Веселин Гатало
Неки паметњаковић је сматрао да ће лов бити поштенији ако животиње постану интелигентне. А један човјек, паметњаковић већи од осталих, нашао је и начин да то оствари.
А онда је нека будала рекла да интелигенцију треба подарити и ситној дивљачи. А друга, још већа будала, то и остварила. А сад зечеви, које је Гргур некад својски ловио, тако вјешто збуњују овог рођеног ловца да…
Тако је размишљао Гргур.
Наиме, Гргур је био вук. И као сви вукови, волио је месо и математику. У оно доба кад су похуманили високу дивљаћ, укључујући и њега, све је било ок. Свиђала му се властита интелигенција. Није му сметало што су је и јелени и дивојарци добили. Па чак и глупи медвједи. Што су се по шуми разметали својим виђењем живота и тупили о религији. А и нису му били на јеловнику, тако да га је за њих бољело ухо.
Али зечеви! Чак су и штакори филозофирали, као што то већ сви глодари раде. Они су му и дали име Гргур, зато што се некад усред расправе знао загрцнути од љутње или недостатка израза, као сви математичари.
Патио је од дијареје и кронично лоше пробаве. То и није било чудно, с обзиром на његов јеловник; тј. траве и кукце. Наиме, ријеч је била о следећем:
Зец кога је недавно уловио и намјеравао појести, објаснио му је да му недостају неке основне аминокиселине које се налазе само у животињским протеинима. Наравно, Гргур га је пустио пошто му је мали сложио причу пуну шумске социјале, тежине зечијег живота, дијеце коју му жена стално рађа… А ушати је затим важно поздравио и одскакутао у шуму, као да су какав род, а не плијен и предатор.
(Pixabay)
Стари вучина је послије тога опет био љут на себе. Заклињао се да че појести првог сљедћег филозофа који му допадне шапа, макар тај познавао теорију битка и небитка која ником у шуми није била посве јасна.
И баш кад је, по ко зна који пут, размишљао о томе и димензијама космоса; преда њ искочи један од ушатих мислилаца.
Гргурови вучји инстикти муњевито прорадише. Велике шапе се у скоку сручише на леђа малог глодавца.
Овај неколико пута загреба шапицама покушавајучи се извучи из Гргурових канџи. А онда се умири. Само су дрхтање и широм отворене смеђе очи говорили да је мало створење још живо.
– Шта је момчино!? – кроз режање упита Гргур. – Уловио те је фрајер који не зна за шалу и не ферма твоју глодарску филозофију. Помоли се свом великом Богу Зецу, све се своди на оно битно; ти си зец, и ја чу те појести!
Мали је шутио. Мирисао на страх. И дрхтао. Гргур опет прекину тишину:
– Шта је сад!? Није могуче да немаш нимало интелигенције! Читава шума је постала дебатни клуб, а ти не знаш ни говорити. Kако ли су те само ове промјене мимоишле? Гдје су твоји били кад…
Схвати да је даљња прича потпуно бесмислена.
А он, зец, само је и даље треперио. Није ни покушавао плакати, а камоли филозофирати. Гргур му је осјетио ударе малог срца и топлину малог тијела. Kао некад топле дрхтаје своје мале браће и сестара у леглу испод храстовог коријена.
– Бриши, клемпо глупави!!! – готово крикну Гргур дижући шапе с плијена.
Гргура изненади ово што је рекао. И то што је скинуо шапе са смеђег крзна ловине која се муњевито осови на ноге и без поздрава јурну у грмље.
Затим спусти шпицасту вучју њушку пуну оштрих зуба, откину прамен блиједе прољетне траве и поче жвакати. Погледа у небо и запита се да ли негдје горе има неко ко познаје димензије универзума, зна формулу за рачунање квадратуре круга и умије узгојити месо које не хода, не гледа, не мисли, не пати и нема ништа против тога да буде поједено. И обећа себи да че појести првог, ама баш првог следећег зеца који му падне шапа.
