У Друштву српске словесности, претечи Српске академије наука и уметности, др Аћим Медовић, Пољак с крштеним именом Јоахим Медович, који је дошао у Србију и примио православље, није се водио као научник из медицине већ као научник из географије и етнографије. И Главни просветни савет Србије водио га је као научника за историју и географију са етнографијом и археологијом, упркос томе што је постављен за сталног секретара Санитетског одељења Министарства унутрашњих дела и професора Велике школе за јавну хигијену. Први је у нас описао „ситну голубачку муву”.
Академик Владимир Кањух
Aкадемик Радојe Чоловић
Аћим Медовић (крштено име Јоахим Медович) рођен 1815. у Подвиздову, у Галицији. Као дан рођења у једним документима помиње се 8. април 1815, у другим 15. мај 1815. Једни аутори, као Грујић и Станојевић, наводе да је био Русин, што други негирају и тврде да је био Пољак. Гимназију је завршио у Подолини у Пољској. Затим филозофију, по једним документима у Лавову, по другим у Бечу. Медицину је завршио у Бечу. У лекарској дипломи стоји да је дипломирао 26. октобра 1841, а у дипломи доктората да је 10. априла 1842. докторирао и стекао диплому „доктор медицине и хирургије и магистар акушерства”. Пола године „приватно је упражњавао у шпитаљу бечком 2”.
Затим је дошао у Кнежевину Србију и 16. новембра 1842. и „Високославном Попечителству внутерни дела” поднео следећу молбу: „Подписати је решио се службу Народњу у Сербији примити како лекар, и препоручује се овим на опразњено место таквога у Окружију Смедеревском или Пожаревачком за окружног физикуса. Он своје искање подкрепљава сљедујућим разлозима:
- Исти је по гласу његови Диплома, Доктор Медицине и родитељствене науке,и ученик је Високе Школе Бечке, од које је он своје учене степене получио још прије године дана.
- За доказ његовога високога изображења, он је и сотрудник извеснога, у Бечу излазећега, од ондашњи Професора Медицине издаванога лекарскога списанија(Medicinische Jahrbücher des K. K. Oestereichsehen Staates), но и к томе још:
- Он је Слав и знаде два Славска Језика, именно: Словачки и Пољски добро, зато ће му ласно бити ове земље језик у неколике недеље постигнути, каноти сродни онима. Његову ће вољу осведочити да би, ако му Високославно Попечителство благоволи уважити наведене разлоге, дати једно од оба поменута места њему милије било то, него ли где би он одма и Шпитаљ руководити добио.”
Попечителство 23 децембра 1842. (С. Н0 143) „уверено будући да је необходима потреба љекара окружију Пожаревачком имати, усуђује се овим препокорно Вашој Светлости Јоакима Медовића Доктора Медицине за физикуса предпоменутог окружија представити ради одобренија и наименовања истог”.
Пожаревачки физикус
Молба је прихваћена, те је 6. децембра 1842. године (на другом месту 6. јануара 1843) указом књаза Александра Карађорђевића постављен за физикуса Округа пожаревачког. Министарство унутрашњих дела о томе је известило Министарство финансија Кнежевине Србије и Начелство Округа пожаревачког:
„В следству представленија Попечителства внутрени дела, благоволела је Његова Светлост премилостиви Књаз и Господар наш Александар Карађорђевић Указом својим од 6 т. м. С Н0 346 поставити за физикуса окружија Пожаревачког Јоакима Медовића Медицине Доктора с обичном платом окружног физикуса”. Даље се налаже Начелству, да по приложеној форми узме заклетву од АМ и преда му декрет о постављењу и „у надлежну дужност уведе, давши му у том прописана правила с озбиљним налогом, да се по њима и по његовој заклетви у службеним својим одношенијама совестно и ревностно управљати има” (С.Н0 од 11 јануара 1843).
Аћим Медовић није први
Пољак у српском санитету
деветнаестог века.
На дан 16. јануара 1843. добио је објавленије које гласи: „Показатељ овог физикус окружија Пожаревачког г. Јоаким Медовић полази на определеније своје у Пожаревац, по чему и препоручује Попечителство главном управитељству Поштанском, да оно поменутоме физикусу потребне му мезуланске коње даде до места надлежног, наплативши од истог таксу прописану” (С.Н071 од 16 јануара 1843.). После 10 дана, 26. јануара 1843. године шаље Високославному Књажевства Србског Попечителству внутрени дјела Началничество Окружија Пожаревачког извештај, да је увело у дужност и заклело Јоакима Медовића „за окружије ово физикуса, прописана правила с озбиљским налогом својим издало, да се он по њима и по његовој заклетви у службеним својим одношенијама совестно управљати има”.
Иначе, Аћим Медовић није први Пољак у српском санитету деветнаестог века, то је био др Леонид Ерлих који је узео српско име Ђорђе Новаковић, а у Србију је дошао између 1822. и 1826. После су у Србији радили др Леонард Лонткијевић (дошао 1864), др Казимир Гонсјоровски (дошао 1865), др Казимир Станишевски (дошао 1868), др Владислав Јасњевски (дошао 1870), др Александар Вермински (дошао око 1870), др Јанко Сјенкијевић и др Михајло Лешчински (дошли 1876. као добровољци у српско-турском рату), др Роман Сондермајер (дошао 1889), др Ева Хаљецка, Јеврејка пољског порекла, гинеколог и акушер, чији је отац градио Савски кеј у Београду, а она је после медицине завршила специјализацију 1896. у Бечу.
Служили су Србији
Сви су без изузетка служили у Србији до краја живота, већина су се сматрали Србима, неки су примили православну веру, оженили се Српкињама и били одани српски патриоти. Поред њих ту су др Тадија Машевски (10. 02. 1915. умро у Пироту од пегавца), др Лудвиг Хиршфелд и његова супруга др Хана Хиршфелд који су у Србији били током Првог светског рата, а неко време и после њега.
Али то није коначан број. Архивским истраживањима др Александар Недок је нашао још 15 лекара пољског порекла који су служили у српском војном санитету. То су: потпуковник др Ромуалд/Роман Далмајер, који је у Србију дошао 1879, мајор др Освалд Хајнц, дошао 1874, мајор др Ервин Штренг, дошао 1877, мајор др Михаило Лоренц, дошао 1879, капетан 1. класе др Јован Прус-Лисицки, дошао 1874, капетан 1 кл. др Емануел Лутвак, дошао 1884, почасни капетан 2. класе докторанд (10 сем.) Андрија/Адолф Лишка, који је пребегао у Србију 1876. у време првог српско-турског рата, капетан 2. класе (контрактуални) др Јован Китовић, који је у Србији био између 1884-1888, капетан 2. класе (контрактуални) др Лудвик витез Корева, који је Србији био између1882-1884, поручник докторанд (10 сем.) Вацлав Сипњевски, дошао 1876, поручник др или докторанд медицине Сигисмунд Краков, дошао 1886, поручник (контрактуални) др Тадија Кашубски, дошао 1912. и учествовао у оба балканска рата 1912-13, пуковник др Болеслав Сплавски, који је био учесник ратова 1913, 1914-18 и 1941, пуковник др Васа Михаиловић-Пољански, дошао1885. уочи српско-бугарског рата, др Слава Сипњевска, дошла 1912. са швајцарском санитетском мисијом, др Ева Митницка која је дошла 1914. из Лозане, такође са швајцарском санитетском мисијом.
„Говори сербски прилично
а читати и писати
у средњем степену”.
Аћим Медовић је ушао у службу док је шеф Санитетског одељења био др Јован Стејић. Др Линденмајер за њега каже да се „у месецу новембру јавио један бечки лекар АМ, да би желео да добије службу у Србији, и пошто је Министарство са своје стране учинило предлоге и препоручило га за физикуса пожаревачког округа, који је остао празан, потврђен је од књаза АМ 29 децембра за физикуса окружног”.
Из кондуит листа државних лекара у Србији 1844. године види се да је Аћим Медовић 3. априла 1844. имао 15 месеци службе, наводи се да је говорио словачки, пољски, немачки, латински и француски и да „говори сербски прилично, а читати и писати у средњем степену”, да се „распитује и испитује болести међу мештанима и у народу… а што се тиче изван по окружју то га Начеличество упућује по рапортима среским Началничаствима” и да извештаје „сочињава и сербски, но по вишој части на немецком језику”. Каже се и да је „тачан и савестан у давању рапорта по Судејској струци у средњем степену, од времена неког почео је приљежно одлазити болесницима где га зову, апотеку прописну нема а лекове даје како се ским погоди, приљежан је и тачан у калемљењу крављих богиња… како с болестницима тако и уопште с људима добро се опхођава, учтив је и добре нарави само што је понајвише наклоњен … а осталих порока никакви нема, здравља је доброг но толико снажан није”.
Молбу за стицање српског држављанства поднео је 20. априла 1845, а држављанство му је додељено 22. маја 1845, када је положио и заклетву. У списак житеља српске вароши Пожаревац уведен 8. јуна 1845. Ступајући у службу у Србији, положио је заклетву: „Ja, Аћим Медовић, кои сам досад поданик Аустријски био, ступајући у сажитељство Србско, заклињем се Богом живим, да ћу као и други рођени Србин владајућему Књазу Србском свагда веран бити, да ћу Устава земаљскога, закона и уредба совестно придржавати се, власти земаљске слушати и њима покоравати се; да ћу данак… и остала сва бремена земаљска, која се налагала буду, тачно плаћати и носити и све дужности сажитељно Србскоме своиствене воесебно ивољно изпуњавати. Тако ми Бог помогао, и тако да могу одговор дати на његовом страшном Суду.
22 Мај 845. У Пожаревцу
Аћим Медовић, Срез Окр. Пожаревачки, Доктор Медицине и родиљствене науке.”
Примио православље
Касније ће, 25. јуна 1868, положити заклетву и књазу Милану Обреновићу али, за разлику од прве, ову је положио заједно са докторима Милосављевићем, Илићем, Бенђиком и Ранковићем. Почетком јула 1845. обратио се пожаревачком Начелству с молбом за одсуство од 15 дана ради женидбе. Начелство је тражило и добило сагласност за његово одсуство од Министра унутрашњих дела Кнежевине Србије. Аћим Медовић се венчао у Саборној цркви у Београду 19. августа 1845. са Екатеринејом Јовичић, ћерком Стефана Јовичића, начелника Среза Космајског, Округа Београдског. Кум на венчању био је Илија Гарашанин. Након тога се вратио у Пожаревац.
На захтев Министарства
унутрашњих дела на терену
извршио испитивање
голубачке мушице.
Изгледа да је већ био или је тада примио православну веру, јер у својим текстовима, а нарочито у тексту „Мане и недостаци нашег народа и начин како би се тима помоћи могло”, на више места каже „православну нашу хришћанску веру…”. Био је човек изузетно лепог понашања, како у свакодневној комуникацији са људима, тако и са болесницима. Изгледа да је био врло побожан, али истовремено и реалистичан, велики противник сујеверја и других лоших особина нашег народа које су из тога произилазиле. Био је искрени српски патриота, јер се у његовим текстовима свуда може видети његова жарка жеља за просперитетом српског народа и жаљење што се то не дешава потребном брзином, да би се премостило вишевековно заостајање и сустигли напредни народи Европе.
Аћим Медовић је врло стручан и савестан лекар, што се нарочито види из његовог практичног, али и просветитељског и научног рада. За обављање лекарске праксе ишао је по рапортима Начелства. Сваке друге недеље писао је извештаје о раду, а након три месеца писао општи, шири извештај. Дневне и недељне извештаје није подносио. Апотеку није поседовао. По потреби је издавао лекарска уверења. На захтев Министарства унутрашњих дела с краја 1846, следеће године је на терену извршио испитивање голубачке мушице и Високославном Совету поднео извештај.
О својим испитивањима известио је и Друштво српске словесности, у чије је чланство изабран 28. децембра 1847. Испитивања је наставио 1848. па је јуна те године писао Исидору Стојановићу, професору свеопште историје на Лицеуму, иначе редовном члану и секретару Друштва српске словесности, молећи га да његов спис о голубачкој мушици који му је претходне године послао не штампа него да му га врати, јер је „новим испитивањима преиначио резултате”. Исидор Стојановић 17. јула 1848. године одговара да му враћа спис „о ситној голубачкој муви” с молбом да га „по усавршавању пошаље Друштву „на његово употребљеније”. Године 1848. Аћим Медовић је поднео веома солидан извештај о колери.
Пожаревачко земљописаније
Од окружних физикуса очекивало се не само да брину о здравственом стању и хигијенским приликама у округу већ и да, као ретки учени људи са широким образовањем, опишу своје окружје са историјске, географске и привредне стране. Аћим Медовић био је један од ретких, ако не и једини физикус који се латио тога посла. Тако је већ 15. новембра 1849. писао Друштву српске словесности да жили да ступи у Природословни одсек и најавио да ће ускоро послати свој рад „Лекарско- статистичко земљописаније Окружија пожаревачког” са детаљном картом ток окружија и притом се пожалио да у Пожаревцу не може наћи потребни материјал за цртање и писање, па је молио да му се тај материјал из Београда пошаље. Друштво га писмом од 6. маја 1850. обавештава да је примило послату му карту пожаревачког округа и да очекује обећани статистички опис Пожаревачког округа.
Он је 1. децембра 1850. писао Гаврилу Поповићу, секретару Друштва српске словесности, да карта Пожаревачког округа коју је раније послао и „Статистичко описање Окружија пожаревачког које треба да доврши, нису једно заједничко, већ два засебна дела”.
У Друштву српске словесности
се није водио као научник из
области медицине већ као научни
из области географије и етнографије.
Занимљиво је да се Аћим Медовић, вероватно због дела о Пожаревачком окружју, у Друштву српске словесности није водио као научник из области медицине већ као научник из области географије и етнографије. И Главни просветни савет Србије водио га је као научника за област историје, географије са етнографијом и археологијом.
Др Линденмајер, секретар Санитетског одељења у Министарству унутрашњих дела (у оквиру кога се у Кнежевини, односно Краљевини Србији Санитет налазио до завршетка Првог светског рата) запазио је Аћима Медовића, па га је после 10 година службе на месту физикуса Округа пожаревачког, позвао у Београд и 24. маја 1852. поставио за привременог „столоначелника у Попечитељству внутрених дела”, а 15. маја 1853. за сталног секретара Санитетског одељења Министарства унутрашњих дела.
Његов рад у Санитетском одељењу Министарства унутрашњих дела дошао је до највећег изражаја када је по повратку на књажевски престо 1858. књаз Милош Обреновић сменио др Линденмајера и за начелника Санитетског одељењапоставио др Стевана Милосављевића, првог лекара пореклом из Србије, који је као државни питомац 1855. завршио студије медицине у Паризу. Др Милосављевићу је, као младом лекару са три године искуства у медицинској пракси, био неопходан неко с више искуства. Аћим Медовић је морао бити драгоцени сарадник др Милосављевића, јер је током претходних шест година заједничког рада са др Линденмајером, стекао драгоцено искуствоу области санитетске регулативе коју је било неопходно доносити. Зато се може веровати да је морао бити „десна рука” др Милосављевића.
У Српском ученом дтуштву
Стеван Милосављевић ће у наредним годинама значајно унапредити санитетску регулативу кнежевине Србије. Тако су донета „Правила за калемљење богиња”, „Височајше решење да се установи Лабораторија у Санитетском одељку и звање хемика”, „Височајше решење о дужностима окружних лекара” и друга. Сматра се да је Аћим Медовић учествовао у припреми ових, али и других прописа које је др Стеван Милосављевић донео.
Представљао је Србију на
међународним стручним састанцима.
Аћим Медовић је 29. јула 1864. године изабран за редовног члана Српског ученог друштва, и то у Одсеку за науке природословне и математичке, чији је секретар био од 1869. до 1870. Представљао је Србију на међународним стручним састанцима. Био је делегат Србије на Међународном ветеринарском конгресу у Цириху 1867.(у то време Србија није ни имала марвених лекара, па су се окружни физикуси морали бринути и о здрављу стоке, посебно што су од неких болести животиња оболевали и људи). Био је и делегат Србије на „Скуп природословних научењака” у бањи Махадији (Херкуланум) 1872, заједно са др Јованом Валентом и др Владаном Ђорђевићем, и на Трећем међународном лекарском конгресу у Бечу 1873. Поднео је детаљан извештај са „Скупа природословних научењака”.
Аћим Медовић је 1867. држао курсеве из мале хирургије „О првој помоћи код прелома костију и ишчашења” за „изучене бербере”, који су у оно време у Србији „самостално или као помоћници лекара пружали прву помоћ и мале медицинске услуге”. Лекара у Србији у то време није било у довољном броју да покрију потребе становништва, тако да су се још неко време толерисали „изучени бербери” који су вадили зубе и вршили мале хируршке услуге. Зато су се на допунским курсевима морали подучавати шта и како нешто да ураде, али и шта не смеју да ураде.
О ангажману Аћима Медовића на Великој школи било је нејасноћа. Редовно се наводило да је 1865. изабран најпре за хонорарног професора судске медицине и хигијене, а 1879. за редовног професора и да је био први редовни професор једног медицинског предмета на овој школи. Најновија истраживања у Архиву Србије бацају нешто другачије светло. Наиме, он је остао чиновник у Санитетском одељењу Министарства унутрашњих дела све до 1879, када је постављен за редовног професора судске медицине на Великој школи. Шестог oктобра 1864. обратио се предлогом министру просвете да се на Великој школи уведе предмет „Судска медицина за правнике” и поднео програм наставе. А 19. oктобра обраћа се министру просвете да му повери предавања из „дијететике за богослове” (АС, МПС, бр II р 220/865). Молба је прихваћена, с тим да се предмет „Дијететика са домаћим лекарством” уведе од марта наредне године и то по 2 часа недељно.
Књига о судској медицини
У лето 1865. приватно је држао предавања из судске медицине чиновницима судске струке. На молбу слушалаца требало их је приредити у виду књиге. Договорено да се направи неколико примерака нарочито за оне који предавања нису могли похађати. Како за штампање књиге није имао новца, дат му је кредит код штампарије с тим да га врати до краја године кад књиге буде продао. Тако је отворен пут за штампање прве књиге из судске медицине на српском језику „Судска медицина за правнике и лекаре, део I (по Бергману)”, и то на основу стенографских бележака са предавања. Већ следеће 1866. издата је друга књига „Судска медицина за судске, полицајне и санитетске званичнике, за адвокате и остале правнике”.Занимљиво је да он за то време није предавао судску медицину на Великој школи.
У ствари, др Милан Јовановић Морски, лекар и дотадашњи професор дијететике на Богословији, упутио је 18. септембра 1865. министру просвете молбу да буде именован за доцента дијететике на Великој школи и да му дозволи да „доцира” и судску медицину. Након провере квалификација, одлуком министра просвете oд 5. октобра постављен је за доцента с платом од 10 талира месечно. Према архивским истраживањима, Морски је 1866. имао звање „предавача судске медицине и дијететике”, 1867. и 1868. звање „доцента судске медицине и хигијене”, а 1869. и 1870. звање „хонорарног наставника судске медицине”. До 2. новембра 1871.вођен је као „наставник судске медицине и науке о здрављу”. Нама изгледа да је он цело време, у ствари, предавао исте предмете које је администрација сваке године донекле другачије уписивала.
По одласку Морског, предмет је подељен на два дела: на судску медицину коју је као хонорарни професор предавао Аћим Медовић и на дијететику која је додељена др Јовану Валенти. Аћим Медовић је, изгледа, као хонорарни професор, као и у Богословији, плаћан „од одржаног часа”, а стално намештење имао је у Санитетском одељењу Министарства унутрашњих дела све до 24. априла 1879. када је изабран за редовног професора на Великој школи. Наиме, 12. априла 1879. он је упутио писмо министру просвете и црквених дела да има сазнање да се на Великој школи планира отварање „потпуне катедре за судску медицину и санитетску полицију” и замолио га да му дозволи да те предмете предаје „док му то његово здравље допушта”. На питање министра да ли би уз њих могао предавати и минералогију, одговорио је негативно и предложио да се минералогија буде посебан предмет.
Први председник СЛД
Ректор Велике школе Стојан Марковић је 18. априла 1879. дао сагласност за оснивање Катедре за судску медицину и санитетску полицију и признао квалификације Аћиму Медовићу за тај предмет. Академски савет је, међутим, имао примедбу на назив „Санитетска полиција”, сматрајући да он не обухвата сва знања која садржи тај предмет и предложио нови – „Јавна хигијена”. Резултат свега био је указ књаза Милана Обреновића од 21. априла 1879. којим је Аћим Медовић, секретар прве класе Санитетског одељења Министарства унутрашњих дела, постављен за професора Судске медицине и јавне хигијене на Великој школи у Београду. Указ је саопштен три дана касније. Тако је Аћим Медовић прешао у просвету, а са др Лазаром Докићем,5. маја 1879. изабран за члана „Сталне лекарске комисије”, основане 1852.
Крајем шездесетих, а нарочито почетком седамдесетих година деветнаестог века, Аћим Медовић је учествовао у оснивању и раду Српског лекарског друштва, чији је први председник био. Такође и у раду Црвеног крста чији је био дугогодишњи потпредседник.У више извора стоји да је превео књигу „Шта је Црвени крст” од Моањија. Међутим, књигу је превео његов син Милан Медовић, што уосталом на корицама пише.
По избијању француско-пруског рата 1870, врховни лекар немачке (пруске) војске писао је бечком професору хирургије Теодору Билроту, такође Немцу, код кога је др Владан Ђорђевић специјализовао хирургију, да има доста лекара али мало оператора и молио га је да му пошаље два млада са своје клинике. Билрот је одредио др Ђорђевића и др Перницу. Као државни стипендиста, др Владан Ђорђевић је сматрао да има обавезу да тражи сагласност српске Владе да привремено може напустити место специјализације. С друге стране,заиста је желео да иде у Немачку. Наиме, као велики српски патриота имао је у виду ослободилачке ратове српског народа који су се очекивали у наредним годинама и деценијама, а знајући да Пруска има најбоље организовани војни санитет и ратну санитетску службу, овај рат је схватио као добру прилику да из њега нешто научи, па је одмах телеграфисао српској Влади и тражио дозволу да оде у Немачку „да проучи пруску пољску војно-санитетску службу и да се извежба у ратној хируршкој техници”.
Влада је то прихватила и, највероватније на своју а не на Владанову иницијативу, одлучила да поред њега, пошаље још три лекара и два генералштабна официра, да свако у својој струци учи оно што се само у рату може научити. Одређени су лекари: Аћим Медовић, др Јосип Холец и др Филип Тајсић, начелник Српског војног санитета, и генералштабни официри Миленко Лешјанин и Aнте Богићевић, који су с писменом препоруком пруског конзула у Београду Розена послати у Немачку. Лекари су добили задатак да непосредно изуче организацију пруске ратне санитетске службе, а официри да изучавају пруску војну доктрину.
Пут српских лекара у Пруску
Лекари су путовали из Београда преко Пеште, Беча, Минхена, Аугсбурга, Карлсруеа, Хајделберга, Манхајмаи Сарбрикена до Фолкманa, близу кога је био фронт. Ту су стигли пред саму битку код Гравелоте. Одмах су се јавили генералштабном лекару др Штаркеу, који је био и краљев лекар. Након што су му објаснили циљ боравка у Немачкој и показали писмо препоруке пруског конзула Розена, др Штарке им је, према казивању Аћима Медовића, одговорио:
„Ваша Влада господо, има пуно основа, што иде на то да свој војни санитет усаврши. Ово је не само велика потреба војске, него и хуманитета, којим се државе карактеришу. Но жао ми је што се довде трудисте. Наше искуство, које имамо из дојакошњих ратова, показало нам је, да се зло, које долази од недостатка у војним лекарима на бојном пољу, неумањује примањем страних лекара, него да се тим узрокује јака забуна, с тим што страни лекари непознајући дотичне уредбене суптилности нису вични вршењу те службе. Пруска влада постарала се с тога за уређење, по коме сад има на бојном пољу изобиља изучених и у ратно-лекарској служби пуно извежбаних лекара, те стога је поставила правило, по коме се страни лекари на бојном пољу употребити не могу. При таквом стању ствари, ја вас не могу ниуколико обнаждежити, јер је немогућно да вам се учини шта тражите, па што вам овде кажем морао бих да вам кажем и у Херни (Главни штаб је био у том граду-примедба аутора). Што се тиче Грофа Бизмарка, он би вас примио да му долазите као посланици од ког двора са условима за мир или савез. Као лекаре неће вас пустити преда се већ зато што ствар није његова него Војног министарства и то у Берлину.”
Аћим Медовић и други
лекари нису прихватили
послове болничара.
Пошто им није био дозвољен приступ на бојно поље, лекари су га замолили за савет шта да раде да би бар делимично обавили мисију ради које су дошли. Он им је препоручио да иду у Мајнц на Рајни и да се оданде обрате Министарству војном у Берлину посредством тамошњег главног штабног лекара др Шмида „који у овом обзиру има потребна упутства”. Они су послушали савет и кренули пут Мајнца. Др Шмид их је одмах примио и затражио и убрзо и добио инструкције за њих из Берлина, по којима „нису могли ићи на бојно поље”. Аћим Медовић и други лекари нису прихватили послове болничара него су се одлучили да користе своја лекарска звања која су стекли на престижним аустријским медицинским школама (факултетима), тј. како Аћим Медовић каже своје „личне квалификације које су им широм отварале врата код свих најотменијих и војних и цивилних лекара” са чиме се сагласио и др Шмид.
Једино је том приликом испуњена жеља др Владану Ђорђевићу и он је остао у Мајнцу да чека распоред на дужност тј. да наредна три месеца буде пратилац рањеника на једом ратном броду којим су развожени и смештани по ратним болницама, основаним по градовима и насељима дуж реке Рајне. Др Шмид их је љубазно обавестио и о „свим детаљима организације северо-немачког војног санитета” и дао им на „дискретну употребу одвећ прецизно израђене инструкције о војном санитету у рату” које је пруска Влада 1868. дала искључиво војним лекарима Пруске. Инструкције су остављене др Владану Ђорђевићу да их преведе и да их касније достави српској Влади, што је он и урадио.
Из Мајнца су, осим др Владана Ђорђевића, кренули ка Бибриху и Франкфурту на Мајни, а затим назад у Мајнц, одакле су преко Кобленца, Келна, Дизелдорфа, Хановера и Хамбурга успут посећивали ратне болнице које су биле смештене по баракама, шаторима, приватним кућама и црквама, изучавали њихову организацију, снабдевање, указивање помоћи, како лекарске тако и „приватне помоћи”, односно помоћи која ће се назвати „Црвеним крстом”. Током целог пута наишли су на пуно разумевање, сваку помоћ и предусретљивост, нарочито руководећих лекара. О путовању и свему што су видели Аћим Медовић је написао извештај Министру унутрашњих дела на шеснаест, ситним словима, густо писаних страна и један посебан лист с пописом свих места кроз која су путовали, укључујући повратак преко Берлина, Дрездена, Прага, Беча до Београда.
Из извештаја се види да је Аћим Медовић, ипак, био задовољан својом мисијом, иако му није било дозвољено да посети бојно поље и види непосредну организацију пруског ратног санитета, већ само рад у позадини. То се може видети из завршног дела извештаја у коме он каже: „Из овог Извештаја, који вам сад подносим изволићете се уверити, да сам на мом путу нашао довољно прилике да се осведочим не само о ономе што ми је и отпре из дотичне литературе познато било шта је у организацији пруског војног санитета битно, него и да разгледам и проучимкако уређење тако и склоп, персонал, материјал, опрему и рад како мобилним ратним тако и резервним установама те организације. Само такозвана Главна завојишта, која санитетске чете етаблишу на бојном пољу ван топомета нисам видео из саопштених узрока. Међу тим то једно не мења ништа у ствари, нити може да умањи резултат проучења свеколике организације, јер су завојишта само један мајушни делић њене целокупности, из које и произилазе.”
Затим, наставља: „На основу тога проучења узимам чест учтиво поднети вам Кратки нацрт речене организације и шта може код нас према нашим околностима да се примени од ње на уређење војног санитета”.
Одликован Таковским крстом
Решењем Министра војног од 15. јануара 1871. Аћим Медовић је именован у Комисију за допуну војно-санитетских прописа (МУД СФ I п 17/871), а што је очигледно било у вези с његовим боравком у Пруској током француско-пруског рата 1870. и с поднетим извештајем. Током српско-турских ратова, он је организовао резервне ратне болнице у Београду и управљао је највећом од њих. Болница је била смештена у старој двоспратној грађевини „на самом хрпту косе београдске” ограђена високим зидом, са поплочаном авлијом у којој је била чесма, око које су сокаци били непоплочани па су у случају кише били тешко проходни за коње, запреге и људе. Болница је имала 158 кревета и све остало што је неопходно, укључујући собу за операције. Лекари, студенти и остало особље се мењало. Занимљиво да је као болничарка служила и госпођа Розен, супруга пруског конзула Розена. Као оператори радили су др Штајнер, друг Владана Ђорђевића са специјализације хирургије код Теодора Билрота, после њега др Ланге, а у мањој мери др Стева Милосављевић, др Земер, др Валента и други.
Аћим Медовић је одликован Таковским крстом V реда 1877, IV реда 1878. и III реда 1888. Убрзано је старио и имао здравствених проблема. Тражио је јануара 1882. да буде пензионисан али је у октобру захтев одбијен. Наставио је да ради као професор Велике школем, тек је 1. новембра 1887, на предлог Министра просвете и црквених послова, пензионисан по члану 10. закона из 1858.
За почасног члана Српске краљевске академије изабран 15. новембра 1892. Умро 11. маја 1893. по старом (23. маја по новом календару) после подне у Београду у 79. години живота. Као узрок смрти наводена је „парализа срца”. Сахрањен на Старом београдском гробљу.
