво моћнији апсолутиста, јер не само да је његова слобода делања много већа, већ оно само уређује своју материјалну структуру и свој унутрашњи животни циклус. И то би радило на оптималан начин, начин који би обезбедио најбржу еволуцију да није човека који то ремети својим разлогом. Јер се још при стварању потпуне заједнице човек докопао суверенитета над њом, над бићем цивилизације, који му не припада јер је негација саме идеје потпуне заједнице и од тада траје сукоб између човека и бића цивилизације око суверенитета, у коме држава стиче све већу надлежност, јер материјалну структуру и унутрашњи животни циклус одређује само биће цивилизације а човек наступа тек и само као реметилачки фактор.
Историја цивилизације је историја тог сукоба и његових последица. Томе је дошао крај са француском буржоаском револуцијом (она претходна, америчка била је типична антиколонијалистичка и случајно и антимонархистичка) у којој је човек развлашћен по идеји Монтескјеове поделе власти, у којој је власт суштински припала бићу цивилизације, а измишљене извршна и судска власт остале су човеку као утеха и као фарса. Даљом и много бржом еволуцијом бића цивилизације – државе оно је кроз идеју демократије остварило потпуни суверенитет, те у данашњој форми човек ни на који начин и ни у чему не учествује у власти. То сам на много места означио као врхунац обмане и као неспорни доказ дегенерације слободе мисли. Јер прва форма у којој је човек потпуно обезвлашћен се тумачи као човеков тријумф у освајању власти, као прва форма у којој он сам одређује своју судбину, иако је истина сасвим супротна.
Укратко речено, данашња држава у форми демократије је једини потпуни апсолутиста у историји еволуције живих бића. Тиме је она обезбедила најбржу еволуцију, што је услов опстанка у општој компетицији с другим државама и то је без сумње добро. Добро за државу али не и за човека. Јер еволуција значи да су низови поделе послова, поделе добити и поделе власти све уређенији према захтеву најбрже еволуције. То значи да у апсолутизму демократске државе човек трпи све већу експлоатацију, и тиме губи и слободу делања и слободно време и најзад и слободу мишљења, што води дегенерацији до нивоа зомбија.
Али то се неће десити, јер тиме биће ради у корист своје штете пошто интелект човека, на коме оно еволуира дегенерише. Међутим, биће цивилизације је већ дошло до довољних знања и довољног енергетског потенцијала да пређе у много напреднију форму неупоредиво већег и еволуционог и енергетског потенцијала и већ увелико остварује трансформацију у неко неорганско биће у коме нема места за човека.
Човек без слободе мишљења не може то да схвати, а и да може не би могао ништа да учини јер је потпуно обезвлашћен у потпуном апсолутизму демократије. Зар то није јасан пример да живимо у свету привида, обмане и незнања које иде дотле да мислимо да је будућност у све бржој трансформацији бића цивилизације.
