KЛИМАТСКА АПОКАЛИПСА

Недавно је амерички књижевник Џонатан Франзен (Јонатхан Франзен), за мене сјајан романописац, објавио есеј у Њујоркеру (Тhe New Yorker), под насловом „Шта ако престанемо да се претварамо?” (What if we stopped pretending), који је узбуркао јавност и изазвао бројна противљења у научној заједници. Утисак ми је, дакле могуће је да грешим, да је у овом случају Франзен нажалост реалнији.

Дамјан Kрстајић

Свестан сам да препричавањем Франзеновог есеја нећу моћи да изложим све његове аргументе, али се надам да ћу суштину успети да пренесем. Укратко, климатска апокалипса нам долази. Да бисмо се припремили за њу, потребно је да признамо да је не можемо спречити.

Kако то да је не можемо спречити? Зар не чујемо малтене свакодневно на вестима како је потребно урадити ово или оно да би се избегла апокалипса? Зар нису научници међу њима и зар не чујемо од њих да се климатске промене могу, ако не спречити, онда бар донекле одложити и ублажити?

Тачно, али по Франзену, научници у својим предикционим моделима не узимају људску природу у обзир. Он не види да су људи спремни на жртве у својим свакодневним животима које су неопходне да би се избегла климатска апокалипса. Одбијање да се суочимо са реалношћу климатске апокалипсе је, по њему, и људски. Сви ми ћемо једног дана сигурно умрети, али кад се ујутру пробудимо пре ћемо мислити о доручку (садашњост) него о својој смрти (сигурна будућност). Да би се избегла климатска апокалипса, људска природа би требало да се промени у скоријој будућности, а он не види да је то могуће у САД.

И кад прихватимо да не можемо спречити климатску апокалипсу, постоје јаки практични и морални разлози да се настави рад на смањивању емисије угљен-диоксида. Према Франзеновом мишљењу, најзастрашујућа чињеница у вези климатских промена је брзина којом надолазе. Ако заједнички рад буде резултирао једном разарајућом непогодом мање у години – вредело је.

Штавише, вреди радити на смањивању емисије угљен-диоксида и ако на крају не буде било ефеката. Према његовом мишљењу, то је питање етике.

Франзен упозорава на штете које могу проистећи од лажних нада. Идеје да је довољно гласати за неку зелену политичку опцију или ићи на посао бициклом или избегавати авио превоз, по њему су потенцијално опасне јер могу да нас заварају да смо учинили довољно. Припреме за поплаве, суше, пожаре и неумитне миграције већег броја људи постају приоритет чим прихватимо шта нас чека. Наше заједнице ће доживети шокове и сви кораци у њиховом оснаживању ће допринети да све то лакше поднесемо. Лепо је залагати се против глобалног загревања, али су исто тако важне и локалне борбе које имају реалне шансе да успеју.

На основу досадашњих потврда о климатским променама, Франзен наводи да ако сте млађи од шездесет велике су шансе да ћете бити сведоци радикалне дестабилизације живота на Земљи – масовног подбацивања приноса житарица, огромних пожара, великих поплава и на милионе избеглица који беже из крајева у којима више не може да се живи. Ако сте млађи од тридесет, онда је то малтене сигурно.

Благо речено, Франзенов чланак је наишао на оштро противљење у научној заједници. Убрзо након његовог објављивања, у водећим светским часописима су се могле наћи критике Франзеновог есеја. Ретки су они (нашао сам само једног, али их претпостављам има више) који су јавно стали у Франзенову одбрану. Прво, како је „Њујоркер” дозволио да књижевник пише о климатским променама кад постоји толико њих који су већи експерти од њега? Друго, Франзен је говорио да ћемо ускоро достићи тачку без повратка и напали су га у вези са тим – како он може да зна то. Треће, тачно је да ће нам бити у скоријој будућности горе, али пропагирати да нема наде да се избегне климатска апокалипса је прави дефетизам. Фатализам са ким нам не може бити боље. Ако не верујемо да можемо да променимо наш пут ка климатским променама, нећемо моћи ни да успемо у томе. Очекивао сам да ћу чути и критике његовог описа апокалипсе, али то нисам нашао.

Слажем се са ставовима критичара, али нажалост нисам нигде видео њихов одговор на Франзенов аргумент у вези људске природе. Тачно је да предикциони модели говоре да се климатска апокалипса може избећи, али у свим тим моделима подразумева се да се навике и понашања већине људи у свету могу променити. Да би се избегла климатска апокалипса, интервенција власти је потребна да се изврши у свим земљама. Ни у једној критици Франзена нисам видео како они мисле да то остваре у скоријој будућности, а то је његов главни аргумент.

Рецимо да Франзен јесте у праву, да ли би ико од надлежних у свету то јавно признао? Медији су препуни иницијатива како да се смањи емисија угљен-диоксида и како да се успоре или зауставе климатске промене, али до сада нисам чуо како да се ми обични смртници припремимо за случај да не успемо у тој борби. Ми на Балкану можемо да урадимо свој део, али успех у овој борби у потпуности зависи од акција других. Стога мислим да је паметно схватити Франзена озбиљно, без обзира да ли је у праву или није.

Ако вам је нешто при срцу, било да је то нека заједница, или део природе, или угрожена врста, борите се за њено очување. Kако каже Франзен – док год имамо нешто што волимо, имаћемо чему и да се надамо.

Референце које подржавају чињенице споменуте у чланку: