Сада је рекордер универзума звезда Stephenson 2-18, толико удаљена и скривена у космичкој прашини да астрономи нису имали чист поглед до 2007. године. Далеко је 19.000 светлосних година од нас, има процењени радијус од 2.150 Сунчевих, а у њу би могло да стане 10 милијарди звезда ко што је наша матична. Да је у центру Сунчевог система пружала даље од орбите Сатурна. Међутим, она представља огроман научни парадоx.
Ако у „Гуглов” претраживач укуцате питање „која је највећа звезда у универзуму”, велика је шанса да ћете добити научно застарео. Астрономи се деценијама тим поводом споре. Дуго је титулу шампиона поносно је носила звезда UY Scuti, црвени суперџин у сазвежђу Штит (Scutum), на удаљености од око 9.500 светлосних година. Према мерењима из 2012. године, има радијус од невероватних 1.708 Сунчевих радијуса. Kада бисте сели у аутомобил и возили око ове звезде брзином од 112 километара на сат, вожња би трајала невероватних 6.500 година. Док светлости треба само 14 секунди да обиђе круг око нашег Сунца, за један круг око UY Scuti било би јој потребно скоро 7 сати. Међутим, трон је уздрман. Захваљујући прецизнијим подацима са свемирског телескопа Gaia и студији из 2023. године, испоставило се да је она скоро упола мања него што се мислило — радијус сада износи око 909 Сунчевих.
Сада је рекордер звезда Stephenson 2-18, толико удаљена и скривена у космичкој прашини да астрономи нису имали чист поглед до 2007. године. Далеко је 19.000 светлосних година од нас, има процењени радијус од 2.150 Сунчевих, а у њу би могло да стане 10 милијарди наших звезда. Да је у центру Сунчевог система пружала даље од орбите Сатурна. Међутим, она представља огроман научни парадокс. Према теорији звездане еволуције, горња граница величине би требало да буде око 1.500 Сунчевих радијуса. Све преко тога чини звезду толико нестабилном да гравитација једноставно више не може да је држи на окупу; такви монструми би требало да се буквално распадну сами од себе. Oна или пркоси законима физике које познајемо или су наша мерења поново подложна великој ревизији.
Зашто једноставно не узмемо космички лењир?. Мерење тела удаљених 180 квадрилиона километара носи две нерешиве тешкоће:
Проблем ивице: Звезде немају чврсту површину. Оно што видимо јесте фотосфера — слој где светлост коначно успева да побегне у свемир. Изнад тога је ретка атмосфера која се постепено губи. Одредити где се тачно завршава звезда, а почиње празан простор, питање је научног договора, а не јасне линије.
Проблем удаљености: Kод Stephenson 2-18 постоји маргина грешке у удаљености од чак 50%. То је кључно јер величину звезде рачунамо на основу сјаја, а он директно зависи од удаљености. Ако погрешно проценимо колико је далеко, аутоматски ћемо погрешно израчунати стварну величину.
Kо су остали претенденти на престо? Иако се листа мења са сваким новим телескопом, тренутно најзначајнији кандидати на основу најпоузданијих мерења:
| Назив звезде | Процењен радијус (у односу на Сунце) |
Кључна карактеристика |
| Stephenson 2-18 | ~2.150 | Тренутни рекордер, теоретски не би требало да постојиi. |
| WOH G64 | 1.540 – 2.500 | Налази се у сусесдј Галаксиј (Велики Магеланов облак) |
| Westerlund 1-26 | 1.530 – 2.550 | Екстремна несигурост у мерењу; потенцијални тајни шампион. |
| VY Canis Majoris | ~1.420 | Звезда која умире и губи 30 маса Земље годишње. |
| Mu Cephei | 970 – 1.650 |
Чувена Хершелова „Гарнет звезда”, видљива голим оком
Поменуте звезде нису само статистички раритети или интергалактички експонати: оне су насилне и спектакуларне ковнице елемената без којих живот не би постојао. У њиховим врелим језгрима се стварају угљеник, кисеоник и гвожђе — основни градивни блокови наших тела. Сви наведени гиганти живе на позајмљеном времену. Због своје екстремне величине троше гориво невероватном брзином и предодређени су за спектакуларан крај. На пример, када VY Canis Majoris коначно експлодира као супернова, тај догађај би могао бити толико интензиван да се видли са Земље усред дана, упркос удаљености од 3.900 светлосних година.
Пре само сто година човечанство није знало чак ни да друге галаксије постоје. Данас смо у стању да анализирамо састав и пречник звезда удаљених 160.000 светлосних година у другим галаксијама. То што се титула највеће сели са једног имена на друго није доказ неуспеха астрономије, већ доказ невероватног напретка. Следећи пут када погледате у ноћно небо сетите се да негде тамо постоје светови који пркосе нашој физици и стрпљиво чекају да буду откривени.
(АI илустрација)
(Астрономски магазин)
