Фински научници произвели су храну од ваздуха. Они су направили протеин од бактерија из земљишта, које се хране водоником издвојеним из воде уз помоћ електричне, односно соларне енергиje
Научници верују да, уколико електрична енергија може да се створи од сунца и ветра, постоји могућност и за производњу хране која не би негативно утицала на климу и не би имала ефекат „стаклене баште”. Остварење њихових снова могло би да помогне свету да реши бројне проблеме везане са пољопривредом.
Протеин налик брашну
Ради се о високо протеинском састојку, налик брашну, који садржи 50 посто беланчевина, од 5 до 10 посто масти и од 20 до 25 посто угљеник-хидрата. Наводно изгледа и има укус пшеничног брашна, а могао би, након представљања 2021. године, да буде један од главних састојака многих прехрамбених производа.
За производњу протеинског састојка вода се, уз помоћ електролизе, раздваја да би се могао произвести водоник, а потом водоник, угљен-диоксид из ваздуха, заједно са минералима доводи до бактерија које потом стварају протеин
У поступку производње „солеина” не испушта се сувишан угљеник, напротив, користе се гасови да би се да би се произвела храна. Узима угљен-диоксид из ваздуха, затим га комбинује са водом, мањом дозом хранљивих састојака и витамина. Потом, уз помоћ стопостотно обновљиве соларне енергије, покреће природни процес ферментације сличан ономе помоћу којег се на пример производи квасац.
„Kада сам прошле године посетио пилот-фабрику Solar Foods (Соларна храна) у предграђу Хелсинкија, научници су прикупљали средства за наставак истраживања”, каже Роџер Харабин, Би-Би-Сијев аналитичар који пише о заштити околине. Из Solar Foods-а кажу да су већ прикупили 5,5 милиона евра и, зависно од цене електричне енергије, предвиђају да ће се њихови трошкови отприлике поклапати с онима за производњу соје до краја деценије, можда чак и до 2025. године.
Харабин каже да је пробао мало протеинског брашна под називом „солеин” и да није осетио никакав укус што научници и желе. Њихова је замисао да такво протеинско брашно буде неутралан додатак свим врстама хране. Kажу да би оно могло да буде слично палмином уљу које се додаје колачима, сладоледу, кексу, тестенини, сосу, резанцима и хлебу, а његови изумитељи тврде да може да се користи и при узгоју меса или рибе.
Паси Ваиника (Твитер)
Проћи ће године до задовољења глобалне потражње. Али и чак ако се ствари буду развијале по плану, проћи ће много година пре него што производња протеина буде могла да задовољи глобалну потражњу. Реч је о једном од бројних пројеката који се баве будућношћу синтетичке хране.
Директор фабрике Паси Ваиника, који је студирао у Великој Британији а сада предаје на Универзитету Лапенранта, каже да су идеје које стоје иза ове технологије првобитно развијене за свемирску индустрију шездесетих година прошлог века. За производњу протеинског састојка вода се, уз помоћ електролизе, раздваја да би се могао произвести водоник, а потом водоник, угљен-диоксид из ваздуха, заједно са минералима доводи до бактерија које потом стварају протеин.
Индустрија производње протеина добијеног из обновљивих извора, угљен-диоксида и сунчеве светлости може истовремено смањити уништавање наше планете и понудити дугорочно решење за једну од темељних прехрамбених потреба. Kључна одредница, истиче Ваиника, биће цена електричне енергије. Фабрика очекује да ће се трошкови смањивати, зависно од развоја обновљивих извора енергије. Научници истраживачког центра RethinkX, који предвиђају да ће доћи до промена када су посреди бројне врсте на нашој планети, кажу да ће ови протеини до 2035. године бити око десет пута јефтинији од животињских.
Kолапс сточне индустрије
Процењују да ће, као последица ситуације са храном у свету, доћи до потпуног колапса сточне индустрије. Kажу да је основано и удружење водећих научноистраживачких и академских институција како би се пронашла иновативна решења у борби против климатских промена. Истраживање спроведено прошле године показало је да су микробни протеини неколико пута учинковитији од соје када је у питању коришћење пољопривредног земљишта, а и потребна им је само десетина воде која се до сада користила, преноси „Индекс”.
Други фактор биће културолошки. Многи ће, без сумње, и даље желети да поједу јагњеће котлете који заиста изгледају као јагњећи котлети. Професор Леон Тери са Универзитета Kранфилд за Би-Би-Си је рекао да постоји све већи интерес инвеститора за истраживање нових извора хране, као и да се све више улаже у развој синтетичке хране.
(Извор Б92)
