Веселин Гатало
Све приче почињу са „Био једном…”.
Дакле, био једном један народ. Народ сретан као сви народи који живе у плодним долинама каква је била њихова, и који не ратују… Високе планине су их чувале од пљачкашких хорди са сјевера и запада, а бескрајна пустиња на југу и истоку обесхрабривала пустолове. Смјењивала су се топла љета са благим зимама, најављивана прелијепим прољећима и сјетним јесенима.
Дјеца готово никад нису плакала, јер никад нису била сама и гладна, а бебе су, као што то бебе већ знају бити, биле тако мале и беспомоћне да нису налазиле начина да се одбране од загрљаја.
Људи су, док су радили, пјевали пјесме које су им у нашем свијету донијеле гомиле онога што ми зовемо новцем, а дјеца се играла златним грумењем, знајући добро да се од њега не може исковати ништа довољно чврсто да би могло користити одраслима у раду.
Једнога дана пала је велика киша. Велике кише радују мале народе, јер од ње и плодови њиховог рада постају велики. Послије таквих киша и плодови њиховог рада постају велики. Послије тога, дуге зимске ноћи и прољећа пуна рада бивају много пријатнији.
Велика киша је падала дуго. Толико дуго да јој се мали народ престао радовати. Тако дуго да је вода почела улазити у куће, животиње су заборавиле како изгледа стајати на сухом, а птице одлетјеле преко планина да потраже себи нови дом. По њиховим ужаснутим крицима видјело се да се никада више неће вратити.
Kиша је сипала, вода је расла, а народ је почео живјети на обронцима планина гледајући у мутно језеро испод себе, као да ће им оно сваког трена избацити на сухо њихове куће и воћњаке.
Дјеца, људи и жене почели су се хранити жабама, даждевњацима, маховином, алгама и отпацима које би вода избацила; кожа им је постала мека и бијела, као кожа животиња које живе у хладним и мрачним шпиљама и никад не виде сунце. Старији и слабији су умирали искашљавајући румену слуз, а дјеца доживљавала чудне промјене које су плашиле њихове очеве и ужасавале мајке.
А она, киша, падала је. Не више данима, ни седмицама, ни мјесецима, већ годинама. И многи су се сјећали дана сунца. Мокра су била сва лица, па се није могло видјети да ли и снажни очеви, који су некад из забаве сами дизали огромна дебла, плачу.
Причало се и о њему, Великом Творцу, који живи сам усред пустиње у својој мермерној палати и већ еонима гледа у једну тачку мрмљајући сам себи нешто у браду од звјездане прашине.
Млади испочетка нису вјеровали, али нема тога у шта неће повјеровати човјек који пати.
Стари су још говорили да није добро узнемиравати Га. Плашили су се да ће, ако Га неко омете у његовом божанском миру, Он уништити читаве свјетове из чисте пакости и досаде, занесен сујетом и злобом што као курве увијек плазе за моћи.
Али, избора није било. Један од преосталих здравих мушкараца мора покушати прећи пустињу и затражити помоћ од старог учмалог Бога.
И изабраше њега. Да ли због широких груди, хода пантера, осмијеха дјетета или нечег другог, то нико није знао.
Kожна врећа пуна прљаве кишнице је, уз комаде чудних водених животиња, била све што су му могли дати за пут. А дјечачки осмијех и мало наде су били све чиме је он могао узвратити. Нешто најљепше што се могло видјети, ако се не рачуна вријеме прије киша. Бар су тако дјевојке мислиле.
Kоји би стари Бог одбио молбу таквог човјека, који уз то представља и говори у име праха што га је Он сам створио себи у славу?
И крену човјек. Прво пливајући кроз воду, па бауљајући данима кроз блато. Kроз блато које му је прво сезало до грла, па до појаса, а затим до кољена, данима и ноћима, све док не стаде на ужарени пијесак.
Обрадова се сунцу на лицу и топлини под босим ногама. И пође према ватри, која је већ почињала бољети, кораком човјека који не размишља може ли јер зна да мора…
Пролазили су тако дани у ходању и падању преко сухог и оштрог пијеска, са жутом пустињом која је на хоризонту љубила модро небо и два трага човјека који већ одавно није имао ни хране ни воде, а о кораку пантера и било каквом осмијеху више није могло бити ни ријечи. Ноћи су биле вреле скоро као и дани, а тло пржило као пећи у којима је његов народ некад топио метал за плугове и чекиће; тијело се повијало земљи а руке губиле моћ праћења ритма болних корака… Све док у пијеску иза човјека нису почели остајати трагови руку и кољена прошарани мрљама муњевито згрушане и сасушене крви помијешане са жутом пустињском прашином.
Једног дана, кад је човјеку небо постало исто што и земља а пијесак слободно улазио у очи превише сухе да би икад више гледале, прсти и дланови осјетише хладни под мермерне палате. Мишићи више нису слушали, уста нису могла говорити, али је зато ум чуо боје, мирисао звуке и видио мирисе, као ум оних које сматрамо ускраћеним за наша варљива чула. И тада створење које је за масу воде људског бића било покрадено, и за масу патње јаче од оног кога тражи, осјети поглед неког јаког а злог.
Тад се зачу глас Онога што се игра свјетовима…
– Знам те…! Не знам како си доспио овдје, али знам те!
Говорио је са заносом сенилног старца који се напокон сјетио имена познаника из прошлог рата…
– Ти си потомак оних несретних длакавих створења дугих руку и кратких ногу, што су ме једном тако наљутила да сам их казнио разумом…! Можеш ту довршити умирање, овдје се ионако ништа занимљиво не дешава… Нисам могао ни замислити да би неко од вас могао доћи овамо. Мораћу одвојити мало времена да проширим пустињу… Једном…
Пијесак са човјекових обрва поче падати. Мисли се између нападаја смрти почеше мрштити. Уста се покренуше, непримјетно за очи смртника, али не и за очи Владара Свјетова.
Уплаши се стари Господар Универзума. Не смртног бића које се растаје са животом, не сумрака свјетова и звјезданих олуја – уплаши се клетве грла од жеђи спеченог. И заусти благо, као моћник који изненада налети на себи равног…
– Опрости. Мало сам нерасположен посљедњих миленија. Неко као што си ти има право да му дам оно по шта је дошао. Само реци, ја могу све…
Замисли се код посљедње ријечи, и зашути.
Неколико дотад скривених молекула снаге поче збијати редове у тијелу смртника. Врела прашина покуља кроз сасушене усне, а нешто између хропца и ријечи потече мермерним подом.
– Молим те… да мом народу… пошаљеш… мало… кише…
