Тихомир Р. Ђорђевић, један од најзначајнијих интелектуалаца свога времена, проучавао је темељно и свеобухватно традиционалну материјалну и духовну културу Србије и Балкана и неуморно прикупљао и изучавао етнографску и фолклорну грађу.
Професор на Београдском универзитету, академик и научник светског гласа, с библиографијом од преко 700 јединица, био je необично скроман и честит човек широких интересовања, огромне радне енергије и ентузијазма. Припадао је светлој генерацији српских научника који су стасавали у време балканских ратова и Првог светског рата, као што су Јован Цвијић, Мика Петровић Алас, Слободан Јовановић, Павле Поповић, Јаша Продановић. Ђорђевићев животни пут јесте пут преданог рада у струци, непрекидног усавршавања и посвећености, али и пут одрицања и суочавања с ратним и другим недаћама.
Потекао је из свештеничке породице и из ње понео љубав према народној традицији, баш као и његов брат, заслужни етномузиколог и композитор Владимир Р. Ђорђевић. По дипломирању на Историјско-филолошком одсеку Велике школе у Београду 1891, Ђорђевић је био професор и директор Учитељске школе у Алексинцу до 1905. године. У том раздобљу он је покренуо, уређивао и о свом трошку издавао „Караџић”, „лист за српски народни живот, обичаје и предање” (1899-1904), први такве врсте у Срба. Часопис је доносио значајну грађу из различитих крајева и методолошка упутства за теренски рад из области музичких, правних, технолошких, ловачких, медицинских обичаја и чланке најугледнијих домаћих и страних научника.
Схватао етнологију и фолклористику
веома широко и интердисциплинарно ‒
повезивао их је са историјом, археологијом,
музеологијом, антропологијом,
етнопсихологијом, балканологијом.
Упоредо с тим, Ђорђевић се усавршавао на универзитетима у Бечу и Минхену, и 1902. одбранио веома запажену докторску дисертацију Die Zigeuner in Serbien. Четири године касније изабран је за професора етнологије и фолклора на Београдском универзитету, где ће предавати до пензионисања 1938. У балканским ратовима и у Првом светском рату Ђорђевић је учествовао као командир болничке чете. Делио је судбину српских војника, прешао је Албанију и потом био пребачен у Енглеску и Француску.
„Наш народни живот”
Тамо је своја знања употребио да упозна инострану јавност са српском историјом, културом, фолклором у предавањима и чланцима, а посебно је значајна његова књига Macedonia (1918). Активно је учествовао у Одбору за оснивање Југославије и допринео ширењу идеје о уједињењу. Ратна страдања нису мимоишла Ђорђевића ни 1941, кад је интерниран у Бањички логор, а касније пуштен као најстарији затвореник. Крај рата је дочекао у најтежим приликама, умро је 28. маја 1944.
Написао је више незаобилазних монографија,
међу којима су: „Из Србије кнеза Милоша”,
„Архивска грађа за занате и еснафе у Србији”,
„Зле очи у веровању Јужних Словена”, „Природа
у веровању и предању нашега народа”, „Вештица
и вила”, „Вампир и друга бића у нашем народном
веровању и предању”, „Наше народне игре” и
збирку чланака „Наш народни живот”.
По чему се издвајао од осталих истраживача српског етноса, али и ширег ‒ балканског?
Тихомир Ђорђевић је схватао етнологију и фолклористику веома широко и интердисциплинарно ‒ повезивао их је са историјом, археологијом, музеологијом, антропологијом, етнопсихологијом, балканологијом. Његов приступ био је еволуционистички и у основи историјски и социјално-антрополошки, у складу са актуелним научним струјањима. Развијао је методологију теренских и архивских истраживања и начела систематизације и описа народних обичаја и веровања, дао вредан допринос на пољу проучавања етногенезе и културних посебности балканских народа, као и низа појединачних научних питања у вези са етнологијом и фолклором, унапредио знања на пољу традиционалне народне културе.
Ђорђевић је написао више незаобилазних монографија, међу којима су: „Из Србије кнеза Милоша”, „Архивска грађа за занате и еснафе у Србији”, „Зле очи у веровању Јужних Словена”, „Природа у веровању и предању нашега народа”, „Вештица и вила”, „Вампир и друга бића у нашем народном веровању и предању”, „Наше народне игре” и збирку чланака „Наш народни живот” у десет томова.
Поред легата многих великана, у Народној библиотеци Србије у Београду налази се и Легат Тихомира Р. Ђорђевића.
(Ивана Ковачевић, РТС)
