Човек има два, много више него довољна, разлога који почивају на његовом интелектуалном бићу: да опстане као човек, као интелектуално биће и исто толико јак разлог – да опстане као биће, јер је то могуће само кроз сазнања и делања која произлазе из слободе мисли.
Никола Пилиповић
Иако је свеприсутна појава, учење је измакло проучавању, тек понеки парадокс или чак апсурд указује да тај, изузетно значајан појам, треба разумети уопште, то јест као учење иманентно сваком живом бићу, али и посебно када мислимо о учењу човека. Јер човек је посебно и веома сложено биће чија филогенеза је наставак Homo sapiens-a, али он као ново биће настаје тек у онтогенези у процесу учења који почиње пренатално и траје све до смрти стално га мењајући са сваким новим сазнањем и сваким новим искуством. Тако настаје личност, индивидуа посебна и оригинална различита од било које друге.
Човек као појам, као идеја постоји само у заједници – бићу цивилизације сакојим чини две стране исте кованице, нити је могућ човек ван бића цивилизације нити је могуће биће цивилизације без људи. Али та два појма нису равноправна јер са нестанком бића цивилизације нестаје и човек пошто он не еволуира, док биће цивилизације може еволуирати и може прећи у другу материјалну форму без човека. Човек није врста, јер не настаје филогенезом, његов потомак није човек већ Homo sapiens; штавише он није ни потпуно биће јер не поседује јединствену вољу, нити поседује потпуну слободу пошто је своју вољу и своју слободу потчинио вољи и слободи бића цивилизације. Његова воља се простире само унутар његовог организма, док је у комуникацији са окружењем ограничена вољом бића цивилизације.
А комуникација са окружењем, спољашњи животни циклус (СЖЦ) бића одређује и његову материјалну структуру и његов унутрашњи животни циклус (УЖЦ), кроз природно одабирање, те човек не еволуира већ се прилагођава бићу цивилизације, што је леп пример разлике између еволуције и природног одабира. Аналогно социјалним инсектима који су много пре човека ушли у потпуну заједницу и дегенерисали толико да су им и материјална структура (МС) и УЖЦ одређени функцијом коју обаваљају у социјетету, што је много драматичнији пример. Човека не чека таква судбина само зато сто је биће цивилизације већ дошло до сазнања нове материјалне основе и увелико зашло у трансформацију на ту неорганску основу, у којој ће он нестати као успутна штета агресије тог бића на окружење.
Учењем настаје човек, а требало би да он учењем сазна и како да опстане упркос еволуцији бића цивилизације, јер то је најважније сазнање. Зато не би имало никакве сврхе размишљати и тумачити процес учења на нивоу на коме ни сами учитељи појма немају каква будућност чека човека, нити о томе размишљају јер у свету каузалитета то није ни могуће, а они не знају ни да постоји свет слободе – живота у коме су жива бића сингуларитети чије понашање – што значи деловање, постојање, јер постојати значи постојати за другог – не подлеже законима каузалитета те узалуд покушавају да га угурају у тај Прокрустов кревет.
Зато ни биологија, ни филозофија не знају ништа о предмету свог учења, те се биологија бави феноменима који су у надлежности физике, а филозофија и не постоји као наука, већ је скуп произвољних идеја које једна другу негирају, а физика је, подстрекавана еволуцијом бића цивилизацје, изашла ван искуства и бави се нагађањима о прошлости и будућности космоса и тумачењем „структуре материје” коју сама производи, у чему надмашује писце СФ романа. Kако би се могло и чему би служило уређивати у смислену и сврховиту целину бесмислени скуп лутања која почивају на незнању филозофског и научног мнења.
Разумно се можемо бавити проблемом учења само уз претпоставку да су учитељи дошли до сазнања еволуције материје и тиме и до сазнања света слободе – живота, што је мало вероватно, али нада умире последња. Са том претпоставком је могуће уредити систем образовања тако да он буде у корист човека, у његовом сталном и неизбежном сукобу са бићем цивилизације, јер сада образовање човека уређује и одређује биће цивилизације – држава искључиво у своју корист. Први корак на том путу је да разјаснимо појмове који су предмет тумачења: појам учења и појам човека, и управо тим редом јер учење је појам много старији од појма човека.
Потом се можемо упустити у појам синтагме – учење човека, у њену сврху и разлог, јер морамо разликовати интерес човека од њему супротног интереса бића цивилизације – државе: разлог и сврха бића цивилизације и разлог и сврха човека. Тек потом можемо прећи на конкретно изучавање материје учења на: сазнање као циљ по себи, науку, теорију, парадигму, која је релевантна за конкретни предмет учења и предмет учења као циљ по себи.
При сваком учењу треба имати на уму да је оно могуће само ако је постепено, ако се нова сазнања темеље на постојећим, ако она чине један логичан успонски низ који почиње пренатално пре самог рођења Homo sapiens-a, који је као човек tabula rasa. Ово је основа коју треба разрадити, довести је у однос с постојећом праксом са цивилизацијом на којој се темељи, али коју и темељито мења.
Опет указујем на то да сва сазнања која тумачим произлазе из теорије еволуције материје, чији је основ, тврдо језгро, апсолутно истинито, али тумачења су резултат логичке дедукције и тиме су подложна грешци, сразмерно удаљењу од тврдог језгра. Из тога произлазе два закључка: треба се трудити да сваки конкретан дедукциони низ има непосредан извор у тврдом језгру теорије и да је свако тумачење подложно критици.
Почнимо од појма учења, као процеса сазнавања окружења, јер под појмом сазнања не можемо мислити на оно што не постоји, а оно што постоји, постоји само као искушено, те је синтагма – сазнања окружења – један плеоназам, пошто идеју сазнања a priori препуштам филозофима и верницима. На овом основном нивоу, на коме мислимо на саму идеју знања, а тиме и сазнања, потом и на идеју учење, морамо поћи од саме идеје живог бића као сингуларитета у каузалитету, од онога што чини да оно постоји, то јест од његовог деловања, његове агресије која је његов СЖЦ, који се остварује кроз каузални круг (KK), кроз који оно остварује неопходну добит.
Памћење које је иманентно сваком материјалном објекту, као особина саме материје којом су могући и материјални објекти и идеја каузалитета, код живих бића се исказује на два начина: као начин постојања, као примена знања и тиме и агресије, и као услов могућности еволуције знања, што је такође плеоназам
јер еволуција је еволуција знања, а знање је остварено памћење.
Међутим, комуникацијом са окружењем као ширим појмом, кроз који и окружење делује на биће оно долази до нових сазнања. Под појмом сазнање морамо мислити на процес у коме се успостављају односи, судови између нових информација и већ стечених и сачуваних у памћењу које зовемо знање у најширем смислу, то јест не само она знања која су искуствено истинита већ и много већи скуп знања која су искуствено вероватна, која се односе на понашање живих бића.
Памћење које је иманентно сваком материјалном објекту, као особина саме материје којом су могући и материјални објекти и идеја каузалитета, код живих бића се исказује на два начина: као начин постојања, као примена знања и тиме и агресије, и као услов могућности еволуције знања, што је такође плеоназам јер еволуција је еволуција знања, а знање је остварено памћење.
Појам човека је изузетно значајан, не само по самом себи, већ много више тиме што је супротан ономе што мни филозофско, научно и јавно мнење, које не зна да свет слободе – живота постоји као сингуларитет у свету каузалитета, те појам човека заснива на појму цивилизације, коју заснива на појму човека те у том затвореном кругу постоје само предрасуде, табуи и веровања које производе самопроглашене лучоноше човечанства. Човек је најсложеније биће, што је и неминовно као последица еволуције за наследника Homo sapiens-a, али много више тиме што је нераздвојива целина с бићем цивилизације, која је настала револуцијом у еволуцији материје, која га је изопштила из еволуције те он није наследник Homo sapiens-a већ је то биће цивилизације.
То јесте била револуција, јер је настало потпуно ново биће, са 6 животних циклуса и засновано на информационој комуникацији што га чини невидљивим. Биће које само формира своју материјалну структуру под императивом еволуције знања која постаје сврха као предност у компетицији с другим бићима, да би потом постала сврха сама по себи, то јест као особина саме материје. Човек не задовољава ни дефиницију појма врсте и у том смислу је много више дегенерисао од социјалних инсеката, које можемо дефинисати као врсту код које се јединке разликују не само по полном диморфизму већ и по подели послова која је настала филогенезом.
Човек настаје тек у онтогенези, на материјалној основи која настаје филогенезом. То је суштина проблема учења, јер нераскидиво везан за биће цивилизације човек је располућено биће при чему можемо мислити само на његов СЖЦ, јер његов УЖЦ је у целости одређен филогенезом, пошто онтогенеза сувише кратко траје да би унела промене у генетски материјал Homo sapiens-a. А СЖЦ човека је располућен на онај део који му обезбеђује опстанак у окружењу које није природа већ биће цивилизације те тиме није више слободан и не поседује еволуцију што значи да дегенерише, што чини биолошко биће човека. И на други део, који сам назвао интелектуално биће човека, које чини слободна и ослобођена и као таква и обједињена мисао коју зовемо цивилизација као скуп свих могућих мисли.
Слободна и ослобођена мисао је одредница човека на два начина: као заједништво у мислима, као заједничко знање и мнење које чини саму идеју човека као припадног заједници што чини његову етику, коју сам изразио филозофемом: човек човека чини човеком. И као издвојеност, дистинкција од цивилизације, индивидуалитет који чини личност, посебност сваког човека свесног својих мисли као својих одредница, што нас опет упућује на још једно тумачење Декартовог Cogito ergo sum. Али у том скупу мисли које га чине човек не разликује своје мисли од туђих, стечених, научених јер његове су само компилација туђих условљена конкретном ситуацијом у окружењу и његовим претходним мислима, то јест његовим образовањем.
Тако се проблем учења, којим настаје човек своди на сазнање достигнућа цивилизације, али истовремено и на разликовање сопствених мисли од преузетих, што значи стварање сопствених – као услова свих услова да би уопште могле да се разликују – а то је ставарање слободе мишљења и то је озбиљан проблем јер сам процес учења се заснива на веровању. Јер, кључно је разликовати степен истинитости степен, каузалности који се мора поштовати од слободних мисли и ако су стекле консензус у некој мери, јер њих има толико много да не остаје ниједан појам, нити је то могуће и као идеја, који није већ просуђен и тиме наметнут као одређујући, што је у ствари потпуно укидање слободе мишљења. А без слободе мишљења нема ни интелектуалног бића човека, нема његове одреднице, нема креативности ни индивидуалности у заједништву.
Интелектуално биће човека чини непрегледан скуп мисли, који чини виртуелни свет, свет имагинације у коме су сензације неупоредиво интензивније, трајније, лепше, свет који потпуно одређује човека и као појам и као индивидуу, као личност. Али, без слободе мисли, без стално присутне дистинкције између знања и веровања, он постаје замена за стварни свет, тада се интелектуално биће човека своди на јаловог потрошача туђих мисли. Тиме му измиче и највећи домет духа – креативност и он губи саму одредницу човека, етику човека – да буде препознат, признат, прихваћен од другог. Учење је онтогенеза човека, његовог биолошког и његовог интелектуалног бића али оно мора да очува слободу мисли да би очувало саму идеју човека.
У тој онтогенези су у непомирљивом сукобу разлог бића цивилизације и разлог човека. Јер разлог бића цивилизације – државе је еволуција и тиме свођење човека на његово биолошко биће одређено низовима поделе послова, поделе добити и поделе власти који га све брже своде на ниво зомбија оспособљеног за одређене послове. Супротно томе, човек има два, много више него довољна, разлога који почивају на његовом интелектуалном бићу: да опстане као човек, као интелектуално биће и исто толико јак разлог – да опстане као биће, јер је то могуће само кроз сазнања и делања која произлазе из слободе мисли.
То разликовање разлога бића цивилизације од разлога човека је од пресудног значаја. Јер у бескомпромисној компетицији свакога са сваким – према којој је Хобсова филозофема наивно тумачење солидарности у одржању врсте – опстанак биолошког бића човека је његов непосредни императив, који се своди на дистинкцију од разлога бића цивилизације, од покоравања његовој етици сведеној на потрошачко – профитерску субкултуру у којој нема места за интелектуално биће човека. Иако тога није свестан, па ни будућности која га чека, човек осећа празнину таквог живота, осећа своју неиспуњеност али се, у потпуној превласти бића цивилизације, задовољава његовим сјајним данајским даровима.
То је суштина онога што је услов свих услова да се од Homo sapiens-a изгради човек као личност, као интелектуално биће способно да обезбеди сопствени опстанак. То је основ на коме мора да почива свако конкретно преношење знања, тачније речено требало би, јер у у апсолутној доминацији потрошачко-профитерске субкултуре, поготово у демократској држави за коју је човек само средство, а циљ је превазилажење ограничености тог средства, то остаје само неостварива идеја, јер ова сазнања долазе сувише касно и, што је још важније, супротна су филозофском и научном мнењу на којем почивају ауторитети.
Ово размишљање инспирисано есејем „Сагоревање надарених?” уваженог математичара Дамњана Kрстајића указује на дубину проблема који је он уочио као неочекивани и збуњујући парадокс.
