Поред гравитације, она има још једну веома важну особину: да еволуира, ако под тим појмом мислимо на начин деловања, начин постојања, то јест на број атрибута који су иманентни конкретној форми.
Никола Пилиповић
Шта је то материја, шта је то супстанција? Још је Шопенхауер изричито изједначио та два појма, насупрот Kанту који их је мешао са материјалним објектом, како му је кад одговарало. Филозофи данас су, некад изричито а некад скривено, прихватили да су та два појма једно те исто, али више од тога, заједно с физичарима, знамо само оно што показује свеколико искуство: да се материја јавља у два облика као материјални објект и као енергетско поље и да подлеже гравитацији.
У ствари – знати из искуства – јесте таутолошки исказ, јер то следи из дефиниције појма знање: знање је искуствена истина. Међутим, теорија еволуције материје показује да материја, поред гравитације, има још једну веома важну особину: да еволуира, ако под појмом еволуција мислимо на начин деловања, начин постојања, то јест на број атрибута који су иманентни конкретној форми. Већ из саме дефиниције појма знање јасно следи да више од тога не можемо сазнати, јер не можемо изичи из сопственог искуства, из сопственог постојања макар га проширили на цео космос, што узгред речено није ни могуће. Јер ће сва сазнања бити само кружни односи између објеката и енергетских поља.
И горе од тога, наш космос било како да је настао – деловањем неког творца, у великом праску (ВП) или као вечито кружење материје – део је неке веће целине (о којој морамо мислити опет као о делу неке још веће целине), а део се не може сазнати из самог себе већ само из целине којој припада, што је једна таутологија (јер целина је, по дефиницији, више од сопственог дела, а сазнати део значи одредити га у односу на целину) и тиме је неспорна истина. Ипак, не можемо одолети искушењу те упорно покушавамо изићи из сопственог искуства и сазнати шта је то материја, шта је овај свет, шта смо ми сами. Тиме се прво почела бавити религија, али је врло брзо постала средство манипулације и освајања власти.
Размишљајући кроз идеју еволуције материје та основна форма би морала да има најмањи број атрибута, а то је нула, то јест она не би ни постојала јер не би могла ни на који начин да делује, да се оствари, или ако се задовољимо са једним атрибутом то је онда материја, те изгледа да је гравитација тај основни атрибут.
Потом је дошла филозофија која се нешто спорије потчинила власти религије и изгубивши слободу мисли изгубила је и сопствену идеју – трагање за истином и уместо тога постала је тумач и заговорник религије. Физика је најдаље отишла у тој заблуди, али не својом вољом већ вољом бића цивилизације. Она се упустила у Сизифов посао да нађе основну форму материје – на пример Хигсов бозон – иако нити има било какав критеријум, нити би га могла имати, којим би одредила да је та форма основна, нити може стићи даље од тога да је та форма материјални објект или енергетско поље, што већ знамо.
Наравно, размишљајући кроз идеју еволуције материје та основна форма би морала да има најмањи број атрибута, а то је нула, то јест она не би ни постојала јер не би могла ни на који начин да делује, да се оствари, или ако се задовољимо са једним атрибутом то је онда материја, те изгледа да је гравитација тај основни атрибут. Али морамо имати на уму да је и та форма најпростија само у нашем икуству те да се вртимо у кругу. Али, успутна добит за биће цивилизације – државу је веома велика јер то је њена еволуција, којом она стиче предност у општој компетицији са осталим државама. Нажалост, за човека је то деградација и дегенерација, а у овој завршној фази бића цивилизације и трагедија.
Упуштајући се све дубље у структуру материје, што захтева експерименте на све вишем потенцијалу, физичари мисле да су све ближе разумевању ВП и разумевању космоса мешајући два потпуно различита појма: структуру материје у коју заиста све дубље продиру (али чему нема краја) кроз све захтевније експерименте, са тумачењем космоса које је чисто нагађање јер почива на много хипотеза, а неке од њих су чиста фикција: почетак времена, почетак простора, инфлација, сва материја космоса је дошла у том ВП, Хаблов закон, да не помињемо нагађања о тамној материји и тамној енергији.
Рударећи све дубље у прошлост да би решили нерешив, метафизички проблем они стварају привид да ће тиме сазнати и будућност, што је и као идеја немогуће. Јер, остајући у каузалитету – а физика не може изићи из њега – могу знати само садашњост, а прошлост и будућност су ван њеног домена. Прошлост зато што физика може да тумачи само феномен, а његов узрок не може јер би то било тумаћење узрока из последице, што је немогуће. А будућност зато што се сваки каузални низ гаси већ после неколико феномена због дисипације енергије.
Свесни тога и филозофи и физичари су одустали од било каквог предвиђања будућности, и појам будућности је нестао, па се не треба чудити што је и будућност нестала. Човек који се дичи освајањем космоса, и владавином планетом, не само да нема појма каква га будућност чека, нити има икакву идеју о томе како би је сазнао, већ уопште не размишља о њој. Не зна чак ни то да њу кроји биће цивилизације – држава по своме разлогу у коме је његово време истекло. Јер, наизглед парадоксално, супротно свету каузалитета који је ограничен само на садашњост, свет слободе – живота, сведен на сингуларитет, живо биће, неизбежно еволуира и тиме одређује сопствену будућност.
Еволуцију материје можемо растумачити и без икаквих сазнања физике, што не значи и без икаквог искуства, јер све што мислимо о природи односи се на овај нама доступни свет. Ако под еволуцијом мислимо на увећање начина деловања, на умножавање атрибута који одређују дати објект, онда морамо поћи од тога да материјални објект постоји зато што је потенцијал везе његове структуре виши од потенцијала окружења. Јер да није тако вероватноћа његовог опстанка била би равна нули. И друго да сложенији објект има нижи потенцијал везе од потенцијала везе својих делова, јер бити сложен од делова значи да може бити растављен на њих. Kада би потенцијал везе сложеног објекта био виши од потенцијала сопствених делова, онда би се са повећањем потенцијала окружења до нивоа распада тог сложеног објекта пре тога распали и његови делови, то јест он се не би могао раставити на простије, а то је супротно појму сложеног објекта.
Значи еволуција материјалних објеката је текла у смеру од простијих ка све сложенијим. Али то је супротно уобичајеној формулацији другог закона термодинамике: вероватно је да ће у сваком феномену сложен и уређен материјални објект прећи у мање сложено и мање уређено стање. Ту формулацију сам и ја користио за дефиницију живог бића. Шта је тачно? Закон пораста ентропије, који се обично зове други закон термодинамике, апсолутно је тачан јер исправна формулација гласи: вероватно ће се десити оно што је вероватније, пошто је то само једна таутологија. Али и формулација да је вероватније да ће се сложени објект деградирати је тачна, јер то је примена на конкретне услове на домен потенцијала у коме ми, као органска бића, опстајемо јер ту је вероватније да ће се сложени објект деградирати.
Направићемо дигресију неопходну да то растумачимо. Ако претпоставимо да постоји еволуција космоса, да су садашњи објекти проистекли из неких простијих, на шта указује сво наше искуство, онда не позивајући се на физику, на њено тумачење ВП, већ само на сам појам еволуције, можемо закључити да је она почела од најпростијих, што значи нерастављивих, објеката. Наравно, најпростијих које знамо, јер као што смо разјаснили сам почетак је метафизичка идеја, то су електрони и протони (или шта друго, свеједно). Падом потенцијала космоса из те прве форме настале су сложеније форме, то јест атом водоника. Тада је почела гравитациона фаза еволуције, јер су услед гравитације настале много веће агломерације, звезде. Њиховом еволуцијом настао је хелијум а њиховим распадом, услед пада потенцијала настали су и остали лакши елементи. У другој генерцији звезда, у којима су били и ти лакши елементи настали су и остали и од њих је сачињен сав космос.
Даља еволуција, настанак једињења била је могућа тек на много нижем потенцијалу, на планетама и тада су настала једињења, прво неорганска а потом и органска али само најпростија. Морамо се подсетити да је сама могућност постојања, то јест одржавања материјалног објекта, тачније његових атрибута, јер они су оно што се мења у феномену, заснована на памћењу. Иначе би у свакој промени настајао неки други објект, са другачијим особинама, атрибутима и никакав каузалитет између стања пре и после феномена не би постојао, то би био хаос о коме је Kант говорио. Са умножавањем атрибута увећава се и памћење, јер се на више начина показује постојање објекта.
Међутим, гравитација планете је постала ограничавајући фактор јер не могу настати објекти са мањим потенцијалом везе од потенцијала окружења, од гравитације. Тај проблем је превазиђен у флуиду, у води у којој се гравитација поништава потиском ако објект има исту специфичну тежина као и вода. Са хлађењем океана настајале су све сложеније и тиме и све лабилније форме. Тако су настала сложена органска једињења са милионима атома и веома великим памћењем пошто је то услов њиховог постојања исто као и за било који неоргански објект. Пошто је потенцијал везе тих органских једињења био врло низак, онда је у свакој промени постојала вероватноћа да се неки атом одвоји, те каузалитет, одржање атрибута, захтева да се он надокнади.
Значи особине ових једињења да се регенеришу а то се не може разлучити од репродукције јесте чист каузалитет који подлеже законима физике. Ма колико били дугачки ланци ових органских киселина, а најдужи су они РНK (или ДНK, свеједно), они остају у каузалитету, који не може каузално прећи у своју негацију у слободу – живот, јер суштинска разлика између каузалитета и његове негације је у томе да у каузалитету је начин постојања, то јест број атрибута објекта тачно одређен ма како да је велики, а у негацији каузалитета у слободи он је, по самој дефиницији, неограничен пошто се не одржава у промени. Али то није онај хаос, који је предвиђао Kант, јер новонастали атрибут је само безгранично мали део осталих атрибута који чине материјални објект који се каузално одржавају, то јест објект се одржава.
Није могуће направити скок са ограниченог броја атрибута – понашања на неограничени бесконачни, јер слобода то значи. Али треба имати на уму саму идеју слободе – живота која се остварује кроз каузални круг, који, по дефиницији представља слободу – живот, то јест да његова величина није ничим одређена, он може бити веома мали, може да буде инфинитезимала, величина која тежи бесконачно малом. То значи да нови атрибут, који настаје некаузално, случајно, грешком у репродукцији може заискрити и нестати без икаквих последица, али може и остварити агресију и добит. Ако је остварио добит та форма је повећала вероватноћу свога опстанка и тај ген остаје. А у милијардама милијарди молекула РНK у току милијарде година, ротацијом Земље, сменом дана и ноћи те почетне форме биле су изложене сталној промени јер је, услед промене потенцијала окружења дању енергија прелазила са окружења на форму а у току ноћи обратно, са форме на окружење. Тиме је знатно увећана вероватноћа оштећења материјалне структуре и појава генетске грешке форме те су настајале и нестајале милијарде нових атрибута, а они који су на неки начин остварили добит за објект повећали су вероватноћу његовог опстанка.
Тако је настајала све већа слобода, све већи живот, све већи каузални круг што показује да, по самој дефиницији, живот није атрибут иманентан бићу као такав као целовитост, што претпоставља филозофско и научно мнење, већ се квантификује као скуп атрибута који у том тренутку одређују објект. Другачије речено, о слободи – животу може се мислити само кроз временску димензију, кроз деловање објекта, живог бића. Та безоблична маса је имала континуалан прелаз у окружење, али однос те форме према окружењу јесте агресија којом она остварује добит, те је релативно брзо морало доћи до диференцирања форме на део који користи агресију и на део који трпи агресију, што је остварено стварањем полупропустљиве опне и тиме ја настало живо биће. Јер већ сложена и уређена форма задовољава прву премису (да је сложена и уређена) о појму живог бића, настанком живота остварује се и кључна друга премиса (да опстаје кроз комуникацију са окружењем), а самим опстанком и трећа (да опстаје, траје), а ограничавањем форме сви њени делови су укључени у поделу послова, поделу добити и тиме и у поделу власти, те је испуњена и четврта премиса (да биће има јединствену вољу).
Свака форма која опстаје, па и то прво биће мора да има бар два животна циклуса. Један којим регенерише своју оштећену материјалну структуру и опстаје кроз репродукцију, који се остварује континуално – то је унутрашњи животни циклус (УЖЦ) – и други којим остварује добит из окружења, који се остварује када потенцијал форме превазиђе потенцијал окружења, те се остварује дисконтинуално – то је спољашњи животни циклус (СЖЦ). Изгледа као да тај захтев задовољава и РНK (наравно и ДНK) али није тако јер код њих је то један процес: атом који је испао каузално се попуњава истим таквим. Kод живог бића СЖЦ је комуникација са окружењем која мора бити двосмерна: деловање окружења на биће и деловање бића – кроз каузални круг – што је негација каузалитета и тиме је и агресија бића на окружење. Оно биће које је дошло до више начина односа са окружењем, то јест до више атрибута, што значи до већег знања, а то је еволуција која је увек и само еволуција знања бића, има већу вероватноћу опстанка. То је суштина појмова и суштина односа између појма природно одабирање, које је само процес промене бића према закону веће вероватноће и појма еволуције која је увећање знања, начина постојања, која је иманентна самој материји и која се у домену слободе – живота остварује кроз сингуларитете, жива бића која су у међусобној компетицији око коришћења доступних ресурса окружења, те опстају кроз природно одабирање.
Али природно одабирање није услов еволуцији, већ само убрзава еволуцију конкретног живог бића, пошто је она иманентна самој материји. Еволуција живих бића се наставила стварањем сложеније форме на основи масене комуникације у којој су остварени подела послова, подела добити и подела власти, то је организам, биће које има сопствене УЖЦ и СЖЦ, али је и првобитна форма, ћелија, задржала своје циклусе, те оно има 4 животна циклуса. Пошто је ћелија носилац информација о бићу то изгледа као да је нарушен први принцип хијерархије: део је одређен целином којој припада. Али није тако, јер ћелија садржи не само план материјалне структуре организма већ и план његовог УЖЦ и, што је најважније, садржи знање сопственог УЖЦ и СЖЦ, и знање како изградити организам, зато је она сложенија од организма иако је његов део. А конкретна ћелија у организму је одређена поделом послова, поделом добити и поделом власти и утолико је одређена као део веће целине.
Kроз организам еволуција неупоредиво брже напредује и релативно брзо превазилази његов еволуциони и енергетски потенцијал те настаје нова форма – заједница, биће цивилизације засновано на информационој комуникацији говором Homo sapiensa, биће са 6 животних циклуса. То није крута форма већ скуп организама који задржавају своју слободу делања и мишљења али су изгубили примарну слободу, а тиме и еволуцију, јер су у потпуној подели послова, подели добити и подели власти своју вољу подредили вољи заједнице – бића цивилизације. Биће цивилизације је суштински другачије од организма јер само формира своју материјалну структуру и свој УЖЦ, чиме се мења и редослед фаза еволуције. Пошто је ниво знања бића цивилизације достигао потенцијал који је неупоредиво већи од потенцијала материјалних ресурса окружења и увећава се вишеструко експоненцијално, то у компетицији са другим бићима цивилизације – државама, еволуција постаје циљ и држава подређује своју материјалну структуру и свој УЖЦ убрзању еволуције.
То је револуција у еволуцији материје готово упоредива са настанком слободе – живота, јер материја сама одређује своју сврховитост, наравно у оквиру императива еволуције, али је одређује према својој вољи, што значи да сама себе производи, уз ограничење да још увек не може да замени своју основу – организам, човека. У тој еволуцији значајан моменат је потпуно освајање суверенитета кроз форму такозване демократије, и искључење човека из власти као реметилачког фактора еволуције. Али потенцијал органске основе је превазиђен, не само као еволуциони већ и као енергетски јер органски молекули су на најнижем потенцијалу везе, чиме је ограничена и еволуција јер се она остварује кроз KK што значи кроз агресију на окружење, али то је истовремено и агресија на сопствену основу пошто окружење чине жива бића а човек опстаје само у таквом окружењу.
Међутим, биће цивилизације је дошло до сазнања неупоредиво већег потенцијала субатомских феномена и до сазнања вештачке интелигенције засноване на тим феноменима са такође неупоредиво већим потенцијалом везе и већ је дубоко зашло у трансформацију на неорганску основу. Тиме оно завршава идеју еволуције јер у целости само производи своју материјалну структуру и свој УЖЦ, те остаје изложено само императиву еволуције у свом СЖЦ. Да се подсетимо, еволуира живо биће, али у домену слободе – живота та еволуција се састоји само у еволуцији знања а материјална форма је секундарна и одређена је достигнутим нивоом еволуције, те без обзира што су те форме веома различите то је једно те исто биће јер је његова одредница знање које опстаје и еволуира. Биће цивилизације – држава поставши демократска је апсолутни суверен на планети. Али постојање више држава производи, за еволуцију, споредне и реметилачке феномене. Зато је будућност у стварању глобалне државе, једног бића цивилизације које би врло брзо прешло у неорганску форму или, што је вероватније, прво ће прећи у неорганску форму која кроз информациону комуникацију електромагнетним пољем чини једно биће на целој планети. Тиме је будућност потпуно и неизбежно одређена.
За човека то је већ догледна апокалипса, а за неорганско биће то је еволуција и трансформација у неке нове форме све док не достигне ниво еволуције у коме је потенцијал агресије вечи од потенцијала везе сопствене материјалне структуре и не уништи само себе. То је могуће већ на овом нивоу еволуције, јер нуклеарна енергија далеко превазилази потенцијал органске материје и може се десити да човек у свом реметилачком деловању, у оном малом делу суверенитета који неизбежно има као једина материјална форма кроз коју постоји и делује биће цивилизације, убрза и своју апокалипсу и апокалипсу бића цивилизације.
