А скоро једно стољеће прије Милутина Миланковића један други грађевински инжењер у Србији, Емилијан Јосимовић, бејаше градоградитељ вароши београдске која ће му тек 1967. године, додијелити једну од најмањих уличица града са свега два кућна броја, у близини боемске Скадарлије.
Проф. др Мирко Вујошевић
У славу Емилијана Јосимовића
Предање каже да је у камен са десне стране улазних врата у Аполонов храм пророчишта у Делфима један од седам славних мудраца древне Грчке, Клеобул из Линда, уклесао ријечи: „/пан/ метрон аристон”. Ми данас не знамо и можемо само да нагађамо колико снажно је овај мудри човjек чекићем ударао по длету и како га је вјешто усмjеравао на необрађени камен да би његов запис остао калиграфски уклесан и тако својом љепотом крунисао поруку.
Не знамо ни да ли и колико је камен у који је клесао ријечи био претходно обрађен, ни да ли је после израде сијао својом глатком површином, зрачио уписаним словима и одсјајем се одазивао медитеранском сунцу. Али поред свих тих непознаница јавља се још једна: Шта је тиранин малог родоског градића желио да нам поручи?
Ријеч метрон, мјера или
мјерење има, као и многе
друге ријечи, више значења.
Преведимо, најприје, сваку појединачну ријеч: метрон значи мјера или мјерење, а аристон одлично или најбоље, пан – ако је уопште те ријечи било, значи, све или свуда. Према томе, „/свуда/ мјера (је) најбоља“, или „/свуда/ мјерење (је) најбоље”. Могу се наћи и други преводи: мјера је најважнија, мјера је најбоља, свуда владају мјере, мјерење влада, мјерење врхуни, мјерење је одлично…
На први поглед изгледа да се ради само о нијансама једног те истог. Можда је то тако, али се смисао поруке вјековима различито или, боље речено вишеструко тумачи. Разлог томе је што ријеч метрон, мјера или мјерење има, као и многе друге ријечи, више значења и сходно томе више схватања зашто би она (мјера) или оно (мјерење) било најбоље.
„Све што се сазнаје има број”
Једно тумачење долази од људи који мјеру посматрају и схватају са аспекта друштвено-хуманистичких наука. У центру њиховог интересовања је човјек, човјеково понашање, животна искуства, вриједносни ставови… Они ће се позвати на ову древну грчку мудрост када желе да нагласе да је најбоље бити умјерен у свему, имати умјереност, мјеру, у свом понашању. Слично ћемо чути и од многих обичних и мудрих људи који су успјешно остварили свој дуги животни вијек следећи животно гесло да ни у чему не треба претјеривати. У таквим случајевима порука се односи на животни став и на основу цјелокупног људског искуства несумњиво се сматра мудром.
Друго тумачење изреци дају инжењери који се у свом послу ослањају, прије свега, на прецизно мјерење, бројеве и математику. Текст који слиједи посвећен је управо том тумачењу. Метрон, у овом објашњењу, означава мјеру као резултат поступка мјерења.
То је број који показује колико се усвојених мјерних јединица приписује величини мјереног објекта. Клеобул из Линда, претпоставља се, био је под утицајем питагорејаца који су тврдили; „број је бит свега” и „све што се сазнаје има број, јер се без њега не може ништа схватити ни сазнати”. А до броја се долази најпре мјерењем, касније рачунањима. Према томе, суштина је у мјерењу и броју.
Слично многим грчким изрекама и за ову налазимо сличан цитат на латинском: „Оmnia in mensura et numero et pondere disposuisti”. Уопште не сумњамо да су Римљани овдје мислили на мјерење и бројеве јер без тога не би владали врхунском технологијом тога доба – градитељством. Исту изреку налазимо у Старом завјету у књизи Премудрости Соломонове, глава 11, стих 21, и на грчком, и на латинском, а врло одскора и на српском језику : „Ти си све уредио по мјери, броју и равнотежи”. Енглези варијацију на исту тему: „Numero pondere et mensura Deus omnia condidit” (Бог је све створио бројем, усклађеношћу и мјером), приписују свом горостасу, Исаку Њутну.
А претходник Исака Њутна, Галилео Галилеј, као један од првих и најзначајнијих научника и експериментатора Новог вијека, записао је да „Треба мјерити све што је мјерљиво и учинити мјерљивим оно што није”. Управо тај став, Галилејеви експерименти, мјерења и бројеви створили су основу за ренесансни процват науке и ширење људског сазнања. Али прије Галилеја било је неопходно усвојити цифре и децимални запис бројева, као и математичке принципе, које су у Европу донијели Арапи. Један од првих промотера децималног записа био је син пекара Боначија из Фиренце, знаменити Фибоначи, чији се бројни низ веже за златни пресјек, толико присутан у природи.
О броју и мјери могло би се писати још пуно, при чему се морају обавезно поменути још Сумерци, Индуси, древни Грци, Арапи, средњовековни филозофи…
Мјерење прије процјена
А гдје смо ми ту, има ли нас у тој причи? – буни се питањима Србин у мојој личности.
Огромна парола коју сам као млад инжењер угледао изнад улазних врата једног угледног техничког института у Београду била је „Више вреди једно мерење него стотину мишљења!” – Никола Тесла. Мени је то изгледало чудно и изненађујуће.
Помислио сам да Тесла није могао да тако нешто изговори или напише. Мјерење може да обавља скоро свако ко поседује инструменте и заврши одговарајућа обуку. Обучити човјека просјечних способности да мјери није тешко, сем врхунских мјерења која захтевају изузетну нтелигенцију и спретност. Али је зато тешко обучити човјека да мисли логички исправно, скоро немогуће и иновативно, изузимајући појединце којима је природа штедро подарила таленат, као што је то био случај са Николом Теслом.
Мада је био ненадмашни експериментатор, Тесла је, према његовим аутобиографским записима, до својих епохалних открића долазио најприје размишљањем и маштом. Мотор се у обртном магнетном пољу завртио у његовим мислима док је је шетао пештанским парком и рецитовао дио из Гетеовог „Фауста” у коме се описује кретање Сунца које се сваке вечери на западу гаси да би се сјутра поново родило на истоку. Знао сам, поред осталог, и за анегдоту да је на питање колика је електрична капацитивност Земљине кугле, Тесла дао релативно тачну процјену после размишљања које је трајало пар минута.
Много година касније, тек у шестој деценији двадесетог столећа, прорачуном је ту процјену потврдио и за прорачун капацитивности Земљине кугле добио Нобелу награду један њемачки физичар. Прва моја помисао, дакле, била је да Тесла није могао да изјави оно што је писало; очекивао бих сасвим супротно: више вреди једно мишљење него стотину мјерења. Али, они који су цитирану паролу ставили на зид изнад улазних врата института били су инжењери и техничари. Њима је Тесла идол и сигурно нијесу ни помислили да кривотворе његове ријечи и злоупотријебе његово име, а камо ли да то учине.
Остао сам збуњен, како протумачити ријечи нашег великана. Поново користим рјечнике и анализирам ријеч по ријеч. Именица мишљење, опет као и многе друге, има више значења која зависе од контекста у којем је употребљена. Изведена је од глагола мислити који према „Речнику Матице српске”има значење: „својим умом стварати мисао, идеју; доносити судове, закључке, расуђивати, закључивати”. Затим, синонимно: „размишљати, имати на уму”.
Следствено томе, мишљење је производ мисаоног (духовног) стварања, размишљања, логичког закључивања, анализе, али може да има значење: поглед, став или схватање о нечему, оцена, процена, савет. Стварно, неколико година касније наишао сам на енглески оригинал Теслине изјаве у којој се користи реч judgment, која такође значи мишљење, али основни смисао је оцјена, процјена, суд. Стварно, боље је једно мјерење него стотину процјена. Неспоразум је настао из неспретног излета неког техничара у лингвистику и преводилаштво.
Дјело Михајла Пупина, такође, произилази из мишљења, прорачуна, мјерења и бројева. Слично је са највећим српским научником који је стварао у Србији, Милутином Миланковићем. Он је на основу мјерења и прорачуна енергије коју сунчеви зраци доносе до Земље развио своју чувену теорију о климатским променама.
Први уџбеник математике
А скоро једно стољеће прије Милутина Миланковића један други грађевински инжењер у Србији, Емилијан Јосимовић, бејаше градоградитељ вароши београдске која ће му тек 1967. године, додијелити једну од најмањих уличица града са свега два кућна броја, у близини боемске Скадарлије.
Први знаменити српски
градитељ модерног доба и
народни просветитељ,
написао је и једну пјесмицу.
Ипак, у пјешачкој зони, у најстрожем центру његовог града, уклесано је у глатки гранитни камен да је управо он, Емилијан Јосимовић, 1867. године пројектовао улицу Кнеза Михајла. Он је написао први уџбеник математике на српском језику и био први контрактуални професор математике на Лицеју у Београду.
Први знаменити српски градитељ модерног доба и народни просветитељ, написао је и једну пјесмицу, коју сам, нажалост заборавио, а чија су прва два стиха: „Број и мера, то је моја вера”. Ти стихови су безброј пута цитирани у настави на техничким и природноматематичким факултетима у Србији, али су ријетко везани баш за његово скоро заборављено име, а много чешће за имена његових следбеника, чувених професора Универзитета у Београду.
Дакле, не желим да негирам да је мудро бити умјерен у свему, али сматрам да је тумачење Клеобулових ријечи ближе мудрости записане у Соломоновој књизи, поготово што предање каже да је у Аполоновом храму у Делфима један други древни мудрац, Солон Атињанин, оставио запис: „миден аган”. Дословни превод ове Солонове мудрости је „ништа претјерано” и управо се тумачи да треба у свему бити умјерен.
У Делфима нема више каменова са уклесаним ријечима грчких мудраца. Можда их је зуб времена самлео у прах. Нестали су материјални докази њихових записа, али су остале ријечи. Оне живе са нама и управљају нашим понашањем и размишљањем, били ми тога свјесни или не. „Све тече”, записао је Хераклит Ефежанин, све се мијења, све пролази. Да ли то значи да ће једнога дана неки други зуб времена самлети и духовну оставштину древних мудраца из Делфа и претворити је у маглу и прах? И да број и мјера неће бити важни, не само свуда, него и уопште?
Ово питање тражи још једну дужу расправу, али је боље је да послушам Солона Атињанима и не претјерујем…
П. С.
После неколико сати проведених у архиву и библиотеци САНУ у безуспјешном трагању за пјесмом „Број и мера”, Емилијана Јосимовића, ходајући београдским улицама, прилично разочаран, подсјетио сам се последње реченице своје белешке са истим насловом коју сам посветио сјећању на првог српског архитекту. Помислио сам да се судба иронично поиграла са мном и мојим радом да би потврдила исказану слутњу да је зуб времена способан да немилосрдно уништи вриједна дјела и велом заборава прекрије чак и сјећања на њих.
Када сам прије пар мјесеци писао свој рад, ослонио сам се на сјећања и незнатно сам користио податке са интернета. Читајући верзију коју сам сматрао коначном, помислио сам да од мене не било поштено и да рад не би био комплетан, ако уз њега не би била и читава поменута пјесма. Зато сам кренуо у потрагу за њом.
На интернету није било ни трага, ни гласа, ни пјесме, ни стиха. Све што сам, затим, пронашао у Народној библиотеци Србије, а било је у вези са именом Емилијана Јосимовића, прегледао сам, а пјесму нашао нијесам. Међутим, десило се нешто неочекивано: сазнао сам пуно тога што о Емилијану Јосимовићу нијесам знао. То ми је причинило велико задовољство јер сам открио да је прије више од сто година у овом народу стварао човјек изузетних радних, интелектуалних и надасве моралних квалитета. Такви људи и њихови резултати заслужују дивљење, а дивљење је свакако једно од најпријатнијих осјећања.
Нажалост, ми данас мало знамо о Емилијану Јосимовићу. Не знамо ни како је изгледао. Немамо његову фотографију иако се он међу првима у Србији, упоредо са Анастасом Јовановићем, бавио фотографијом и то умјетничком фотографијом пејсажа. Сјећања његових потомака свједоче да су до Великог рата у кући на зиду висиле разне породичне фотографије, међу њима је, вјероватно била и Емилијанова, али је све то развејано ратним вихором.
Прије отприлике педесет година, Дивна Ђурић-Замоло, припремајући биографију Емилијана Јосимовића, у Сокобањи је пронашла и фотографисала запуштен гроб и накривљени камени споменик са пирамидом на врху. Споменик „… подиже му из велике благодарности супруга Живка”. Не бих се изненадио да је и овај камен у међувремену смрвио зуб времена, као што је пјесмицу, која ми је била подстицај писању свих ових редова, прикрила, можда вјечна, тама заборава.
