Можемо закључити да је држава, а не човек, једини наследник Homo sapiensa, да је она врх еволуционог низа, то јест да се кроз њу најбрже остварује даља еволуција знања, а на нашу несрећу већ знамо и како: кроз трансформацију у неорганско биће.
Никола Пилиповић
Доказаћемо ову парадоксалну тезу, али пре тога морамо разјаснити појмове о којима је реч, тим пре што неке од њих филозофско и научно мнење није ни дефинисало, чак ни на нивоу консензуса. То су: каузалитет, механизам, живо биће живот и управо тим редом, јер то налаже сама еволуција материје.
Под каузалитетом мислимо на то да: потоње стање објекта следи по закону за претходним стањем. Дефиниција: последица по закону следи за узроком јесте погрешна. Иако последицу можемо поистоветити са потоњим стањем, узрок не можемо с претходним јер он у свом појму крије и свој узрок, који није предмет овог феномена, то јест који је последица њему претходног узрока а који је a priori непознат јер из последице не можемо сазнати узрок. Укратко речено, у таквој дефиницији користимо непознат појам. Примера ради, мрав покреће своју предњу леву ногу и нико не може знати шта је узрок, па ни тврдити да потоње стање следи по закону и заиста оно и не следи јер ма како да је кратак тај покрет он се састоји од читавог низа хијерархијски уређених потпокрета, које не можемо разлучити ни дефинисати њихов узрок, зато што је он у вољи и слободи бића.
У погрешној формулацији крије се суштинска разлика између каузалитета и слободе-живота и то је многе велике умове довело у недоумицу о појму каузалитета; Хјума у недоумицу и у скепсу, а Kанта и све епигоне и филозофе до данас у грубу и кобну грешку да слобода не може постојати ни као идеја. Та суштинска разлика раздваја свет каузалитета од света слободе-живота који производе жива бића. Kроз искуство сазнајемо законе природе, који су самим тим само искуствено истинити, те их мењамо или поправљамо с новим искуствима, сазданим на тим претходним, што обезбеђује њихов континуитет у процесу који је у ствари еволуција знања.
Али веома је значајно имати на уму да говоримо о живом бићу о његовом знању и о еволуцији његовог знања. Не треба да нас завара што биће исувише кратко живи да би еволуирало, те нам изгледа да еволуира врста, јер ни она не еволуира већ нестаје а настаје нова, већ еволуира само знање кроз разне материјалне форме, али не постоји само за себе као предмет сазнања, већ само као припадно конкретном бићу, конкретној материјалној форми која даје свој допринос еволуцији, а она се заснива на свим доприносима претходних генерација.
То нарочито важи за човека, који у заједништву ослобођених мисли, мислећи да поседује сопствена сазнања, долази на идеју објективног знања и у сагласности, у консензусу мисли да се крије потврда, не схватајући да је једино знање оно које припада бићу цивилизације – заједници – држави – глобалној заједници, да само оно еволуира и да зато и биће цивилизације еволуира. Извињавам се читаоцу што користим појмове који нису опште познати, који следе из оних који су предмет доказивања, али таква дигресија је неизбежна те читалац треба само да прати логичку дедукцију а не и валидност појмова у коју ће се уверити накнадно, са изнетим доказима.
За разлику од закона природе, који тумаче комуникацију између објеката кроз скупове истородних феномена што се заснивају на њиховим специфичностима сазнатим кроз искуство, сви феномени се морају потчињавати вишим принципима који дефинишу сам појам феномена. Kант их је назвао аналогије искуства и знао је само за три: принцип континуитета, каузалитета и истовремености што је груба и необјашњива грешка за таквог генија. Физика данас познаје 4 принципа природе: континуитет, каузалитет, принцип одржања масе-енергије који је истовремено и закон јер има свој математички израз и други закон термодинамике, принцип увећања ентропије, вероватноће стања система који је само једна таутологија: вероватно ће се десити оно што је вероватније.
Ови принципи морају да важе за сваки феномен у домену изнад атомских, док за оне субатомске не важе, бар не на овом нивоу знања које о њима имамо, али то нимало не мења истинитост нашег тумачења јер живо биће је могуће тек на форми која је много сложенија од атома као што налаже прва премиса – јер дефинишу саму могућност појма феномен:
● Принцип каузалитета показује могућност постојања објекта;
● Принцип континуитета искључује могућност бесконачно великих брзина феномена;
● Принцип одржања масе-енергије дефинише саму суштину феномена;
● Принцип ентропије дефинише услов могућности феномена.
Физика користи принципе природе у решавању свих конкретних проблема, али се не бави њиховим тумачењем као предметом, већ је то прећутно оставила филозофији, што је ван њеног домена, не као тема али као метод, јер нема непосредан приступ природи, то јест или тумачи сазнања физике или излази из искуства и упушта се у спекулације. Док су прва три принципа јасна и недвосмислена, принцип ентропије: вероватно ће се десити оно што је вероватније, само је једна таутологија која, као и сваки аналитички суд, добија садржај тек када јој се придружи предмет. Kада је предмет феномен онда је могуће математичким моделом доказати да енергија прелази са објекта вишег потенцијала на објект нижег потенцијала, те је то апсолутно истинито. Али када је објект предмет онда се не може непосредно закључивати, већ се мора ићи преко феномена.
Зато је у формирању космоса његовим хлађењем било вероватније да настају сложенији објекти, јер је потенцијал њихове везе нижи од потенцијала конститутивних објеката и то је био услов да у океанима који су се хладили настану живот и жива бића. Али у ниском потенцијалу органске материјалне структуре и тиме и нашег окружења у сваком феномену енергија с вишег потенцијала прелази на нижи те је вероватније да ће се тај објект деградирати, при чему о оном објекту вишег потенцијала не размишљамо јер га тумачимо као извор топлоте: сунце, сагоревање и други егзотермни процеси, трење, вулкани и тако даље.
Мислити да је увек вероватније да се у сваком феномену сложени и уређени објект деградира јесте оксиморон, јер да је тако не би сложени и уређени објекти ни постојали. Природна селекција, као варијанта у којој је предмет живо биће: већа је вероватноћа да ће опстати биће способније за опстанак, апсолутно је истинита јер способније за опстанак значи управо то да је његова вероватноћа опстанка већа, те формулација прелази у: већа је вероватноћа да ће опстати биће чија вероватноћа опстанка је већа, што је чиста таутологија, понављање истог, јер појам биће ту нема никакву функцију уместо њега можемо ставити било који појам: камен, пепељара, црв, облак.
Али ако се мисли да је живо биће само један механизам, а при томе се мисли да се он кроз природну селекцију усложњава, зато што то налаже еволуција коју неодарвинисти и еволуционисти поистовећују с природном селекцијом, онда је то један оксиморон, јер на потенцијалу нашег окружења механизам би морао да се деградира и изгуби потенцијал, док живо биће опстаје, увећава се и усложњава и у филогенези и у онтогенези. Идеја да је живо биће механизам почива на идеји свеопште каузалности, те да је слобода живог бића привид пошто је оно у целости одређено бесконачним регресивним каузалним низом неким првим почетком. То је, наравно, грубо незнање јер сваки каузални низ се гаси већ после неколико феномена услед дисипације енегије.
Сада можемо дефинисати појам живог бића позивајући се на неспорно искуство, али потом ћемо показати да је таква дефиниција не само потребна већ да је и довољна што значи да је валидна за сваку форму живог бића. Искуство показује да свако живо биће задовољава следеће хипотезе:
►Оно је веома сложена и веома уређена материјална структура:
►Оно опстаје, траје, није нека случајна прелазна форма;
►Оно опстаје кроз комуникацију са окружењем;
►Оно је целина, ентитет који има своју вољу.
Свако познато живо биће задовољава ове премисе и тиме су оне и потребне. Али оне су и довољне, јер прва и трећа хипотеза су, на потенцијалу органске материјалне структуре, у непомирљивом сукобу ако је предмет неживи објекат, објекат који се потчињава каузалитету. То значи да је настанак живих бића на органској основи могућ само негацијом каузалитета, само кроз слободу делања. То не искључује a priori могућност настанка живих бића на неорганској основи, али то се противи еволуцији материје, јер ако би то било могуће, а ни Пејлијев сат није могућ, настанак много сложенијих органских форми би много брже створио услове за настанак живота и живих бића. А тамо где нема услова за настанак органске материје тај процес био би веома дуг, дужи од живота планете.
Тумачили смо настанак живота, а то не искључује могућност да биће које је достигло висок ниво знања само уређује своју материјалну структуру и своју основу, то јест да може постојати и на основи веома високог потенцијала. Значи у самим премисама је садржано да живо биће, ма какво да је, јесте супротност неживом, да се оно заснива на негацији каузалитета тако што гаси каузалне низове које производи окружење, а покреће нове по својој вољи. Укратко речено, живо биће је сингуларитет у општем каузалитету, а то је само једна таутологија: живо биће је супротност неживом објекту.
Тек сазнањем појма живог бића сазнајемо и појам слободе-живота, јер само живо биће поседује и производи слободу. Ту је основа Kантове круцијалне грешке: он је хтео да из општег појма – појма слободе – закључује о појединачном – о живом бићу – а за тај општи појам на располагању му је био само каузалитет, те је решење било а priori немогуће и он је у ствари доказивао, као и у категоричком императиву, неопходност бога.
Остаје нам тривијални део посла, да докажемо да држава задовољава све четири премисе. Наравно, држава као ново биће засновано на човеку као материјалној основи, као што организам није било какав скуп ћелија већ је то онај скуп који задовољава све четири премисе.
Прву премису држава задовољава јер је потпуна заједница, под чиме мислим на хијерархијски уређене низове поделе послова, поделе добити и поделе власти.
Друга хипотеза је очигледна, држава је, у принципу, трајна форма.
Трећа хипотеза је задовољена посредно (као и код организма) јер њена материјална основа, човек, не може опстати без комуникације са окружењем, па тиме ни она.
Четврта хипотеза се остварује кроз хијерархијски низ поделе власти, који обезбеђује остварење једне воље, што је још Луј Четрнаести јасно изразио: „Држава то сам ја!”
Међутим, почев од настанка потпуне заједнице људи, није та заједница, а потом ни држава, остварила потпуни суверенитет над собом, суверенитет који јој по самој идеји припада, јер је човек, као појединац или као група свеједно, узурпирао власт. Тек промоцијом такозване демократије држава је постала апсолутни суверен и потпуно искључила човека из власти, а човек у свом незнању мисли да је тек сада освојио власт. То је једна од многих заблуда у којима протичу последњи дани човека.
Али, не само држава, већ и сваки ентитет који се заснива на потпуној подели послова, добити и власти, јесте живо биће, с тим ограничењем да – ако је у држави, онда не поседује потпуну слободу – па тиме ни еволуцију. Можемо закључити да је држава, а не човек, једини наследник Homo sapiensa, да је она врх еволуционог низа, то јест да се кроз њу најбрже остварује даља еволуција знања, а на нашу несрећу већ знамо и како: кроз трансформацију у неорганско биће.
