НАЈБОЉИ ОДЛАЗЕ/ОСТАЈУ

Покушајте да се снађете у овом противречју. Не иде? Ни Стари Латини нису умели, саплели су се на придеву. А савремени Срби на глаголу, јер су заокупљени свакојаким радњама. Како је Јосип Броз Тито сазнао за Милојка Вуцелића? Ко су данас наши дични мужеви у науци? Какву тајну крије „Википедија”?

Станко Стојиљковић

Потписи: Руђер Бошковић, Никола Тесла (слика Саве Стојкова), Михајло Пупин, Милутин Миланковић (слика Паје Јовановића), Гордана Вуњак-Новаковић, Милојко Вуцелић

Први део исказа је исправан. И други, у истој мери. Али само када су растављени на две просте реченице. Свима је јасно, чак и врапцима који су с гране слетели у потрази за мрвицама, да одабрани напуштају Србију. Једино није било гласноговорнику СПС-а из деведесетих који је то опорекао другим исказом. (Преузели смо из разговора с академиком Љубомиром Симовићем у „Политици”).

Манимо се испразног мудровања, запитајмо се да ли су бољи наши научници у матици или расејању? И јесу, и нису. Приупитате ли овдашње, оправдање ће потражити у неравноправним условима: „Из грмена великога лафу изаћ трудно није, у великим народима генију се гњ’јездо вије” (Петар II Петровић Његош).

Ко су данас најбољи српски
научници изван матице,
својеврсни наследници
Руђера Бошковића, Николе Тесле,
Милутина Миланковића и
Михајла Пупина, четворолиста
српског ума и духа?

И тачно, и није тачно. У најугледније међународне истраживачке установе, превасходно, примају изврсне. Просечне из властитог рода имају у изобиљу. Који су то српски великани славу стекли у беломе свету?

Завирите ли у „Живот и дело српских научника” (капитално дело САНУ), лако ћете их пронаћи. Али уздижу се четворица, као четворолист детелине која предсказује срећу: Руђер Бошковић, Михајло Пупин, Никола Тесла и Милутин Миланковић (по реду рађања). Која их земља и који народ не би пожелео у својом повесницама?

Американци се горде тиме што су Николу Теслу и Михајла Пупина уписали у своје држављанство, иако обојица никада нису заборавили да подсете на српске корене. Милутин Миланковић се из Аустроу-Угарске доселио у Србију. Земљу својих предака, коју је широм света прославио. Руђер Бошковић је по оцу Србин (и мајци Италијан).

Упитате ли упућене чиме су дотична четворица задужили човечанство, нећете властитим ушима поверовати слушајући бујицу хвалоспева.
Руђера Бошковића амерички нобеловац Лион Ледерман сврстава међу највеће физичаре свих времена, од Демокрита до наших дана. По Николи Тесли је названа једна од најпознатијих мерних јединица (за магнетску индукцију), што је више од нобеловског одличја. (Такву почаст доживела су тек петнаесторица у досадашњој историји науке).

Михајла Пупина сматрају једним од незаобилазних утемељивача телекомуникација, а Милутина Миланковића оцем теорије осунчавања која боље него икоја објашњава климатска колебања (па и најновије свеопште отопљење). Зар ови дични мужеви нашег рода (и порода) нису завредили достојну захвалницу?

Јесу. Зато предлажемо да им подигнемо споменике у Студентском парку у Београду, преко пута Капетан Мишиног здања, одакле је пре више од два столећа потекло врело српске учености. Нека с Доситејем Обрадовићем, оснивачем Велике школе, и Јосифом Панчићем, првим председником САНУ, буду вечно исходиште и средиште будућег Српског Пантеона под ведрим небом!

А ко су данас најбољи српски научници изван матице, својеврсни наследници Руђера Бошковића, Николе Тесле, Милутина Миланковића и Михајла Пупина, четворолиста српског ума и духа? И десетине других чија су прегнућа и достигнућа описана у капиталном издавачком подухвату Српске академије наука („Живот и дело српских научника”). Како то можемо установити?

Над главом сваког истраживача који се упустио у одгонетање стварности, негдашње и садашње (будућа увек измиче рашчлањавању и уопштавању, јер је изван ма чијег искуства), надвија се нововремени Дамоклов мач, исказан двема готово заповедним речима: „Објави или нестани” (Publish or Perish)! Ко ништа не напише и нико га не помене, као да се науком бавио није. Сурово, зар не?

Данашње самеравање научника, свеједно кога и одакле, подразумева да откријете колики су му „H” и „G”. Шта се иза два латинична писмена скрива? Сликовито речено, „H” индекс показује величину шаховске табле, матрицу истих димензија, коју сваки истраживач носи као свој крст. И дочарава нечије стваралаштво до тренутка пребројавања цитата. Уколико неко има H=20, то значи да су његових 20 радова други помињали (цитирали) 20 или више пута; то посведочује коликo му је значајан стваралачки опус.

Други тајанствени знак („G”) указује на то колико је неки научни рад утицао да се промени подручје проучавања којим се дотични бави. Неко има G=20 ако му је првих 20 научних радова с његове листе цитирања получило укупно 20 на квадрат навођења (позивања), што изнси – 400. Али толико цитата може да се завреди само једним јединим научним чланком. Само с једним јединим може да се стекне необично велики „G”!

Другим речима, „G” указује на величину споменикa који је себи за живота подигао у науци, који ће расти, сам од себе, и после њгове смрти. Али само реткима, већини ће престати пре него што се пензионишу.
Уочили сте, свакако, да смо заобишли збир цитата, иако се он често помиње. Зашто? Уколико је неко написао 1.000 скромних радова и сваки је цитиран само једном, имаће 1.000 цитата, што је веома много! Међутим, то не одражава стварност, чак заварава да је у питању врхунски научник. А таквоме ће „H” износити само H=1.

Гордана Вуњак-Новаковић,
редовни професор Колумбија
универзитета и гостујући професор
Технолошко-металуршког факултета
у Београду, са задивљујућих 80/120
најбоља je у еволуционој биологији,
не само код нас већ и у свету!

Ако неко, као један од најславнијих математичара 20. века Курт Гедел, има само десет радова, његов „H” индекс теоријски не може да порасте преко 10, зато је уведен „G” да би се у таквим случајевима задовољила правда. Уколико је, на пример, Курт Гедел цитиран милион пута, његов „G” индекс ће бити хиљаду, што указује на врхунски резултат иако је „H” износило само 10.

У сагласју са овим најновијим мерилом које се све чешће користи у светској науци, највише је одскочила проф. др Гордана Вуњак-Новаковић, редовни професор Колумбија универзитета и гостујући професор Технолошко-металуршког факултета у Београду. Са задивљујућих 80/120 најбоља je у еволуционој биологији, не само код нас већ и у свету!

У дану када будете читали овај чланак разломак ће, свакако, бити већи јер сваког часа у свету неко некога цитира не желећи да га стигне највећа клетва у науци: „Објави или нестани”! Каква времена, такви обичаји! – могла би да гласи донекле преиначена чувена Цицеронова мисао против Каталине. Одвајкада се, међутим, знало ко је ко у ма којој научној области, а великани никада нису били под упитом.

Осталима нећемо приказати „G”, и „H” јер нам нису познати, а то није ни сврха овог новинарског приповедања. Али остаје, без сумње, у задатак надлежнима да с таквим подацима у најскорије време изађу у јавност да бисмо поуздано знали „ко је ко у српској науци”, и у матици и у расејању. „Ово не може да шкоди: а што не шкоди, значи да користи” (Милан Лане Гутовић). Чиме ћемо се, дакле, руководити?

Послужићемо се казивањем проф. др Владимира Гречића, преузетим из књиге „Српска академска дијаспора” (издавач Институт за међународну политику и привреду). Врхунски проучавалац сеоба, а особито учених људи, помиње три извора: „Наши научници у иностранству” (база података коју је започело да води 2008. тадашње Министарство науке и технолошког развоја), „Српска научна дијаспора” (база података на „Википедији” која искључиво обухвата истраживаче с докторским звањем) и списак иностраних чланова Српске академије наука и уметности, пореклом са ових простора.

Прва је у априлу 2011, како наводи аутор, имала 586 научника, од којих су 349 били универзитетски професори, 76 истраживачи у институтима, а 155 вискообразовани стручњаци који су радили у компанијама или су с њима сарађивали. Друга се стално допуњује из осам истраживачких подручја, превасходно основних (фундаменталних) наука – физике, хемије, математике и биологије. У трећу се додаје свако име и презиме после избора нових академика.

Подсетимо се потоњих (ван радног састава и иностраних): Немања Калопер, Иван Божовић, Богдан Маглић, Тихомир Новаков (недавно преминули), Радомир Црквењаков, Ненад Костић, Слободан Мацура, Станко Стојилковић, Дражен Зимоњић, Драго Грденић, Душан Хаџи, Велибор Крсмановић, Зоран С. Петровић, Бранислав Видић, Гордана Вуњак-Новаковић, Милош Ерцеговац, Зоја Поповић, Зоран Д. Поповић, Драгослав Шиљак, Вукан Вучић, Стојанка Алексић, Милан Стевановић, Драган Швракић, Драгутин Вукотић, Момир Поленаковић, Миодраг Радуловачки, Пашко Ракић, Вељко Влаисављевић, Берислав Злоковић, Душан Шиђански, Слободан Ћурчић, Јелена Милојковић-Ђурић, Владо Стругар, Александар Поповић, Љубомир Поповић и Владимир Величковић.
У међувремену су изабрани: Ласло Флоро, Милован Данојлић, Влада Урошевић и Владимир Стипетић.

Можете замислити колико је блиставих умова у „Српској научној дијаспори”, с називом научне установе и положајем за свакога понаособ! „Интелектуални капитал”, како се у стручним расправама уврежило, на којем би Србији позавиделе знатно моћније и богатије земље.
Зна ли то Момчило Бајагић Бајага?

Млађи и образованији

Из Србије у протекле две деценије иселило око 600.000 Срба! Највише је отишло лекара, електроинжењера, информатичара и мало мање машинских инжењера. Исељеници су све млађи и образованији, а предњаче мушкарци. Процењује се да српску дијаспору чини око четири и по милиона људи, од чега је 500.000 до 600.000 пристигло из матице од почетка деведесетих до данас.

Теодор с четири злата

Није спортиста, иако се и срцем и умом надмеће за свако своје и српско позлаћено одличје. Теодором фон Бургом, најбољим учеником Математичке гимназије, би се сваки народ, па и најбогатији и намоћнији, јер је из године у годину у Србију доносио медаље најплеменитијег кова, а да га ниједном нисмо поздравили на балкону Градске скупштине или на позорници испред Скуштинског дома. Најуспешнији учесник на међународним математичким олимпијадама у историји – четири златне, једна сребрна и једна бронзана колајна – студира на Оксфорду.

И ниједног другог ђака који је – одлазећи из престонице да се надмеће на олимпијадама из математике, физике и информатике – стизао с неком од три највреднија признања. На млађане јунаке (најчешће малолетнике) који се с вршњацима надгорњавају својим маленим сивим ћелијама у глави мало ко се угледа. Узори су девојке и момци брзих ногу, снажних мишица и оштрог вида. Још од времена Старих Латина претпоставља се да у здравом телу станује здрав дух. Да ли је то довољно за највиша светска постигнућа?

Дипломирани супружници

Стварање зналца светског домета, кадрог да осмишљава програме и руководима спровођењем, траје најмање десет година после стицања факултетске дипломе. На сваких 100 отишавших истраживача долази, у просеку, 50 супружника с високим образовањем које нико не увршћује у статистичке податке. Поред расхода за школовање које је имала, Србија губи и због пропуштене, а очекиване добити, и због неодговарајуће замене за одсељене стручњаке.

Осморица величанствених

Има их још из „грмена малога”, иако их владика цетињски није опевао. „Осморица величанствених” српског порекла (Милојко Вуцелић, Славољуб Вујић, Драгослав Шиљак, Павле Дујић, Данило Бојић, Милисав Шурбатовић, Петар Големовић и Давид Вуић) имали су кључну улогу и заслугу у првом искрцавању људи на Месец 20. јула 1969. године. Тада су двојица Американаца, Нил Армстронг и Едвин Олдрин, начинили неколико корака у бестежинском стању пред очима милијарду људи који су радознало зурили у мале екране.

НЕЗАУСТАВЉИВО РАСПАМЕЋИВАЊЕ

Сетите се чувене крилатице из времена Слободана Милошевића: „Најпре да дипломирам, па да емигрирам”! Да ли се у међувремену нешто променило? Јесте. Сада је у оптицају црнохуморна шала: „Србија је мајка. Родиш се кад изађеш из ње.”

Српски тим 2010. на Математичко ј олимпијади (четврти слева Теодор фон Бург)

Чудесни ли су путеви уметнички: и не слутећи Момчило Бајагић Бајага спевао је најлепшу свечану песму расељеним српским умовима („Моји другови”). Будите уверени да је наши истраживачи „од Аљаске до Аустралије” често певају и још чешће наручују, потписнику су многи то поверили.

Колико их се из Србије иселило у иностранство, нико не зна, нити приљежно прати, иако су се надлежни још крајем осамдесетих зарицали да ће сачинити какав-такав списак. У недостатку поузданих података (а у којем то подручју у нас постоје?), с времена на време истрчи се у јавност са свакојаким нагађањима. Закукају наглас уочи избора неуморни тркачи за удобним фотељама власти, а онда све утихне.

Прошетате ли интернетским страницама цењених универзитета, института и лабораторија у свету, наићи ћете на десетине веома утицајних научника из ових крајева.

Када је тадашња земља с „два ока у глави” (СР Југославија) 30. маја 1992. сурово изопштена из тзв. међународне заједнице – поред осталог и у науци, што је било без премца у људској историји – на брзину су се окупили представници академске заједнице да размотре шта ваља предузети. Новинарско ухо имало је чега да се наслуша.

Најбесмисленије је зазвучао предлог да се ЈАТ-ов авион напуни овдашњим истраживачима и да слети малтене испред здања Уједињених нација на Источној реци у Њујорку. Нека види свет који ионако унапред све зна – као богиња правде прекривених очију, покривених ушију и затворених устију – какву нам је правду нанео! Летелица никада није полетела с Београдског аеродрома.

Те, кажњеничке 1993. године, до ногу смо потукли остатак Европе. Притворну и препредену стару даму која нас је, с млађом прекоатлантском рођаком, изопштила из света. За наше добро, јамачно. (Никада се не кажњава за туђе). Од петоро европских средњошколаца који су те, кажњничке године, стекли индекс славног Кебриџа, троје је било из Београда. Из Србије, брале! Остало је ушло у предање.

ИТ аналитичар Милован Матијевић
наглашава да се од деведесетих наовамо
у српској научној заједници уочава мањак
од 3.000 до, чак, 5.000 истраживача у
старосној доби од 35 до 50 година!

Према налазима проф. др Владимира Гречића, који деценијама проучава исељавање, од 1990. до 2010. Србију је напустило 40.000 стручњака с високом спремом. На свакога је потрошено, отприлике, 300.000 долара (утростручени просечни трошкови школовања), па није тешко множењем стићи до губитка – 12 милијарди долара!

Непуне две године раније проф. др Јован Филиповић с Факултета орагнизационих наука и предводник ГЕПС-а (Група експерата за просперитет Србије), обзнанио је да у расејању (дијаспора) стално или привремено живи 15.000, а можда до 20.000 доктора наука и докторанада српског порекла. До сада их је, како каже, уписао око 7.000. Раскошно неискоришћено умно благо, у сваком погледу.

Погледамо ли карту света, на први поглед уочава се да су се претежно распрострли на два континента – у Северној Америци и Европи, од тога је више од половине (54 одсто) на првом. Највише их у САД – 39 одсто, а затим у Канади, Великој Британији, Немачкој, Аустралији и тако редом.

Од тог збира највише их је ухлебље нашло у компанијама – 44 постотка и на универзитетима – 40 процената. Занимљиво је да жене, као и у матици, чине две петине, што је изнад просека Европске уније у коју хрлимо. Посебно се уочава да је, чак, 71 одсто своју диплому стекло у Србији, од тога 30 посто приде магистарску, а 20 постотака и магистарску и докторску.

За потребе Европске комисије 2010. урађено је подробно истраживање („Технолошки статус Србије у информатичко-комуникационим технологијама”), под руководством искусног ИТ аналитичара Милована Матијевића, који наглашава да се од деведесетих наовамо у српској научној заједници уочава мањак од 3.000 до, чак, 5.000 истраживача у старосној доби од 35 до 50 година! Само са Електротехничког факултета у Београду од 1990. до 2000. земљу је напустило око 1.200 високошколаца с дипломом у џепу. У Институту за молекуларну генетику и генетичко инжењерство је, од оснивања до наших дана, отказ дало више од 150 запослених који су се обрели на Западу.

Поменути стручњак подсетио је на још једну забрињавајућу чињеницу: велики број оних који су остали не показује жељу да се бави науком. С таквом невољом, прозваном унутрашњи „одлив мозгова”, суочили су се убрзо након распада Совјетског Савеза у тамошњим државама. Ташну у руке и машну око врата, па беж’ у бизнисмене! Како их приволети да остану?

Из којих су се побуда Лука Милићевић,
Душан Милијанчевић, Огњен Ивковић,
Михајло Цекић, Александар Васиљковић,
Никола Мркшић и Душан Перовић,
сви из истог разреда (IVd) Математичке
гимназије у Београду, запутили у Кембриџ?

„Сеоба памети” се, према речима проф. др Владимира Глигорова, сматра економским изазовом, јер одлазе и образовани и необразовани зато што овде немају посла! У земљи без индустрије, каква је данашња Србија, ни за једне, ни за друге нема наде. Влада мора да ствари услове за раст послова који захтевају науку и образовање.

Истраживање Студентске уније, које је обухватило 3.000 испитаника са 49 државних факултета, показало је да их две трећине упишу студије с циљем да се запосле у иностранству! (Сетите се чувене крилатице из времена Слободана Милошевића: „Најпре да дипломирам, па да емигрирам”)! Распамећивање се наставља!

Подаци с почетка 2015. обелодањују да око 32.000 житеља Србије сваке године напусти своју земљу, највећи број се запути у Немачку, па у Аустрију, Словенију, Швајцарску, Шведску, Француску и Италију. Претежно су млади, у доброј мери образовани.

На стручно усавршавање се отисне око 700 високообразованих, од којих се мало ко врати. Увелико се препричава једна од најсуморнијх црнохуморних шала: „Србија је мајка. Родиш се кад изађеш из ње.”

Сва јавна гласила су на ударним местима известила да су 2010. „седморица величанствених” изјахали из Србије, уз уобичајено осећањима натопљено обећање да ће се (ускоро) вратити. Али живот је преваран, нимало не личи на филмске приче са срећним крајем. Из којих су се побуда Лука Милићевић, Душан Милијанчевић, Огњен Ивковић, Михајло Цекић, Александар Васиљковић, Никола Мркшић и Душан Перовић, сви из истог разреда (IVd) Математичке гимназије у Београду, запутили у Кембриџ?

Разматрајући конкурентност на измаку године која јој је претходила, Светски економски форум установио је да је наша земља у „одливу мозгова” на неславном 132. месту од 133, претекавши једино Гвајану. У већим или мањим таласима, отицала је „река без повратка” с факултетском наобразбом, претежно млађих људи, отискујући се најрадије на пут преко Атлантског океана. На волшебан начин ишли су стопама првог досељеника нашег порекла у САД, извесног Ђорђа Шагића, потоњег Џорџа Фишера, који се уселио далеке 1815.

Сеобе високообразованих, 1958. назване „одливом мозгова” (brain drain), својствене су свакој земљи (једино САД имају „прилив мозгова” или brain gain). Дотичним појмом је први пут описано досељавање британских академаца и научника у Сједињене Државе.

Руски нобеловац Пјотр Капица,
пријатељ академика Павла Савића,
својевремено је упозорио: „Довољно је
да из једне земље 50 врхунских научника,
па да наука буде обезглављена”!

Савремене образоване луталице непогрешиво су следиле стрелицу у компасу која је показивала смер исток-запад. Из сиромашних у богате крајеве. Амерички зналци су, међутим, крајем 2009. упозорили да се све више досељеника с високом школом враћа у матичне земље, највише у Кину и Индију. Да ли ће и прва прва „земља благостања” убудуће више губити него добијати паметне?

„Одлив мозгова” ниједна земља није зауставила, али су га поједине ублажиле или му делимично преокренуле ток. Одраније се помиње Јужна Кореја, у новије време Индија и Кина. Једна од кључних мера је повећање улагања у науку (и високо образовање): Србија из буџета издваја око 0,3 одсто бруто домаћег производа (БДП).

Према Лисабонској декларацији, садашње и будуће чланице ЕУ морају да достигну један одсто из државне касе или три одсто укупно (уз учешће привреде). Напомињено да се проценти израчунавају на неколико пута вишој основици него што је српска. Упоредимо ли то с Финском у 2010. години (од 130 милијарди БДП-а четири посто иде у науку – 5,2 милијарде евра), која има око четвртину житеља мање, Србија заостаје, чак, 75 пута! Далеко је Финска, упркос двочасовном лету авионом.

Крајем 2013. посао у Србији чекало је 89 доктора наука и готово 800 магистара! Статистика Националне службе запошљавања је још поразнија ако се погледа да су почетком 2010. била незапослена 33 доктора наука, скоро три пута мање! Високообразовани до радне књижице долазе, у просеку, после 2,1 године, а без квалификација након 4,4 године.

Руски нобеловац Пјотр Леонидович Капица, пријатељ почившег академика Павла Савића и инострани члан Српске академије наука и уметности, својевремено је упозорио: „Довољно је да из једне земље 50 врхунских научника, па да наука буде обезглављена”! Важи ли то и за Србију?

Наши су свуда у врху

„Са сигурношћу кажем да су наши најбољи студенти, заиста, у врху свуда у свету”, објашњава Гордана Вуњак-Новаковић са Ун иверзитета Колумбија. „Многи су сада на универзитетима широм света. То је нормално, јер таленат тежи ка већем и бољем, али је од виталног интереса за Србију да се бар неки од најбољих врате. Искрено се надам да ће САНУ, влада и универзитети имати мудрости и наћи начина да се наши најбољи научници и стручњаци врате и помогну развоју Србије.”

Пријем код Тита

Милојко Вуцелић открива: „Тито је за мене чуо од астронаута Франка Бормана („Аполо 8”) кога је, у време посете Југославији, питао: „Зар се нисте бојали тог лета око Месеца?” Борман му је одговорио: „Ма какви, ваш Мајкл Вуцелић је био главни и са Земље бринуо о мени”. На изложби поводом „Апола 11” Тито ме је примио, јер је желео да из прве руке чује причу о освајању Месеца”.

Жели да се врати

Наш истакнути астрофизичар, проф. др Мирослав Филиповић, предаје на Универзитету Западни Сиднеј Аустралија). У иностранство је отишао 1992. године, преовладали су научноистраживачки разлози. Намерава да се врати у Србију, желео би да има услове за истраживање сличне онима у Аустралији: „А то су: пристојан посао на универзитету или у институту с буџетом за 2-3 годишње конференције у иностранству. Улазак у ЕУ би знатно побољшао услове за рад, јер бисмо имали сигурнији приступ неопходним инструментима.”

Сарадња с нобеловцем

На школском сајту налазе се основни подаци за више од 200 бивших ученика (број се стално увећава). Највише их има у САД, Канади, Аустралији, Енглеској, Немачкој, а у последње време и у Швајцарској. Процењује се да је за 44 године постојања Математичке гимназије у Београду у свет отишло између 350-400 ученика. Око 100 су доктори наука, неколико десетина има звање професора универзитета. Професор др Зоран Хаџибабић је, на пример, учествовао у научном пројекту чији је главни носилац добитник Нобелове награде Волфганг Кетерле, а професор др Весна Каделбург са Кембриџа сада предводи младе енглеске математичаре на међународним олимпијадама.