МИЛЕВА МАРИЋ: НЕПРИЗНАТИ ГЕНИЈЕ?

Веровала му је, и непознатом и познатом. И никада га није јавно оптужила, ни наружила. Упркос горчини која ју је све више изједала након развода, све до смрти. Остала је Милева Марић Ајнштајн. Стена с два имена (ein Stein – једна стена на немачком). Животна сапутница једног од, вероватно, наблиставијих научника у историји. У двадесетом столећу, свакако. Колико ли му је у томе помогла?

(ЈЕДНА) СТЕНА СА ДВА ИМЕНА

Деведесетих година минулог века одјекнула је као гром из ведра неба изјава Аврама Федоровича Јофеа да паметној Српкињи ни издалека није признат удео у потоњој слави свога супруга. На шта се позвао угледни совјетски академик?

Станко Стојиљковић   

Зашто нигде није уписано име Милеве Марић-Ајнштајн, необјашњиво заборављене сапутнице Алберта Ајнштајна? Као да није ни постојала у животу и делу научника који је на почетку 20. века извео коперникански обрт у поимању свеколиког бескраја, који нас окружује. Тек понеки наговештај, и ништа више.

Испредале су се сваковрсне приче да је Милева Марић, родом из Титела, урадила Алберту Ајнштајну све прорачуне за чувену теорију релативности. Уобразиља појединаца протезала се дотле да је он сматран слабијим у математици, што је поткрепљивано средњошколским оценама.

Милева Марић на студијама 1897.

Деведесетих година минулог века одјекнула је као гром из ведра неба изјава Аврама Федоровича Јофеа да паметној Српкињи ни издалека није признат удео у потоњој слави свога супруга. Чланак је освануо у француском научно-популарном магазину „Наука и живот”. Угледни совјетски физичар и академик је 1905. видео сва три епохална научна чланка Алберта Ајнштајна, на којима је писало Marity (мађаризовано презиме Марић)!

У чланку Александра Дорозинског „Госпођа Ајнштајн – непризнати геније?” овако почиње распетљавање велике мистерије: „Дуго су је описивали као тајанствену српску ,добру жену’ која је заслуживала да носи научниково име. Али Милева Марић је била више од тога: математичар и физичар довољно способан да блиско сарађује са својим мужем при настанку и развоју теорије релативности. У којој мери?”

За многе је извесно да су Алберт и Милева радили заједно и прве научне чланке обоје потписивали. Но, до сада су они само Алберту Ајнштајну приписивани, иако он у писмима која је слао Милеви говори о релативности као „нашем делу”!

Универзитет у Принстону (САД), на којем је Алберт Ајнштајн провео своје последње године као професор, 1997. објавио је први том његових записа. Међу папирима су била до тада непозната писма и необјављена документа, што је распламсало расправу. Неуобичајеном жестином размењивани су докази. Иако се учесници нису сложили о значају улоге Милеве Марић, прихватили су да је она у бројним научниковим биографијама забашурена. Понеки су, чак, испољили антифеминизам и расизам у односу на младу Српкињу.

Милева и Алберт на венчању 1903.

„Одмах на почетку студија 1896. уписано је на такозвани наставни одсек за математику и физику само петоро студената, од којих као једина студенткиња Новосађанка Милева Марић, рођена у Тителу”, написао је у својој запаженој студији „Алберт Ајнштајн – човек и дело” почивши уважени српски академик Татомир П. Анђелић.

„Она је била четири године старија од Ајнштајна и хрома (наследно ишчашење левог кука). Ајнштајн у својим белешкама из биографије саопштава, поред чињенице да није редовно посећивао предавања већ се код куће бавио студијама теоријске физике, само ово: , У овом мом приватном раду учествовала је и српска студенткиња Милева Марић с којом сам се касније оженио’. И то је све.”

За Александра Дорозинског „већ чињеница да је могла студирати на Политехничкој школи доказује њен интелектуални ниво; само ретким девојкама су биле дозвоњене високошколске студије које су обезбеђивале научну каријеру”.

Упуштамо се у трагање за траговима истине у, можда, најтајновитијој загонетки прошлог столећа које је, у првој половини 1990, сензационално подстакао амерички физичар Еван Харис Вокер. Његова смела претпоставка о великом уделу наше земљакиње у најзнаменитијим открићима свога супруга, обелодањена на годишњем скупу Америчког удружења за унапређење науке у Њу Орлеансу, усковитлала је научне духове. И одмах их поделила на оне „за” и на оне „против”.

У школу с дечацима

Милеву Марић живот није поштедео. Рођена је 19. децембра 1975. године у Тителу, с краћом левом ногом због ишчашења кука, као најстарије од троје деце у имућној породици. Родитељи Марија и Милош водили су је код најбољих лекара, учили је да правилно хода, али то није помогло. Најраније детињство је провела код бабе и деде на салашу у Каћу.

Још као мала се истицала у разреду, па се отац потрудио да јој омогући добро образовање. Године 1886. кренула у Женску гимназију у Новом  Саду,  а 1888. је прешла у гимназију у Сремској Митровици, где је матурирала 1890. као најбоља у разреду из математике и физике. Од 1890. је похађала Краљевску српску школу у Шапцу. Када се преселила у Загреб, добила је специјалну дозволу да би ишла у школу у коју су ишли само дечаци.

У лето 1896. уписала је студије медицине на Универзитету у Цириху, а већ у октобру се пребацила на Државну политехничку школу на студије математике и физике. Била је тек пета примљена жена.

Неискрени отац Алберт

Књига „Милева и Алберт Ајнштајн љубав и заједнички научни рад”, аутора Ђорђа Крстића, коју је почетком 2003. објавила, према недељнику „Време” из Београда, словеначка издавачка кућа „Дидакта”, у многоме представља дело које једног од најзначајнијих научника нашег времена осветљава на нов начин.

Овај прилог за биографију бави се најмање познатим периодом стваралаштва и заједничког живота Алберта Ајнштајна и Милеве Марић и разоткрива непознате појединости у раздобљу од 1898. до 1914. године.

Пензионисани физичар је грађу почео је да скупља још као ђак и студент. Рођен у Новом Саду, он је често залазио у кућу коју је у Кисачкој улици број 20 подигао Милош Марић. Од четрдесетих година прошлог века ту су становали су супружници Гајин, Милевини кумови, који су му показивали различите личне ствари Алберта Ајнштајна и Милеве Марић, њихова писма и фотографије, сећајући се дана када су млади супружници долазили у посету Каћу и Новом Саду.

Већина тих предмета је постала власништво Ђорђа Крстића, кога занимање за судбину славне Новосађанке није напустило ни после студија физике на Љубљанском универзитету. Тако је он, поред редовног посла, тражећи одговоре о неистраженој прошлости посећивао места у којима су заједно живели Алберт и Милева – од Цириха преко Берна до Војводине.

„Имам писмо које је написала прва жена Ханса Алберта, која је живела у истој кући у Цириху где и Милева. На основу тог писма, али и анализом преписке Алберта Ајнштајна и његових синова уопште не сумњам да је његова љубав не само према Милеви него и према синовима, нарочито од 1913. године, била дубоко незрела и неискрена”, поверио се новинарки Светлани Васовић Мекини.

„То није била спонтана, бесконачна, очинска, родитељска љубав. Уосталом, Алберт Ајнштајн је пропустио прилику да се одужи свом старијем сину чак и на самрти – Ханс Алберт је бдео поред очевог узглавља вече пре него што је умро, а већи део заоставштине и наследства припао је вољом његовог оца секретарици и посвојеној ћерки…”

---

ЗАГОНЕТКА ВАНБРАЧНЕ КЋЕРИ

Како је „Илустрована Политика” почетком 1993. године, највероватније прва у нас, кренула у потрагу за волшебно несталом девојчицом? Ни Милева ни Алберт никада нису причали о њој, чак ни блиским пријатељима!

Нећете веровати, „Илустрована Политика” је, по свему судећи, прва у нас кренула у потрагу за ванбрачном ћеркицом Милеве и Алберта Ајнштајна, која се звала Лизица (Lieserl), што је деминутив од Елизабета! Откривајући једну од новосадских тајни, Радивој Ковачевић покушао је да јој уђе у траг у својој репортажи „Куд је нестала Ајнштајнова кћи”, објављеној у фебруару 1993. године. Шта је установио?

„Милева Марић, сарадница и супруга славног физичара, породила се у кући с дванаест прозора у Кисачкој улици. Родила ке кћер Лизу која се помиње у писмиса, али јој се изгубио сваки други траг.” Бољи заплет не би срочила ни прослављена Агата Кристи. Па где је ишчезло детенце коме су срећни родитељи, иако још невенчани, дирљиво тепали?

– Свет је тек недавно сазнао да је Ајнштајн с Милевом Марић, коју многи називају „српском Мадам Кири”, имао годину дана пре склапања брака и ћерку „рођену негде у Бачкој” – пише овај врсни новинар. – Ни у једној Анштајновој биографији нема нн и слутње, а камоли ли помена о кћерки!

На измаку лета 1901. започиње драма када је Милева Марић схватила да је трудна. Није имала куда, јер је мајка Алберта Ајнштајна, Паулина, осула на њу дрвље и камење. Изненада је у зиму допутовала у Нови Сад, а докони суседи су почели да је оговарају: „Мица (надимак из милоште) носи трудничку `аљину” и тако редом. Несрећна млада жена није излазила из очеве куће, читајући књиге из богате породичне библиотеке и писма свога драгана.

Породична кућа Марићевих у Новом Саду

Будући брижни отац се распитује, најпре за свог синчића, а касније за кћеркицу. Из Шафхаузена 12. децембра поручује: „…Једино што је остало јесте да решимо питање како бисмо могли да узмемо к нама нашу Лизицу. Не бих желео да је морамо дати некоме и одвојити је од нас…”

У следећем јављању 4. фебруара 1902. из Берна пише: „…И наша драга Лизица мора одмах да упозна свет са те стране… Видиш, стварно се родила Лизица како си ти желела. Да ли је здрава и да ли већ галами? Какве има очо? На кога од нас више личи? Ко је храни? Да ли је гладна? Ја је нисам видео, а већ је тако волим. Можеш ли да је сликаш? Може ли већ да упери поглед у нешто? Сигурно већ плаче, а смех се учи тек много касније…”

Репортер „Илустроване Политике” саопштава читаоцима да Алберт Ајнштајн, највероватније, никада није видео своју Лизицу, која је убрзо оболела од шарлаха. Након тога јој се губи сваки траг: не помиње се у писмима, не појављује се нигде, није уписана ни у општинским ни у црквеним књигама Новог Сада, Каћа, Титела…

Из разговора с проф. др Светозаром Марићем, стручним сараднике Матице српске у Новом Саду, сазнајемо да је он, осим ишчитавања преписке Милеве Марић и Алберта Ајнштајна у раздобљу од 1897. до 1902. године, био заокупљен одгонетањем необјашњивог нестанка њихове кћеркице.

– Просто је несхватљиво – говорио је професор Марић – да Ајнштајнове и Милевине ванбрачне кћерке нема ни у једном званичном акту у Новом Саду и околним местима у којима се Милева могла породити. А знамо да је у то време аустроугарска администрација била ревносна и не могу ни да помислим да није у књиге рођених убележила Лизицу. Ни у црквеним књигама нема трага. Боравио је овде недавно један амерички истраживач и недељама превртао књиге, црквене и општинске, а од Лизице ни трага.

Можда су је дали некоме у Војводини не усвојење, јер су се годину дана касније, на православни Бадњи дан, венчали у Берну? Ни пароху Николајевске цркве, како описује новинар „Илустроване Политике”, ништа није било јасно.

– И ја сам годинама пажљиво прегледао те књижурине рођених и умрлих не би ли наишао на неки траг – изјавио прота Милорад Ердељан. – Узалуд. Распитивао сам код пароха у Тителу и Каћу, где Милева Марић могла евентуално у оно доба да се породи. Нажалост, ни код њих нема ни слова о Ајнштајновој девојчици.

Ни новосадски дечји лекар Петар Браца Микић, који је писао о рађању деце у Војводини крајем 19. и почетком 20. столећа, ништа није нашао. Као да је у земљу пропала! – Ко зна, можда је Лизица и жива? – запитао се на крају проф. др Светозар Марић. – Мислим, можда је живела у Војводини под неким другим презименом. Рецимо под оним из које су је породице усвојили. Нити је има међу умрлима, нити међу рођенима, а ни међу живима. Сада би имала тачно 91 годину!

Шест година доцније иста знатижеља довела је у Србију Мишел Зекхајм, америчку сликарку и списатељицу из Гринич Вилиџа (њујоршка четврт), из чијег је трагања – а посетила је бројна места и разговарал с многим личностима – проистекло штиво „Ајнштајнова кћи (Потрага за Лизерл)”.

Описује се да је Паулина Ајнштајн била сломљена када је сазнала да њен љубљени син у вези са колегиницом, студенткињом физике, старијом девојком друге вере, пореклом из забачених крајева Балкана. „Ако она затрудни, бићеш у великој невољи”, упозорила га је. Али двадесетдвогодишњи Алберт, необуздан и самосталан у приватном животу, баш као што ће то бити и у науци, није се обазирао и наставио је ову љубавну везу.

Милева са синовима Едвардом и Албертом

Дана 27. јануара 1902, девет месеци после идиличног одмора на језеру Комо, Милева Марић, Албертова колегиница са студија и будућа жена, у потаји је родила девојчицу у родитељској кући у Србији. Ни Милева ни Алберт никада нису причали о њој, чак ни блиским пријатељима. Беба је убрзо волшебно нестала у балканској тмини с почетка двадесетог столећа.

И после посмртног објављивања додатних седам томова списа Алберта Ајнштајна и многих непријатних открића у вези с приватним животом (флертови, буран развод од Милеве, могућност постојања везе са кћерком жене која ће му постати друга супруга, отуђеност од двојице синова, од којих је један био схизофреник) –судбина ишчезле девојчице помрачује вешто углачани мит ненадмашног научника

У својој књизи „Ајнштајнова кћи: Потрага за Лизерл”, Мишел Зекхајм тврди да је Милева Марић Ајнштајн, будући да није била у стању да своје дете пошаље у сиротиште, нити да нађе некога ко би је усвојио, оставила новорођенче код својих родитеља. Али, постоје још опипљивији наговештаји које у својој монографији „Милева Марић Ајнштајн (Живот са Албертом Ајнштајном, најисцрпнијој до сада на нашем језику, осветљава проф. др Радмила Милентијевић.

Преписка на филму

Тамна страна везе Алберта и Милеве приказана је у документарном филму „Мала моја вештице” у коме је норвешка научница Анастасија Хајди Ларвол њихову љубавну преписку претворила у дијалог. Филм је 2009. приказан на комеморативној седници у Цириху, кад се српска држава после 36 година сетила Милеве Марић, платила закупнину њеног гробног места и обновила надгробни споменик.

Њихову љубав је уништила Ајнштајнова љубавница Елза, па је он од Милеве затражио развод брака 1916. године. Милева није могла да се помири да ће изгубити мужа, па је једно време била и у психијатријској болници. Тек 1919. године дала је развод брака Алберту, а он је обећао да ће јој поклонити сав новац ако икада добије Нобелову награду, што је касније и учинио.

---

ДЕВОЈЧИЦА ДАТА НА УСВОЈЕЊЕ

 

Што се тиче коначне судбине ванбрачног детета Милеве и Алберта Ајнштајна, ни јапански режисер Акира Куросава (филм „Рашомон”) не би умео да смисли замршенији заплет: малена Лизица је и умрла убрзо након удомљења, и прекрштена је у Љубицу, и предата је најбољој мајчиној другарици из младости и надживела је славног оца! Изволите, сами изаберите!

„Трећег августа 1901. године Милева је кренула за Нови Сад”, пише Радмила Милентијевић. „У родитељску кућу је стигла у трећем месецу трудноће, без дипломе. Нема доказа да је Алберт писао Милевином оцу. Могуће је да била приморана да родитељима сама предочи тешку вест. Њен сусрет с родитељима је неумитно био болан, али су је они прихватили без обзира на разочарење и тугу које им је донела.”

Лизица (Лизерл) је рођена крајем јануара 1902, „највероватније у дому Милевиних родитеља у Новом Саду”. Једини извор који на то указује је писмо Алберта Ајнштајна од 4. фебруара. Порођај је био тежак, да није могла ни да пише. Вест да је добио кћер саопштио му је њен отац Милош Марић.

Одговор је стигао из Берна: „Када сам примио писмо од твог оца толико сам се престравио, да сам се безмало обезнанио, јер сам одмах наслутио неко зло… Ето видиш, заиста је дошла Лизерл, баш као што си ти желела…”

Алберт Ајнштајн (Википедија)

На православно Бадње вече, 6. јануара 1903, у Бернској градској општини венчали су се Милева Марић и Алберт Ајнштајн. Млада је управо напунила 27 и потписала се као Милева Ајнштајн, рођена Марић (Mileva Einstein née Marity), а младожења малтене 24 године. Као што ћете уочити, девојачко презимена написано је на мађарском – Marity, баш како га је на три епохална научна чланка „оца релативности” запазио совјетски академик Аврам Федорович Јофе!

Код градских власти у Берну су се пријавили као господин и госпођа Ајнштајн, без деце.

„А у Војводини, њихова ћерка Лизерл имала је скоро годину дана, али за њено постојање швајцарске власти нису знале”, приповеда Радмила Милентијевић. „Изгледа да је то био Албертов услов за брак… Током Милевине трудноће, она и Алберт су разматрали разне могућности за будућност тог детета, међу којима је једна била и усвајање. Док год је Алберт био незапослен а брак нигде на видику, довођење Лизерл у Швајцарску није било могуће. А под таквим околностима, Милевини родитељи су можда мислили и да би дете могли да сместе код рођака или да га дају на усвајање.”

Ни у Швајцарској се у то време није благонаклоно гледало на постојање ванбрачног детета. Денис Овербај, научни писац „Њујорк тајмса”, у књизи „Заљубљени Ајнштајн” потресно дочарава колики је то ударац био за мајку која се противила мужевљвој одлуци: „Као у некој грчкој трагедији, цена коју је морала да плати за њихов заједнички живот била је њихово дете. Милева је била довољно бистра и самосвесна жена да увиди иронију у том поступку, када се одлучила да сопствену срећу заложи за Албертову каријеру.”

У августу је отпутовала у Нови Сад да присуствује усвајању Лизерл. Уочи доласка у целом крају је избила епидемија шарлаха, па се разболела и једноипогодишња девојчица, која је већ проходала и изговарала реченице од две-три речи.

Алберт у писму од 19. спетембра одговара на вест о Милевиној новој трудноћи: „Ни најмање се не љутим што сирота Доксерл леже ново пиленце. Заправо, срећан сам због тога и већ размишљам зашто то не би била нова Лизерл. На крају крајева, не треба ти ускраћивати оно што има право свака жена… Веома ми је жао због тога што је снашло Лизерл. Лако је могуће да шарлах остави трајне последице.”

Милева са старијим сином Хансом Албертом

Занимао се „(к)ако је дете уписано у евиденцију”, сведочи Радмила Милентијевић, и како је забележено порекло. Чим је усвајање окончано, постао је нестрпљив када ће му се супруга вратити. То је једини доказ да је девојчица дата на усвојење.

У потрагу за одгонетком коме је предата 1985. се упустио Џон Стачел, главни уредник и директор „Пројекта Ајнштајн” (прикупљање списа славног научника), који је у Београду посетио проф. др Милана Поповића, унука Хелене Савић, једне од две најбоље Милевине другарице из младости, и преузео фотокопије њихове преписке.

Следеће године у Новом Саду, Каћу и Тителу боравио је уредник Роберт Шулман трагајући за крштеницом Ержебет (Елизабет, Лизерл) Марић, али без успеха. Обратио се за помоћ физичару Ђорђу Крстићу који је дуже од три деценије проучавао живот Милеве Марић.

Све потраге указују – наводи се у изванредној књизи „Милева Марић Ајнштајн (живот са Албертом Ајнштајном)” – да је уклоњен сваки траг усвојења. Милан Поповић претпоставља да је његова мајка Јулка уништила нека Милевина писма зато што су се тицала Лизерл, потврђујући да је Хелена била умешана у удомљење ванбрачне девојчице. И одбија да ју је она усвојила.

Своју претпоставку заснива на писаној изјави чувене песникиње Мире Алечковић, рођаке Марићевих: „Сећам се да ми је моја бака Милица Марић, блиска рођака Милоша Марића, оца Милеве Марић-Ајнштајн, причала да је Милевина ванбрачна ћерка крштена у манастиру Ковиљ код Новог Сада. Дете је потом узела Јулка, сестра Милоша Марића, и предала га једној Швабици да би тако научило немачки језик. Од баке сам чула да је дете умрло септембра 1903. године. Звали су је Лизерл.”

Мира Алечковић (Википедија)

Живко Марковић, кустос Новосадског музеја, записао је: „Оно што је зацело сигурно јесте да је крштена у мајчиној вери и да је добила српско име, које је, према сећањима даљих рођака, било Љубица”.

Роберт Шулман је доцније у једном интервјуу рекао: „Ако сам у праву, дете је преживело и надживело Ајнштајна”.

Да ли би Акира Куросава умео да замисли веће замешатељство?

Отац није много марио

Из књиге физичара Ђорђа Крстића „Милева и Алберт Ајнштајн – љубав и заједнички научни рад” сазнајемо: „Чини се да Алберт Ајнштајн није много марио за судбину ванбрачног детета (пред порођај је Милеви чак писао да би више волео да буде син).

Касније су основани чак и истраживачки тимови и прављене ДНК анализе, све ради одгонетања шта се десило с Лизерл, о којој много деценија појма није имао ни њен брат Ханс Алберт Ајнштајн, али је сав напор остао јалов. Милева и Алберт су, чини се, однели у гроб своју велику тајну.”

Није издржао славу

„Данас је потпуно јасно да се Паулина, Албертова мајка, уопште није занимала за унуке, Албертове синове, све док Алберт Ајнштајн није постао славан”, открива Ђорђе Крстић. „Из сећања Ханса Алберта схватио сам да их бака чак није ни виђала.

Тек кад је њен син постао славан, променила је однос према њему тако што је почела да га бомбардује идејама како да промени начин живота. Популарност је расла, родила се и испрва тајна љубав према сестричини и десило се управо оно чега се Милева бојала – људски део Алберта није издржао притисак славе, а више није подносио ни све већи мајчин притисак да остави Милеву.

Начин на који се разишао с Милевом и његов каснији однос према њој и синовима откривају не само необичну мржњу и осветољубивост супруга према бившој жени већ неку врсту трауме. Можда зато што је уз неколико најблискијих пријатеља управо Алберт најбоље знао да је Милева све радила с њим и да оно што је постигао – није само његово. Да није било тако – зар би Алберт целу Нобелову награду дао Милеви?!”

---

НОБЕЛОВА НАГРАДА ОБОМА

Хоће ли икада бити установљено колико је ко од двоје супружника томе допринео? Оргинални рукописи пет научних чланака, објављених 1905. часопису „Физички анали”, на основу којих је шеснаест година доцније овенчан нобеловским одличјем – више не постоје!

Зашто се Алберт Ајнштајн одрекао целог новчаног износа од Нобелове награде за физику 1921. године у корист своје бивше супруге Милеве Марић-Ајнштајн?  У оптицају су неколике претпоставке, чак и таква да јој је признао равноправан удео у открићима за која је награђен.

Алберт Ајнштајн био је изразити теоријски физичар, чију природу осликава једна згода из детињства. У руке су му доспели компас и неки уџбеник из елементарне геометрије. И то га је опчињавало: справа указивањем на извесне тајне природе, а књига узорним расуђивањем. Када су га у зрелим годинама упитали где му је лабораторија, одговорио је: „Само глава и перо и ништа више”.

Татомир Анђелић

„Као теоретичар морао је добро познавати математичке методе, а математика му је увек ишла од руке”, пише Татомир П. Анђелић. „У математици је волео сам проблем и интуитивно је наслућивао решења, али га је често неопходно извођење операција у математици да би се нешто доказало или извео закључак замарало, и он то није волео… Стога је њему увек неко морао у тим математичким рачунима да помаже – највише друг и пријатељ Марсел Гросман, али и Милева Марић.”

Милева Марић не само да је схватала рад свога мужа, него му је и помагала, што је најватреније заступао амерички физичар др Еван Харис Вокер. У једном интервјуу смело тврди: „Алберт Ајнштајн и Милева Марић су заједно открили теорију релативности”!

Блиско су сарађивали, чак и када су их даљине раздвајале. Као доказ наводи више писама које је он упутио својој супрузи. Тако је 27. марта 1901. написао: „Како ћу бити срећан и поносан кад будемо заједно победоносно окончали наш рад о релативном кретању”.

Еван Харис Вокер је изјавио да је прочитао све што је Алберт Ајнштајн написао и што су други о њему написали: „У мени је побудила интересовање личност Милеве Марић управо зато што је у званичним биографијама упорно представљају као празну и досадну особу. Стално сам се питао шта је навело бриљантног човека, као што је Ајнштајн, да се ожени тако незанимљивом женом. Требало ми је двадесет година истраживања да нађем одговор на то питање. Нашао сам истину управо у писмима која је Ајнштајн  размењивао с Милевом између 1897. и 1902. године, што значи пре њиховог венчања.”

Нобеловско одличје (Википедија)

На новинарско питање да има других доказа, осим куртоазних реченица, амерички научник је узвратио наводом из писма од 30. марта 1901. године: „Мислим да Мајер има довољно емпиријског материјала за наша истраживања. Ако одеш у библиотеку, можеш да провериш.”

И још једним из писма у мају исте године: „Дао сам професору Веберу нашу студију. Само да имамо среће да заједно наставимо да идемо овим величанственим путем.”

Из преписке будућих супружника избија на видело још једна појединост: Милева Марић је извесно време похађала предавања о експерименталној физици , која је држао професор Филип фон Ленард (доцније нобеловац) на Универзитету Хајделберг. Свима је познато да су ти експерименти били практична основа за теорију релативности.

Занимљиво је да су Милева Марић и Алберт Ајнштајн сарађивали и у другим областима: термодинамика, Брауново кретање, молекуларне силе. Поткрепимо то његовим реченицама: „…При проучавању Томсоновог ефекта окренуо сам се новој методи, која је у многочему слична твојој када одређујеш зависност к од Т…”, или „…Имам врло корисну идеју која би омогућила употребу наше теорије о молекуларним силама у гасовима…”, или „…Дао сам наш рад (професору Веберу из Берна…”

Зауставимо се у набрајању сличних исказа.

Неку врсту „крунског доказа” Еван Харис Вокер налази у књизи „У сенци Алберта Ајнштајна”, српске научнице др Десанке Ђурић-Трбуховић: „…Генијални гигант, Алберт Ајнштајн, имао је несумњиву помоћ на пољу математике од своје даровите жене Милеве, која је с највећим разумевањем пратила његов рад и употпуњавала његово стварање дајући му математички израз. Он сам, а и његови познаваоци налазе да је он ту дисциплину (математику) био запустио. Поред других Милевиних подстрека на његов рад, она је била и његов математичар.”Совјетски академик Аврам Федорович Јофе је Десанки Ђурић-Трбуховић испричао да је својевремено био у уређивачком одбору часописа „Физички анали” (Annalen der Physik), у којем је 1905. Алберт Ајнштајн објавио први научни чланак о релативности, и да је видео оригинале објављених текстова из те године. Били су потписани са – Einstein-Marity!

Обновљени гроб (Википедија)

Исти научник је редиговао чланак на руском језику „Сећања Алберта Ајнштајна”, у којем је Милева Марић наведена презименом Einstein-Marity. Као што смо напоменули, Marity је мађарски облик презимена Марић. Уосталом, она се тако потписала на 1903. на венчаном листу, а исто презимено јој је уклесано на надгробном споменику у Цириху (умрла 1948. године)!

Када су му 1943. у САД тражили да их приложи у добротворне сврхе, он је руком исписао рад о теорији релативности, објављен у „Физичким аналима”, уз објашњење „оригинални рукопис више не постоји, јер сам га после објављивања бацио”.

Десанка Ђурић-Трбуховић наставља своје казивање: „Благодарећи Милевиним напорима, може се 1905. сматрати судбоносном и њиховом животу и раду”. Те године је у „Физичким аналима” штампано „пет њихових радова, који су њему обезбедили светску славу, а њој бескрајну срећу што је он то постигао”.

У историји науке (особито физике) то се назива „чудесном годином” (Аnnus mirabilis) Aлберта Ајнштајна, што посредно потврђује његов пријатељ Давид Рајхинштајн: „Значајно је како је плодно било једно кратко раздобље његово живота”.

Хоће ли икада бити установљено колико је ко од двоје супружника томе допринео? Навелико је познато да су заједно радили још од студентских дана, што у својој књизи „Ајнштајн” недвосмислено потврђује публициста Питер Мичелмор: „Милева му је помагала у решавању одређених математичких проблема”.

Није била неважна

Чувени српски теоријски физичар, академик Звонко Марић, рекао је 1990. да за Милеву Марић не постоји ниједан доказ о појединачном стваралаштву. Извесно је да је храбрила и инспирисала свога супруга. У којој је мери то чинила, једино може да одговори психологија стваралаштва.

„Очигледно је да Милева није била неважна личност у Ајнштајновом животу”, изјавио је академик Звонко Марић. „Будући да је емоционално и интелектуално био везан за њу, разумно је претпоставити да се у тим суптилним односима њена личност не може занемарити. То не значи, међутим, да бисмо морали без доказа да је уздижено на ниво ствараоца.”

 „Јединица” из вежби

На завршној години Алберт Ајнштај је имао „јединицу” из лабораторијскх вежби код професора Жана Пернеа што се, према писању академика Татомира П. Анђелића („Алберт Ајнштајн – човек и дело”) објашњава „његовим неуредним похађањем вежби и неспоразумима с професором”

Докторску дисертацију „Једно ново одређивање молекула” одбранио је на Циришком универзитету (а не на Циришкој политехници) 1905. године.

---

 

АЈНШТАЈНОВИ ПОВЕРЕНИЦИ

„Ван сваке сумње је да је Милева помагала Алберту у математичким прорачунима, јер он није био велики математичар”, изјавио је академик Татомир П. Анђелић 1990. године. Зашто је Алберт Ајнштајн одмах после вести о Милевиној смрти послао у њену кућу своје поверенике који су прочешљали папире?

Упркос мноштву мање-више уверљивих исказа да је Милева Марић увелико помагала свом супругу Алберту Ајштајну у научним трагањима, остаје нерасветљено колики је то допринос био. Има ли наде да се икад разгрне вео са једне од највећих стваралачких загонетки 20. столећа?

Године 1990. др Сента Тремел-Плоц, лингвиста из Бона, казале је на годишњем састанку Америчког удружења за унапређење науке (AAAS) „да је у то време  сасвим уобичајено било да мушкарац присвоји рад жене… А Ајнштна је био сасвим нормалан мушкарац.”

Дотична научница је поменула пример који у књизи „У сенци Алберта Ајнштајна” описује др Десанка Ђурић-Трбуховић: „У сарадњи с Паулом Хабихтом (физичар и Ајнштајнов пријатељ), Милева је почела рад на конструисању једне машине за мерење малих електричних напона помоћу мултипликације. Тај посао је трајао дуго, нешто због њене запослености на другим радовима, а највише због њеног студиозног испитивања свих могућности усавршавања.

Милева Марић (Википедија)

Знамо да се она у практичним научним радовима и у физикалним лабораторијама нарочито одликовала. Кад су постигли резултат с којим су били задовољни, препустили су Алберту да он, вичан послу око патентирања, опише рад те машине и истакне њене предности. Пријављена је машина Федералном заводу за патенте у Берну под именом Ајнштајн-Хабихт (патент бр. 35693).

Кад је један од браће Хабихт запитао Милеву зашто не стави своје име у пријави за патентирање машине, Милева му је одговорила: ,Зашто? Нас обоје смо само Ајнштајн!` (игра речима: једна стена). Пошто она то није учинила, онда ни Паул Хабихт није написао своје име него само презиме – Хабихт.”

Еван Харис Вокер и Сента Тремел-Плоц изјавили су на том саветовању да је Милева Марић Ајнштајн после венчања била све друго само не „једино домаћица која се брине за своју децу”.

Главни уредник и директор „Пројекта Ајнштајн” (прикупљање списа славног научника), др Џон Стачел коментарише настојање Евана Хариса Вокера: „Да би Милеву Марић претворио у јунакињу, спреман је да он Ајнштајна начини чудовиштем… Вокер је у стању да инсинуира да је Ајнштајн уништио Милевина писма која би открила њен допринос његовом научном раду. Инсинуирао би чак да је она написала његову докторску тезу и да је присвојио њене суштинске идеје које су биле водиље теорије релативности. Наводно је својој бившој жени дао новац од Нобелове награде да би ћутала о својој улози у развоју теорије релативности.”

Али допушта да је Милева имала већу улогу него што су неки спремни да јој признају, „изгледа да је она била пре свега нека врста ,резонантне кутије` за Анштајнове идеје”.

Када је горепотписани новинар 1990. замолио академика Татомира П. Анђелића да се изјасни у светлу нових сазнања, он је изјавио: „Ван сваке сумње је да је Милева помагала Алберту у математичким прорачунима, јер он није био велики математичар. Она је то боље умела да расјасни. Али идеја о релативности није њена! Без обзира што навијам за њу као патриота, а заиста је била паметна, морам да кажем следеће: прво, Милева нема научне радове, а Алберт их је објавио око 300 и, друго, откривање релативности и неки други проналасци су искључиво његови.”

Алберт Ајнштајн  (Википедија)

Исте године у Српску академију наука и уметности у Београду стигло је занимљиво писмо др Стивена Блументала, потпредседника Вокеровог института за рак, на чијем је челу помињани др Еван Харис Вокер (преминуо 2006). Да не буде забуне, обојица су стекли образовање из физике. Шта су тражили?

„Разлог због којег Вам пишем (обраћа се тадашњем председнику Душану Каназиру) је тај да постоји неколико докумената које је написала Милева и за које смо сазнали из њених писама која су још у вашој земљи”.

Наводи се да је др Еван Харис Вокер „главни заступник Милеве Марић у САД” и да је у познатом часопису „Физика данас” (Physics Today) објавио приложено писмо због којег је позван на годишње заседање Америчког удружења за унапређење науке. Том приликом представио је своје истраживање које је изазвало бурну расправу, чији су одјеци нашироко описани у америчким и европским јавним гласилима.

Није познато да ли су сазнали која су то документа и да ли су их икада примили. Уверили сте се и сами да је мало тога сачувано, чак и након упокојења Милеве Марић-Ајнштајн. Као да је „невидљива рука” уклањала све што је могло да посведочи када, како и колико му је помогла да постане један од најславнијих научника 20. столећа и један од најпризнатијих у људској историји. Зар на то не упућује следећих неколико реченива из књиге „Милева Марић Ајнштајн (живот са Албертом Ајнштајном)”?

„Син Ханс Алберт и његова прва жена Фрида утврдили су да је Алберт Ајнштајн одмах после вести о Милевиној смрти послао у њену кућу своје поверенике који су прочешљали папире и сасвим неовлашћено узели разне њене личне ствари, између осталог и део кореспонденције”, написао је Ђорђе Крстић. „Зато је утврђивање стварних чињеница о њиховом односу толико тешко. Остало је мало очуваних и доступних докумената, иако све што сам открио узимам с резервом, увек све проверавам и пазим да не закључујем на пречац.”

КРАЈ

Потцењивање жена

„Оно што је несумњиво јесте да је управо Милева пресудно утицала на Алберта, да су до касно у ноћ у свом собичку заједно радили и промишљали проблеме за истим столом, иако се она никада није истицала у јавности”, саопштава Ђорђе Крстић.

Ђорђе Крстић (Википедија)

„Најзад, јасно је да је Милева Ајнштајн веома важна за све нас, а нарочито за српски културни простор. У Новом Саду је 1994. године одржан симпозијум о значају Милеве за науку; том скупу сам и сâм присуствовао. Штета што је на томе остало. Потцењивање или ниподаштавање њеног рада резултат је генералног непоштовања и потцењивања жена у оно време…

…Историјска и научна чињеница је да се после разлаза Милеве и Алберта њихов стваралачки потенцијал полако губи. Алберт Ајнштајн је мање-више живео од старе славе, као ватрени циониста бавио се друштвеним питањима и популаризацијом науке, у чему је свакако био веома добар.”

Почели заједно да раде

У књизи „Алберт Ајнштајн”, Американка Катарина Овенс Пир обелодањује: „Госпођица Марић је у математици као и у физици била проминентна студенткиња. Алберт се дивио одговорима које давала на семинарским вежбама и ускоро су почели да раде заједно. Давно пре испита објавили су да ће се једног дана венчати.”

У аутобиографским белешкама он је записао: „У моме раду узела је учешћа једна српска студенткиња, Милева Марић, којом сам се касније оженио”.

Добри анђео чувар

На једној седељци код Марићевих у Новом Саду, у разговору са женама, Алберт Ајнштајн је рекако: „Моја је жена мени потребна. Она мени све математичке проблеме решава.”

Када му је Милевин отац Милош понудио помоћ од 100.000 круна, он је одбио: „Она је мој генијални инспиратор. Она је мој добри анђео чувар од грешака животних и још више научних… Без ње никада не бих поставио и завршио ово дело.”