Др Руперт Шелдрејк, члан Краљевског друштва, сматра да се понашање које организми науче и форма коју развију могу наследити од других, чак иако не воде порекло од њих. Кључни концепт морфичке резонанце јесте да сличне појаве и ствари утичу на сличне појаве и ствари кроз простор и време. Ниво утицаја зависи првенствено од степена сличности. Због тога је његова књига „Нова наука живота”. препоручена за спаљивање?
Милован Шавија
Ваљда је данас било коме, ко је завршио неку школу и успут, пробијајући се кроз живот, акумулирао у својој глави још мало додатног знања, савршено јасно да се данашња такозвана званична наука нашла у ћорсокаку, а поготову након ове пандемијске медицинске лакрдије. Због тога не би било на одмет подсетити се животне приче Руперта Шелдрејка, из које ће се на упечатљив начин моћи сагледати генеза тог ћорсокака, али и доћи до охрабрујућег сазнања да је чак и живећи под старатељским окриљем такве науке и радећи у њеним институцијама, те заузимајући у њима и руководеће функције, ипак могуће остати прави научник, без оног предзнака такозвани, а поред тога подарити оној правој науци, али и човечанству, своја оригинална тумачења оних аспеката стварности који су још увек далеко од тога да буду у потпуности расветљени и схваћени.
Руперт Шелдрејк рођен је 1942. године у Њуарку на Тренту у Енглеској. Студирао је природне науке на Кембриџу, а филозофију на Харварду. Докторирао је биохемију на Кембриџу 1967. године. Исте године придружио се Клер Колеџу при Кембриџу, где је био директор студија биохемије и биологије ћелије до 1973. Као члан Краљевског друштва истраживао је на Кембриџу развој биљака и старење ћелија. Од 1974. до 1978. био је водећи физиолог биљака у Међународном институту за истраживање усева полусувих тропских предела у Хајдерабаду у Индији.
Руперт Шелдрејк (Wikipedia)
Током оних своји младалачких година које је провео на Кембриџу у својим истраживањима и размишљањима користио је дисциплину ума освојену помоћу критичке методе, историјске свести, брзине одговора и активне интелигенције, како је сам касније сведочио. Али је читаво то време осећао пресију. Нове идеје сматране су погрешним све док се не докаже супротно. Чим би се он или неко други упустио у смелија разматрања, остали би отварали ватру. Обарање људи био је омиљени спорт академика, а Кембриџ права стрељана.
Остало је отворено питање како се тај процес еволуције одвија и шта је са оним физичким законима, који су и поред тога сматрани вечним, једном датим, и непроменљивим. Да ли и они еволуирају, питао се др Руперт Шелдрејк.
И поред тога, током тих седамдесетих, а највише захваљујући оном четворогодишњем боравку у Индији, он је успео да осмисли основне принципе једног новог и оригиналног тумачења еволуције не само живих форми, него и читавог космоса. Након што су шездесетих година прошлог века физичари коначно напустили своју вечну и статичну космологију и уз помоћ теорије Великог прасака успоставили еволутивни концепт универзума, остало је отворено питање како се тај процес еволуције одвија и шта је са оним физичким законима, који су и поред тога сматрани вечним, једном датим, и непроменљивим. Да ли и они еволуирају, питао се Шелдрејк.
Тим питањем савремени физичари и космолзи још нису почели да се озбиљније баве. А таква идеја о вечним и непроменљивим законима природе у вечно еволуирајућем универзуму висила је, сматрао је он, над теоријским амбисом, јер нема убедљивог доказа за такву претпоставку. Ако универзум еволуира, онда могу еволуирати и закони природе. У ствари, сама идеја закона природе могла би бити неумесна. Можда је боље размишљати о навикама природе.
Сходно томе он је покушао да схвати да принципи, на којима функционише природа и све њене форме, које је назвао навикама, такођер еволуирају. Претпоставио је да постоји једна врста меморије својствена сваком организму коју је назвао морфогенетско или морфичко поље. С протоком времена, сваки тип организма формира специфичну врсту кумулативне колективне меморије. Правилности природе су, дакле, хабитуелне. Другим речима, универзум је систем навика који еволуира. Јер, размишљао је он, ако се универзум схвати као гигантски космички ембрио који се развија по законима природе, онда није без основа претпоставити да се читав процес временом повинује стеченим навикама. Сами природни закони могли би се према томе схватити као навике универзума у којем је уграђена сопствена меморија.
Теорија морфичке резонанце води ка једној много широј тачки гледишта с које је могуће поставити на нову основу једну од најконтраверзнијих парадигми биологије. Ради се о идеји наслеђивања стечених карактеристика.
Према моделу морфогенетских поља организми се у свом расту обликују помоћу поља, како оних која делују у самом организму, тако и оних вањских, у којима је садржана форма организма. Суштина те хипотезе је да та поља поседују уграђену меморију изведену из претходних форми сличне врсте. Та поља су помоћу процеса званог морфичка резонанца повезана међусобно по принципу сличности. То значи да структура поља поседује кумулативну меморију засновану на ономе што се у прошлости претходно догодило са дотичном врстом. Та идеја је применљива не само на живе организме, него и на молекуле, кристале, па чак и атоме. Јер, када се врши кристализација, форма коју кристал поприма зависи од начина на који су слични кристали формирани у прошлости. Пошто поља утичу не само на форму него и на понашање она би се могла сврстати у ширу категорију под називом морфичка поља.
Теорија морфичке резонанце води ка једној много широј тачки гледишта с које је могуће поставити на нову основу једну од најконтраверзнијих парадигми биологије. Ради се о идеји наслеђивања стечених карактеристика. Док механицистичка теорија приписује практично све феномене наследности генетском кодирању путем ДНК, ова нова хипотеза у наслеђивању узима у обзир и улогу морфичких поља претходних организама исте врсте. Тај механизам наслеђивања одиграва се путем морфичке резонанце, а не преко гена. Тако да наследност укључује и генетско наслеђивање протеина и морфичку резонанцу са сличним формама из прошлости.
Тако да се понашање које организми науче и форма коју развију могу наследити од других, чак иако не воде порекло од њих. Кључни концепт морфичке резонанце је да сличне појаве и ствари утичу на сличне појаве и ствари кроз простор и време. Ниво утицаја зависи првенствено од степена сличности. Меморија не мора да буде смештена у мозгу који пре представља систем за штимовање, него уређај за похрањивање меморије.
Постоји такође колективна меморија с којом смо сви ми повезани и она представља позадину на којој се развија наше властито искуство и наша индивидуална меморија. То је концепт веома сличан Јунговом појму колективно несвесног.
Насловница (Korisna knjiga)
И Јунг је сматрао да колективно несвесно представља неку врсту колективне меморије и то колективне меморије читавог човечанства. Мада су људи више отворени према члановима њихове породице, етничке групе или расе ипак у позадини се крије заједничка резонанца човечанства – нагомилано просечно искуство основних појава и ствари које деле сви људи, као што је мајчинско понашање и различити друштвени узорци и искуствене и мисаоне конструкције. То није меморија појединачних личности из прошлости већ један просек основних форми меморијских структура. Теорије морфичке резонанце води радикалној реафирмацији Јунговог концепта колективног несвесног.
Јер приступ који предлаже Руперт Шелдрејк је веома сличан Јунговој идеји. Једина разлика је да се Јунгова идеја односи само на људско искуство и људску колективну меморију. Шелдрејк сугерира да веома сличан принцип влада читавим космосом.
Посматрани кроз призму архетипских поља или узорака чији су носиоци били други људи, друге друштвене групе, као и група којој сами припадамо, наши појединачни умови заузимају много већи простор од неког недокучивог кутка у нашим властитим мозговима. Они се пружају ван, како у прошлост, тако и у домен групе са којом смо повезани, било путем порекла или културном трансмисијом. Тако да се наши умови шире како у простор тако и у време.
Али он се није бавио само сувом теоријом. Прославио се и бројним експериментима с којима је на ефектан и запрепашћујући начин показао да би та његова морфичка поља и резонанце могли заиста постојати, јер нема другог објашњења за оно што је тим експериментима доказао.
То би биле укратко скициране основне идеје Шелдрејковог концепта еволуције и колективне меморије, преношене новом врстом нематеријалне резонанце. Те идеје он је први пут презентирао у својој првој књизи: „Нова наука живота”, објављеној 1981. у Великој Британији. Књига је тада изазвала много контраверзи у Европи, нарочито када ју је у то време угледни часопис Nature осудио у свом уводнику под насловом: „Књига за спаљивање”.
Руперт Шелдрејк је осим те књиге током своје више од пола века дуге научничке каријере написао још десетак књига и преко педесет научних радова, те одржао ко зна колико предавања широм планете. Али он се није бавио само сувом теоријом. Прославио се и бројним експериментима с којима је на ефектан и запрепашћујући начин показао да би та његова морфичка поља и резонанце могли заиста постојати, јер нема другог објашњења за оно што је тим експериментима доказао.
Руперт је у Јапану научио групу мајмуна да разбија орахе помоћу камена. Скоро истовремено групе мајмуна у Конгу и Новој Гвинеји су изводиле исту вештину коју никада пре тога нису користиле. У Енглеској је научио групу плавих сеница да пробијају кљуном алуминијумске поклопце на флашама за млеко које су некада млекаџије остављале испред улазних врата на кућама. За кратко време исту технику су сенице користиле и у Холандији, Шведској и Шкотској, на стотинама миља удаљеним местима. Познато је да се сенице обично крећу у радијусу од 15 миља. Сличан експеримент је извео и са америчким пацовима учећи их разним вештинама, које су после непогрешиво понављали пацови на многим, хиљадама километара удаљеним местима широм планете.
Тако је на практичан начин показао да стечено знање прожима читаву врсту постајући део њене колективне меморије. Не само новостечена знања, него и интензивна осећања се могу преносити у свест свих јединки појединих животињских врста, али исто тако и на јединке других врста, па и човека.
Остаје да се из данашње перспективе процени да ли је ону његову књигу требало спалити, и да ли уопште треба књиге спаљивати. За оне који сматрају да не треба и које би можда интересовало шта тај исти Руперт Шелдрејк, при крају своје научноистраживачке каријере и на почетку својих седамдесетих, мисли о тој књизи и о свему ономе чему је посветио читав свој живот, могу погледати разговор који је водио са Крешимиром Мишаком током једне од емисија из његове већ увелико легендарне серије „На рубу знаности”. Пошто Руперт није могао да дође у Загреб, разговор је вођен у његовој кући у Лондону, у којој је у својој радној соби угостио Мишака и с њим разговарао на хрватском, уз симултани превод. https://youtu.be/DkaiQiuCMAs
