Да ли је мозак више родно издиференциран него што је то случај са јетром, бубрезима или срцем? „Двадесет први век не само да доводи у питање старе одговоре – он проблематизује и само питање”, сматра когнитивни неуролог Ђина Рипон.
Чињеницу да се мушке и женске склоности и преференције разликују, научници су дуго објашњавали разликама у њиховим мозговима. И мада је ова теза озбиљно нападана и оспоравана у другој половини двадесетог века у оквиру друштвених наука – нарочито помоћу аргумента друштвеног условљавања, она је и даље опстајала у неуронаукама.
Истраживања која су потврђивала овај мит о разлици између мушког и женског мозга појављивала су се, у додуше нешто измењенијим облицима, и изнова, након одређеног временског периода. Управо овом „вечном враћању истог“ мита, когнитивни неуролог Ђина Рипон посветила је студију The Gendered Brain: The New Neuroscience That Shatters The Myth Of The Female Brain (2019), са циљем да се једном за свагда обрачуна са свим његовим инкарнацијама.
Насловница књиге (Википедија)
Историја истраживања полних разлика испуњена је погрешним интерпретацијама, публикацијама које стварају и одржавају предрасуде, лошом употребом статистике, неодговарајућом контролом услова експеримента и сличним пропустима. Како је Рипонова показала, лов на мождане разлике „био је енергично спровођен вековима уз помоћ свих техника које је наука могла да обезбеди”. А експлодирао је у последње три деценије, откад се магнетна резонантна томографија (МРТ) придружила овом лову.
Величина мозга повећава се са величином тела, а извесне одлике – као што је однос сиве према белој можданој маси или попречни пресек нервног тракта названог corpus callosum – мењају се незнатно, и не увек линеарно, са величином мозга
Како ова студија открива, сви ови покушаји да се докаже мит о постојању поменуте разлике нису успели да прибаве убедљиво сведочанство за такву тезу. Напротив, савремени неуронаучници нису успели да идентификују значајнију разлику између мозгова мушкараца и жена. У женском мозгу процесуирање језика не обавља се ништа мање равномерно кроз обе хемисфере него у случају мозга код мушкараца, показало је једно истраживање из 2008. Величина мозга повећава се са величином тела, а извесне одлике – као што је однос сиве према белој можданој маси или попречни пресек нервног тракта названог corpus callosum – мењају се незнатно, и не увек линеарно, са величином мозга. Али ово су разлике у степену, не у врсти.
Да би означила овај уплив родних стереотипа у истраживања о мозгу и потребу појединих неуронаучника да тврде и доказују неуролошке разлике између мушког и женског мозга, психолог Корделија Фајн сковала је термин „неуросексизам”. Рипонова је усвојила овај појам и покушала да што боље сагледа узроке његовог настанка и развоја кроз историју.
Она своју књигу започиње једним цитатом француског социјалног психолога Гистава ле Бона из 1895, који је користио свој преносиви цефалометар да би обзнанио да жене „представљају најнижије облике људске еволуције”. Међутим, то да неуросексизам није само ствар давне прошлости, може се видети из примера који Рипонова наводи: 2017. Гуглов инжењер Џејмс Дамор навео је својим сарадницима „биолошке разлоге“ за мањак жена у техничким наукама и на водећим позицијама.
Како Рипонова показује, лов на доказе за женску инфериорност недавно је замењен потрагом за доказима мушко-женске комплементарности. Тако да, пратећи ову линију, жене нису заиста мање интелигентне од мушкараца, већ су само „различите” што, како се испоставило, коинцидира са библијским учењима и тренутним статусом родних улога. Стога се женски мозак повезује са емпатијом и интуицијом, док се сматра да мушки мозак карактеришу разумност и склоност према делању.
Следећи управо овакав начин размишљања истраживачи са Универзитета Пенсилванија у Филаделфији представили су 2014. веома помпезно МРТ студију која је у јавну уобразиљу урезала слику мушког и женског мозга као дијаметрално супростављених можданих мапа: док везе у женском мозгу боље функционишу између хемисфера, везе у мушком боље функционишу унутар њих. Ипак, ова мапа изоставља чињеницу да постоји огромна већина можданих веза које се нису разликовале међу мозговима адолесцената оба пола који су учествовали у студији. Ова студија такође је занемарила и друге факторе: попут степена пубертетске зрелости испитаника или величину њихових мозгова, већ је све сведено на наводну мушко-женску разлику.
Свет у коме владају родни стереотипи ствараће родно издиференциране мозгове. Такав свет, наводи она, обликује све: од образовне политике и друштвених хијерархија до веза међу људима, сопственог идентитета, благостања и менталног здравља
Међутим, ако није ствар у родној издиференцираности мозгова, како онда да објаснимо углавном велике разлике у понашању и интересовањима између мушкараца и жена? Одговор Рипонове је да ће „ородовљени свет производити ородовљени мозак”. Другим речима, свет у коме владају родни стереотипи ствараће родно издиференциране мозгове. Такав свет, наводи она, обликује све: од образовне политике и друштвених хијерархија до веза међу људима, сопственог идентитета, благостања и менталног здравља. То значи да, кад поменута истраживања „окривљују” мозак за разлике у склоностима између мушкараца и жена, она замењују последицу за узрок.
Ђина Рипон (Њу сајентист)
Друга импликација ове тврдње јесте да је мозак врло пластична ствар, склона сталном преобликовању. Један од највећих продора у неуронауци последњих година је откриће да, чак и у одраслом добу, наши мозгови настављају да се мењају, не само захваљујући образовању које стичемо, него и путем послова које радимо и хобија које упражњавамо. „Мозгови одражавају животе које људи живе, не само пол њихових власника”, наводи Рипонова.
Она гради свој случај на четири лабаво дефинисана дела, од нечасне историје истраживања полних разлика путем савремених метода скенирања мозга, појаве друштвене когнитивне неуронауке и изненађујуће слабе евиденције за полне разлике у мозгу код новорођенчади. Рипон показује како се дечји „церебрални сунђери” вероватно диференцирају захваљујући снажној култури девојчице-розе и дечаци-плаво, у коју су уроњени од још момента пренаталног открића пола детета.
Четврти део усредсређује се на жене у науци и технологији, и како ородовљен свет – укључујући професионализацију науке и мушки стереотип „бриљантности” – спречава њихов улазак, преко унапређења, у царство високог статуса. Талентоване жене сматрају се „штерберкама” и вредницама, док се талентовани мушкарци држе за „необуздане геније”, што је дистинкција коју деца интернализују већ у шестој години живота, према истраживању Лин Бијан, Саре-Џејн Лесли и Андреја Кимпијана из 2018. И сви ови фактори укључени у процес изградње мозга у великој мери утичу на различита очекивања, самопоуздање и преузимање ризика код дечака и девојчица, што их самим тим одводи на различите путање каријере и успеха.
Мозак, дакле, није више родно издиференциран него што је то случај са јетром, бубрезима или срцем. При крају књиге, Рипонова чак флертује са импликацијама открића све већег броја људи који су у прелазу или се налазе негде између тренутних бинарних родних категорија. „Двадесет први век не само да доводи у питање старе одговоре – он проблематизује и само питање”, сматра она. Међутим, барем засад – закључује Рипонова – већина нас остаје прикопчана за „биосоцијалне лудачке кошуље” које усмеравају наш, у основи, унисекс мозак према једној или другој родно конструисаној стази.
(Ђорђе Петровић, ЦПН)
