Филозофи су се одувек приклањали љубави као врлини, а одвраћали од мржње, као од зла, но горљиви спорови које су водили сведоче да су и сами лако западали у ово друго. Онда када би поштовање, захвалност, или дивљење које су гајили ка свом учитељу, савременику, сменили суревњивошћу, злобом или, чак, анимозитетом. Јер као да те две врсте страсти „по природи” прелазе једна у другу и нису антиподи, већ пре амалгами, за који је француски филозоф Жак Лакан сковао неологизам мрзољубље (hainamoration). Или као што је певао још римски песник Валерије Катул: „Мрзим и волим. Та, чему све, питаћеш можда? Не знам. Ал осећам то и распиње ме” (Odi et amo итд.)
Проф. др Милан Д. Тасић
Другачије од науке, филозофска учења с утолико више права постоје, уколико се више разликују од сваког другог. Или, по речима Жила Делеза: „Филозофија која не растужи никог и не успротиви се ничему, није никаква филозофија”, а још је Платон био казао, говорећи о Пармениду, да у филозофији треба „знати убити свог оца”. Тако се и Платон суштински разликује од Аристотела, Декарт од Спинозе, Кант од Хегела…
ПЛАТОН – АРИСТОТЕЛ
Шта је, рецимо, то што је посвађало Платона и Аристотела и учинило да ученик напусти најславнију од школа, Академију, после осамнаест година проведених у њој? Нешто од тога бележи Клаудије Елијан, реторичар из III века пре н. е.
Платон Аристотел
„Платону се није свиђало то што је Аристотел исувише бринуо о својој спољашности, што је секао косу, за разлику њега, дичећи се многим прстењем које је носио на себи. Лице му је одавало надменост, а глагољивост, пак, таштину његове природе. Што не приличи филозофу”, каже Елијан. Стога су уз Платона били његов сестрић Спеусип (касније наследник у школи), Ксенократ, Амикле, да је једном када због болести Спеусип није био дошао, а Ксенократ био у посети свом родном крају, изван Атине, Аристотел пред осамдесетогодишњем учитељем био довољно неучтив и брбољив, да је овај надаље престао да шета с ученицима, на местима где је то уобичајено чинио. Када је, пак, вративши се с пута, Ксенократ видео Аристотела, окруженог ученицима, како подучава и сам, питао је шта је с Платоном, да није можда болестан? Он је здрав, гласио је одговор, но пошто га је Аристотел увредио, престао је да шета овуда и сад беседи с ученицима у свом врту.”
Била су то два решења проблема „једног
и многог” која се разилазе: једне (непроменљиве) идеје и мноштва променљивих ствари, као њихових
„сенки” (Платон) и једне (јединствене) супстанције и мноштва својстава која
могу да јој се припишу (Аристотел).
Све и да је реч о анегдоти, видљив је овде след: изразите различитости два живота (виђења, мишљења…) узела су „природан обрат” и продужила се до темељно различитих слика света о реалности свега постојећег: оне, изван ствари, „на небу” (Платон) и друге, у стварима самим, „на Земљи” (Аристотел). Наиме, питање је било: Имамо сто, мноштво столова. Шта је то што је заједничко свима њима? Или, каже Сократ: „Шта је то што (све) ствари које су лепе чини да су лепе, а (све) велике ствари да су велике?” Ми бисмо данас рекли да су то „појам стола” и „појам лепоте”, док Платон за њих налази речи: „идеја стола” и „идеја лепоте”, како следи.
Но, Аристотел види проблем у томе: лепи су, каже, и Бог, и разум, и врлина, и прави тренутак (каирос), … али је узалуд тражити оно „једно и само једно” у свима њима и издвојити га. Јер „прави тренутак” за војсковођу и битку није исто што и „прави тренутак” за лекара и лек. Стога то заједничко (лепоту, величину…) ваља „излучивати”, по њему, радије из (сваке) појединачне супстанције, којој се могу да припишу, иначе, различита својства (категорије): Сократ који је у исто време и човек, и грађанин Атине, и муж Ксантипе итд.
Била су то два решења проблема „једног и многог” која се разилазе: једне (непроменљиве) идеје и мноштва променљивих ствари, као њихових „сенки” (Платон) и једне (јединствене) супстанције и мноштва својстава која могу да јој се припишу (Аристотел).
ДЕКАРТ – СПИНОЗА
Иако је Спинози достајало (тек) Декартово дело да с њим и отпочне и доврши (сав) свој интерес у филозофији, он се, ипак – „сажето и сурово” – о најславнијем Французу изразио на једном месту речима: „Успевао је свуда да покаже само величину свога духа”. Као утеха, барем, може да послужи то што холандски филозоф овога пута закључује и сам као картезијанац, следећи начело „јасног и разговетног” мишљења свог учитеља, а чија је примарна улога била да се избори против схоластичке учености. Наиме, кад је Декарт био истакао тезу о пинеалној жлезди, као мосту између тела и душе, одакле ова управља страстима, Спиноза не успева да одоли: „Не могу да се довољно начудим, каже, да баш филозоф који је истакао правило да се може да закључује само из начела јасних по себи, и да се ништа не тврди без јасног и разговетног поимања, полази од хипотезе која је још опскурнија од скривених својстава схоластичара”.
Рене Декарт
Сâм Спиноза се, дакле, послужио Декартом
и у духу његовог учења о методу извео крајње
закључке у науци о бићу, у етици… који су пољуљали у целости и картезијанску
(Декартову), и схоластичку слику света.
Тако бивају пророчки стихови епиграма уз дело „Начела Декартове филозофије”, а које је написао био његов ученик: „Оно што Спиноза дугује Декарту, није толико и такво, као оно што дугује он сам себи”. Нешто слично – с Декартом, а против њега самог – замериће аутору „Расправе о методу” и Лајбниц. „Примећује се, по свему, да Декарт има изразиту намеру да буде вођа секте”, каже он. Јер је „секта картезијанаца” овога пута била и сама један филозофски пројекат (у делу „Начела филозофије”), супротно од „првог правила о методу”: да се не буде заведен никаквим ауторитетом. Или: ако је очевидност врховни постулат на путу до истине, Лајбниц примећује да је Декарт „увредио господу Фермаа, Хобса, Гасендија, иако су они били љубазни према њему, јер су се њихова филозофија и математика разликовале од његове”. Додајући, не без ироније, да је у односу на људе „следио Декарт правила извесне политике”. Па је тако уважавао Арноа, с којим је делио интересе против схоласточара, а нарочито против језуита, с којим је Декарт намеравао да ступи у рат.
Сâм Спиноза се, дакле, послужио Декартом и у духу његовог учења о методу извео крајње закључке у науци о бићу, у етици… који су пољуљали у целости и картезијанску (Декартову), и схоластичку слику света. Наиме, док се у схоластици, у метафизици била очувала слика света о „бићу које се казује на више начина” (Аристотел) – а то су његових десет категорија и слично – Декарт је видео овде само два таква начина, две супстанције у основи: мишљење и протежност, да би Спиноза сада све постојеће означио тек једном речи: Бог или синонимима за њу: природа и сл. Када су мишљење и протежност само два његова атрибута, а остале саздате ствари – модуси те једне и само једне супстанције. „Бог или природа” (Deus sive natura), каже Спиноза, па су за њега то: и камен, и дрво, и човек.
Барух де Спиноза
А кад је требало да се у етици изрази о страстима, он ће бити и опор и подругљив према Декарту и свима „онима који кажу да ово или оно деловање тела долази из душе и њене власти над органима”, јер „заиста не знају шта говоре, па само ласкају својој таштини, не познајући истински узрок”. Функције тела не могу да се прозру до краја, каже Спиноза, нити може страстима да овлада, па задатак етике није да истрајава на томе, већ да указује на увек нова и нова деловања, којима бисмо испунили свој живот, с „оне стране” сваког трпљења (или страсти).
Велики филозофи, дакле, на путу до својих истина, нису били само „часни људи који су се, као и други, смејали с својим пријатељима” (Паскал), већ и сами од крви и меса, нису били лишени ни сарказма, ни ниских страсти у односима између себе и савременицима. Да по томе и не чуди то што ће написати, рецимо, Спиноза баш о ученику који је сачинио поменути епиграм у његову славу: „Не завидите му толико. Не подносим га и немам поверење у њега. Ипак вас молим, вас и све наше пријатеље, да му не преносите моја мишљења” итд.
ВОЛТЕР – РУСО
Сад један поред другог у крипти у Пантеону, Волтер и Русо су, за живота, у ери просветитељства, налазили један за другог речи које није изговарала ни светина. И овде: оним што је различито у идејама, овладале би, оба пута, страсти, иако сама свађа није наудила рационалном спору између њих, који се пропознаје. Обојица умиру исте године (1778) пре Револуције из 1789. године, коју су више од других изнели својим духом, а то је онај (важан) догађај од кад су у свести човека на Западу зацариле речи: нација, демократија, једнакост, слобода…
Франсоа Мари Аруе Волтер
Волтер је био буржуј, историограф на двору Луја XV, члан Француске академије – аристократа у духу. То у песми „Монден” каже: „Волим раскош. … Задовољства сва… Богатство, укус, орнаменте.” Против празноверја, уздао се у људски разум, у умећа, на путу до савршенијег друштва. Русоу мајка умире на порођају, а одваја се (са осам година) и од оца, кад овај мачем рањава неког човека. Самоук, не похађа школу, пролази светом, мења начине живота и, супротно од Волтера, уверен је да „развој наука и усавршавање уметности” не доприноси моралном и друштвеном напретку. О томе говори у есеју који је наградила Академија из Дижона (1750), а он га је прославио: својим ставовима „баца рукавице у лице” столећу, држави, аристократији… истичући да су сви људи по природи и добри, и једнаки (таквим се рађају), све док не дођу у посед материјалних добара, на чему су засновани и односи у друштву. Што је уродило моралним несавршенствима без краја.
Једном је Волтер оптужио Русоа и да је
своје петоро деце одвео у сиротиште,
да у последњем писму Русоа њему налазимо:
„Не волим вас, господине; нанели сте ми
зло тамо где сам најосетљивији… Због вас
ми је боравак у мојој земљи неподношљив
због вас ћу да умрем у туђој земљи…
Мрзим вас, најзад, јер сте то ви хтели.”
„Први који је оградио земљу и осмелио се да каже: То је моје… био је истински оснивач грађанског друштва”. Јер „плодови припадају свима, а земља није ничија“, каже он. („Расправа о пореклу неједнакости”, 1758). Волтер налази да треба да одговори и почиње речима: „Дакле, по овом вајном филозофу, сваки би лопов, разбојник био доброчинитељ људског рода”, а завршава са: „… јадник који би да сиромаси покраду све богаташе, не би ли се лакше установило братство међу људима” („Питања о Енциклопедији”, 1770). Тако је отпочео „дијалог миленијума” у друштву, разгртањем једног проблема изнутра: монарх, апсолутиста који гарантује срећу својим поданицима или чланови заједнице који своја права преносе на суверена? Што ће довести до нових, „демократских” друштава – не само на Западу – која нису (никад) постојала као таква.
Жан Жак Русо
Да знање није унапредило наш морал, Русо аргументише на другом месту: „Сократ је почео у Атини, стари Катул је продужио у Риму… Рим се испунио филозофима и говорницима; занемарена је војска, презрена земљорадња… ,Откад су се јавили научници међу нама, говорили су сами филозофи, добри људи су нестали’. Дотад су Римљани практиковали врлину; све бива изгубљено кад су почели да је проучавају.”
Када по други пут Русо учествује на конкурсу Академије (1755) с питањем: „Које је порекло неједнакости међу људима…”, он свој спис шаље и Волтеру, кога је, ипак, уважавао. Но, Волтер му одговара с пуно сарказма и ироније: „Примио сам, господине, вашу нову књигу против људског рода и хвала вам на томе… Нико није никад употребио толико духа у жељи да нас учини животињама. Кад је човек прочита, добија жељу да хода на четири шапе.”
На дан свих светих, 1755. године, најпре земљотрес, а потом цунами и пожари разорили су Лисабон. Нестало је, процењује се, око 80.000 људи за шест минута. Волтер, у тој прилици, ламентира над жртвама: „Бог се свети, та смрт је цена њихових злодела. / Која зла, какву грешку начинише та деца / На грудима мајке згњеченим и у крви?” Тада почиње и да сумња у провиђење (зло које чини бог, ради добра које је веће) и у „најбољи од могућих светова” (Лајбниц), а треба га само побољшати. Но Русо и даље верује да човек доприноси сам свом злу, из исконске тежње за поседовањем. „Колико је несрећника, каже, нестало у катаклизми, само стога што су хтели да узму један одећу, други папире, трећи новац?” Или: „Сложићете се да природа сама није сабрала двадесет хиљада кућа од шест до седам спратова на једном месту”.
Једном је Волтер оптужио Русоа и да је своје петоро деце одвео у сиротиште, да у последњем писму Русоа њему налазимо: „Не волим вас, господине; нанели сте ми зло тамо где сам најосетљивији… Због вас ми је боравак у мојој земљи неподношљив, због вас ћу да умрем у туђој земљи… Мрзим вас, најзад, јер сте то ви хтели.”
НИЧЕ – ШОПЕНХАУЕР
„Ја сам авантуриста духа, каже Ниче, лутам за својом мишљу и следим идеју која ми се допада”. У исто време, Шопенхауер налази да је његово у филозофији да саопшти тек једну једину мисао, али да му достаје за то читава књига. Тако ће и песимистичко гледиште овог филозофа бити само један „моменат који ће се (додуше) снажно и довољно рано допасти” Ничеу, а да му овај, ипак, не остаје веран, као ни аутору до краја. Јер је Ниче био за „превредновање свих вредности”, да је и мудрост за њега била зла, истина једнака лажи, а морал, савест… – исмејавани.
Иначе, на књигу Шопенхауера „Свет као воља и представа”, он је наишао био у некој књижари, кад му је неки демон, каже, док ју је прелиставао, шапнуо: Купи је. Она га је, сведочи потом, потресла, запао је у немир душе, у несаницу… јер је видео сад на једном месту „све што је било ко икада изнео као одбацивање, негацију, очај… Попут огледала у коме су се … указивали биће, свет и моје сопствено срце – страшно и величанствено.”
Наиме, Кант је био показао да се ствар не може да сазна онаква каква јесте, већ једино каква се јавља у искуству, што је навело Шопенхауера да устврди како је сва реалност варка, илузија, „Мајин вео”. А Маја је богиња обмане у „Ведама”, у хиндуизму, начело превртљивости (виварта) у шанкара филозофији и Ниче ће по томе сковати начело бити „не–у–себи”, то јест, бити оно што ниси, залазити у супротно, у друго. Штавише, он залази у једну виртуелну стварност, „с оне стране” такве реалности и супротних појмова у њој (добра и зла, правде и неправде и слично), јер су сви они начињени у овом појавном свету и ради човека. Тако ће моћи да каже да је „Бог мртав”, а себе да назове „распетим Исусом”, „светим снти–Христом” и др.
Ниче се, дакле, био одушевио Шопенхауером, као и Вагнер, да овако евоцира свој први сусрет с композитором: „Дуги разговор о Шопенхауеру: ах, сваташ ли, каква је наслада слушати га док неописиво топло говори о Шопенхауеру, шта му дугује, он једини филозоф који је прозрео суштину музике”. А Шопенхауер учио да је у основи света једна тамна и заумна снага – неум, која се подиже и ваља од искони, пролазећи изнова бесмислене облике своје несувислости. Начело које он назива „светска воља”, а разумева се најбоље путем музике да, штавише, свет овај буде и сам – оваплоћење музике. Другачије од оног, дакле, што су говорили о њему Хегел: „инкарнација логоса“, Шелинг: “скамењена интелигенција”… интелект је овде само „оруђе у рукама воље” итд. Томе је ишла у прилог и Дарвинове теорија еволуције, која је постулирала била „природну селекцију”, случајност и избегла да догледа било какав циљ у природи, па је илузија, каже филозоф, борити се за ма какав моралан лик човеков у овој „зоологији без краја”, у том „хаосу бесконачности”. Отуда и његов изворни песимизам у овом „најгорем од свих могућих светова”.
Но, доследан себи, Ниче се убрзо одваја и
од свог учитеља Шопенхауера и од свог
пријатеља Вагнера, налазећи да прави
учитељ „не доноси истину у коју треба поверовати на реч, већ кључ да се
доспе до сопствене истине”.
Ниче, пак, смењује апстрактно начело свог претходника, конкретним начелом „воље за моћ”, а кад је требало да изрази јединство распусног, дионисијског и смиреног, аполонијског елемента у свету – а који се препознају посвуда у стварности (и музици) – он говори о „натчовеку”. Но његов „натчовек”, тек једна фикција и сам, чије се реално постојање не може да домисли, као идеал само употпуњује слику овог изокренутог света, на рушевинама постојећег, у којој се разазнаје, ипак, његов (притајен) – порив ка власти. Јер су њу желели и њој тежили и софисти, и циничари, и стоичари… или, пак: он се изнова жали у својим писмима на стање здравља и онда кад нема видљивих разлога за то и др.
Остаје да су „Ничеови текстови попут слатког отрова или умилног поја сирена, који затире морнаре”, али се у њима „слуте и дубоки корени многих ломова до којих је дошло у нашем добу” (Јасперс). Он је, рецимо, претеча постмодернизма данас, јер је први казао да су „све велике нарације” на Западу (хришћанство, просветитељство…) пропале. Стога и његова дела наилазе на широку дифузију, па се реченице попут: „Сви слаби и беспомоћни треба да умру – први је став наше љубави према човеку. И још им треба помоћи у томе” и читају, и понављају, иако се то чини равнодушно.
Но, доследан себи, Ниче се убрзо одваја и од свог учитеља Шопенхауера и од свог пријатеља Вагнера, налазећи да прави учитељ „не доноси истину у коју треба поверовати на реч, већ кључ да се доспе до сопствене истине”. Када и одбацује песимизам овог филозофа, аскетски морал и освету (ресантиман) према животу, називајући учитеља опсенаром.
ХАЈДЕГЕР – ХУСЕРЛ
Хајдегера су Хусерлова „Логичка истраживања” била привукла толико, да напушта он текуће студије теологије и посвећује се филозофији. Постаје потом његов асистент, 1919. на Универзитету у Фрајбургу и, с оснивачем феноменологије у филозофији, тих година пишу заједно чланак за „Британску енциклопедију” који, додуше, бива одбачен. Године 1929. Хајдегер приређује и омаж студената професору за његову седамдесетогодишњицу рођења и, барем дотле, њихови односи бивају и академски, и присни. Хусерлу је, уз то, аутор „Бића и времена” посветио своје дело (1927), али је извесно и да су они престали да се виђају од избора Хајдегера за ректора Универзитета, 21 априла 1933. Само три месеци, дакле, после доласка Хитлера на власт, јер је и Хајдегер био члан Нацистичке партије Немачке (све до 1945. – имао је чл. карту број 312589), док је Хусерл, као Јеврејин, морао да се повинује расним законима Трећег рајха. Забрањено му је било, рецимо, да користи библиотеку на (истом) Универзитету, да Хајдегер не одлази ни на сахрану свог учитеља,1938. године, а изостаје и његова посвета Хусерлу, уз пето издање дела „Биће и време” 1941. године. Но, у интревјуу листу „Шпигл” 1966. (објављеном постхумно 1976. године), он износи да, као ректор, није бранио коришћење библиотеке, и да је издавач, а не он сам, изоставио био посвету, док себи једино пребацује изостанак са сахране.
Два учења се у многоме разилазе већ
и по томе што Хусерл настоји да
филозофију заснује као трансценденталну теорију,
а Хајдегер, пак, као филозофску антроплологоју итд.
На дотле монолитном учењу, јавља се већ 1931. године напрслина, онда када се о „девијацији” свог ученика у делу Биће и време, изражава Хусерл речима: „Долазим до очајног уверења да филозофски немам ништа с Хајдегеровим претеривањем, нити с његовом генијалном ненаучношћу”. Да о томе каже сам Хајдегер у поменутом интервјуу: „Хусерл је од тридесетих година почео да се јавно обрачунава с Максом Шелером и са мном”, а да он није знао зашто то чини. Нема сумње, пак, да је неколике кључне појмове изворне Хусерлове замисли заменио Хајдегер властитим у своме делу, као што је и његов приступ феноменологији онтолошки, а Хусерлов гносеолошки, или сама учења која су прво херменеутичко, а друго трансцендентално. Имамо у виду овде појмове попут: интенционалности – Хајдегер говори, радије, о „ту–бићу” (Dasein), временитости, којој он придаје значај, а Хусерл не, дуалности тело–душа и др. Међутим, два учења се у многоме разилазе већ и по томе што Хусерл настоји да филозофију заснује као трансценденталну теорију, а Хајдегер, пак, као филозофску антроплологоју итд.
Разлике које су и префињене и довољно дубоке, што ипак неће наудити овој школи мишљења (не само филозофској) да буде и плодна, и утицајна у 20. веку. Јер је сам Хусерл оставио више од 40.000 страница текста у рукопису, док су правци попут егзистенцијализма, херменеутике, постмодернизма, … или, пак, имена као што су Сартр, Гадамер, Мерло–Понти, Дерида…. – сва у знаку феноменологије. Који је филозофски проблем решавала феноменологија?
У суштини онај којим су се бавили још софисти, кад су истицали да је „човек мера свих ствари”, а што је убрзо било одбачено у корист постулата да је знање о свету могуће ако се „мисли он у појмовима” (Сократ). Јер ми постижемо лако одредбу хелиогона (многоугла с 1.000 страница), каже Хусерл, али не и представу о њему, што је случај и са сваком ствари, уопште. Отуда и његов слоган „Натраг к самим стварима”, или Хајдегерово хваљење предсократоваца као „песника бића”, односно Ничеово обарање на Сократа. („Циљ је науке да уништи свет”, каже Ниче). Окоштало, појмовно мишљење, по њима, са Зеноном и другима, донело је апорије, парадоксе (ирационални бројеви и слично), па Грци више нису били „у поседу бића”, као све дотле на начин митоса и логоса. Наиме, за Емпедокла је земља хладна и црна и њој се дугује меланхоличан карактер у човеку, док су за Питагору бројеви троугаони, правоуганони, а врлини припада број 8… Сад је требало повратити изгубљено јединство света и измирити идеално и реално, чулно и појмовно, субјекат и објекат. Што Хусерл настоји да оствари у појму априорне свести, коју он назива еидос -– на почетку филозофије као „строге науке” и тако даље.
По свему, Хајдегер се није до краја одрекао националсоцијализма. Тако 1960. године шаље божићну честитку Еугену Фишеру, који је током рата био на челу Института за расну хигијену у Берлину. Ту је „истраживач” био Јозеф Менгеле. А у предавању о технологији (децембра 1949), каже: „Сада је земљорадња једна механизована индустрија хране – у суштини, попут поступања с лешевима у гасним коморама…”. Да то с оклевањем и преносимо.
РАСЕЛ – ВИТГЕНШТАЈН
„Читав триместар, каже Расел о Витгенштајну, нисам успевао да схватим је ли он геније или ексцентрик”. А онда и сам ученик пита професора: „Реците ми, молим вас, да ли сам ја идиот или не? … Ако сам идиот, бићу пилот, ако нисам, постаћу филозоф.” „Не, нећете бити пилот”, гласио је одговор. У јесен, дакле, 1911. на Кембриџу Расел је у улози Мефиста указао пут ономе ко га је тражио, Фаусти – Витгенштајну, да с њим наступи ускоро један од најређих „инцидената” у традицији филозофског мишљења уопште. Наиме, о делу „Логичко-филозофска расправа” Витгенштајна (1921), Расел се изразио речима: „Осећам да је то велика књига”, а Џорџ Мур, пак: „Моје је мишљење да је рад г. Витгенштајна генијалан”, да је оно убрзо постало и канон тзв логичког позитивизма. Разликовало се од сваке дотадашње обнове: хусерлијанске, ничеовске… Чланови Бечког круга (Шлик, Карнап и др.) су га, на семинарима, ред по ред, две године проучавали док се само столеће не може ни да занмисли без језичко-аналитичке филозофије на Западу. Као рад-теза, оно ће и достајати аутору да понесе титулу доктора наука на Универзитету у Кембриџу (1929) – иако Витгенштајн није имао ни формално филозофско образовање. Студирао је био технику у Бечу и бавио се аеронаутиком у Манчестеру – и није марио што су га одбијали од читања и Аристотел и Хјум.
Пре тога се Фреге латио да математику, као теорију скупова, сведе на логику, али у самој замисли Расел открива парадокс, па с Вајтхедом саздају они „теорију типова” у циљу да избегну овакве потешкоће. Потом је, у духу логичког атомизма, намеравао Расел да створи једну обухватну теорију сазнања (уз чулне податке, логичку интуицију) и кад је хтео да Витгенштајна заинтересује за то, овај га уверава да се сложени појмови не могу да сведу на просте, јер и сами имају потребе за њима код свог одређења. И да, уз то, он у логичке објекте – и не верује. Тада Расел пише леди Отолин Морли: „Сватио сам да више нећу никад моћи да створим нешто фундаментално у филозофији”.
И људски карактери два филозофа у
многоме одударају. Витгенштајн:
депресиван и фобичан а уз то и склон
особама истога пола. „Како могу да
будем логичар, ако нисам ни људско
биће?”, пише он Раселу.
Или, између марта и новембра 1912. године, они раде на заједничком пројекту, али у децеммбру Витгенштајн одлази код Фрегеа и, по повратку, аргументише: логичке форме се не описују, већ само показују, има мноштво могућих светова, од којих је само један реалан… Расел, пак, ако прво и разумева, ово друго свакако не и они обустављају рад. Но, ако искрено пријатељство њихово на почетку није било и плодоносно у основама математике, Расел се, иначе, седамнаест година старији од њега увек људски односио према Витгенштајну. И онда када је писао предговор уз његово дело, али и кад се, током рата, заложио код италијанских власти да буде пуштен из заробљеништва. Јер је 1914. Витгенштајн, као добровољац, отишао у рат који је Аустроугарска објавила Србији.
И људски карактери два филозофа у многоме одударају. Витгенштајн: депресиван и фобичан, а уз то и склон особама истога пола. „Како могу да будем логичар, ако нисам ни људско биће?”, пише он Раселу. Или, каже он: „Обично бих долазио у поноћ и сатима шетао по соби… Кад изађем, убићу се, говорио је.” Опседало га је, дакле, самоубиство – као што су се и три његова брата била убила. Често и ексцентричан, да је, једном, аргументисао пред Попером – жарачем за ватру.
Породица Витгенштајна је била једна од најбогатијих у Бечу и у целој монархији, помагала је прилозима уметнике (песника Рилкеа и др.). Тако је Витгенштајн (радије) удовољавао својим хировима, онда када се решавао да ради као учитељ, вртлар… или се предавао потпуној усамљености у ирским и норвешким селима – „док не реши све логичке проблеме”. После рата се, иначе, одрекао наследства у корист сестара.
Дело „Филозофска истраживања” Витгенштајна појавило се после смрти аутора (1953) и ту се он (суштински) разилази са својим ранијим и с Раселовим ставовима. Овде је, рецимо, његов аргумент „приватног језика”, који је имао да покаже да није могуће сазнање света на чулној (субјективној) основи, нити сад он мисли о денотацији као раније, једнако као ни о дескрипцији. Док ће Расел рећи да не налази у књизи ништа достојно његовог интереса и да не види коју поуку читава школа мишљења треба да стекне на тим страницама.
Иначе, сам Витгенштајн ће о себи рећи да није „ништа измислио сам, већ да је то налазио код неког другог” (Брентан, Фреге, схоластичари), а да би се потом само „страсно заложио да то расветли”. Расел, пак, сведочи о њему: „Почео је као мој ученик, а завршио тако што ме је истиснуо и са Оксфорда и са Кембриџа”.
Нема сумње, пак, да је „Логичко-филозофска расправа”, која и почиње и завршава у библијском тону: „Свет је све оно што се дешава… О ономе о чему се не може да говори, треба ћутати”, одиста остварила пророчку мисију у филозофском свету. Као и друга дела овог аутора..
САРТР – КАМИ
Полемика Сартра-Жансона и Камија у часопису „Ле там модерн” из 1952 године из реда је догађаја као што је писмо Емила Золе француском председнику, под насловом „Оптужујем”, у листу „Лорор”. Јер оба пута имамо поларизовано јавно мњење, догађаје који су могли да понесу утицај, а и саме текстове, сад задржане у колективном памћењу.
Ками, чије је књижевно дело, прожето мотивима апсурда, тескобе, избора… – а које тих година увелико промовише и егзистенцијализам у филозофији (Сартр, Мерло-Понти, Арон…) – објављује 1951. дело „Побуњени човек”, када хладни рат и стаљинистички терор бележе свој апогеј. Сартру, левичарима… оданим совјетском марксизму, он замера да су се „одали поробљавању људи” и нихилизму, јер једном траже „ослобађање човека од свих стега” (као егзистенцијалисти), а други пут њихово подвргавање историјској нужности изградње бескласног друштва (као марксисти). То је навело Франсиса Жансона да у часопису „Ле там модерн” објави два текста 1952. године и Камијев одговор на њих, а што је, по речима Ремона Арона, „одмах попримило карактер националне расправе”, да је, рецимо, тираж броја у целости распродат, па доштампан и поново продат.
Жан Пол Сартр
Полемички-иронично насловљени као: „Алберт Ками или побуњена душа”, „Да вам кажемо све…”, „Писмо директору Ле там модерн”… они долазе у моменту када је (чак) четвртина електората у Француској (половина радничке класе) била за друштво „ван капитала”, које је оличавала КПФ, или земља раздирана антиколонијализмом (Индокина, Африка…), протестима. С друге стране је Хегел видео смисао у историји, а Маркс још и наложио пролетаријату да га револуцијом оствари у комунизму. Па ако је ради одбране једног (класног) поретка, рецимо, фашизам однео више од 20 милиона људи, имамо сад да је код стварања нових (бескласних) друштава тај број више пута већи. И требало је определити се. С тиме се преплићу и (чисто) филозофски проблеми есенције (суштине) и егзистенције (постојања), који су егзистенцијалисти решавали у смислу да „човек задаје сам себи суштину”, односно нужности и слободе које је, такође, требало решавати итд.
Албер Ками
Ками, који је још пре тога писао под насловом „Ни жртве ни џелати”, стаје на становиште да је лична побуна највиши морални чин достојан човека, који сам треба да доврши, уз то, у уметности, док свака колективна побуна нужно води у репресију. Отуда и његов став да антиколонијалисти немају „моралну легитимност” (он је рођен у Алжиру), док је гледиште Сартра да је револуционарно насиље једини покретач историје. На по око 20 страница текста, сва три пута бива то сад варирано, тичући се једног мега–проблема какав је: утицај јединке на ток историје, па тако Жансон налази да је Ками „псеудофилозоф једне псеудоисторије револуције”, а његов „Побуњени човек” је „велика ненаписана књига”.
Што се тиче историје, по Сартру,
„проблем није да се увиди њен циљ, већ
да јој се он да”. А пошто њу није разумео,
Ками се осуђује као реакционар или као „популарни писац ситнобуржујских
тегоба”, па Сартр налази да му припадају
као таквом – Галапагоска острва.
Ками, пак, анализирајући радне логоре и друго у СССР-у, приспева до марксизма, који им нужно претходи, док је одговор Жансона-Сартра да марксизам „превазилази научни позитивизам и историјски фатализам”, док је сам „стаљинизам једини који важи као револуционаран и да он привлачи, посебно код нас, већину пролетаријата”. Те да се на том путу морају и да „упрљају руке” (наслов Сартровог комада) или да се „јаја морају да сломе да би се направио омлет” (Стаљин). Камију се пребацује квијетизам, то да није стао на страну потлачених, те да „речју револт означава он саосећање, поистовећујући равнодушност с храброшћу, неделовање с луцидношћу, а саучесништво с невиношћу”.
Што се тиче историје, по Сартру, „проблем није да се увиди њен циљ, већ да јој се он да”. А пошто њу није разумео, Ками се осуђује као реакционар или као „популарни писац ситнобуржујских тегоба”, па Сартр налази да му припадају као таквом – Галапагоска острва.
Но, проблем (апстрактне) слободе, слободе без граница, и оне која то није, Ками је и разумевао и овековечио у драми „Пад”, кад главни јунак Кламанс – будући слободан – бира да се не одазове вапају девојке за помоћ на мосту, „схвативши да има и сам страх од слободе…”, јер је „на крају сваке слободе казна, те да је слобода сувише тешка”.
Два лауреата Нобелове награде за књижевност нису говорила надаље. Од новца од награде Ками је (иначе, промотер апсурда у литератури) купио кућу. Погинуо је 1960. у спортском аутомобилу свог издавача „Галимара”. Сартр је одбио да прими награду. Два пута су његов апартман бомбардовали припадници ОАС-а. Предедник Де Гол га је почастио – као и наше колективно сећање – речима: „Француска не хапси своје Волтере”, онда кад се као грађанин нашао на страни антиколонизације.
(Илустрације Википедија)
