Тајанствени рукопис је, по свему судећи, отрован. Није „новичок”, ова смртоносна хемикалија у Србију никад није стигла. А која је? Врхунски зналци биолошко-хемијског ратовања још нису добили дозволу да је обелодане.
Станко Стојиљковић
То је главни разлог што нико неће ни словце да прозбори. Сви ћуте као заливени, боје се да не удахну отровна испарења. Зато непрозирни вео завере и даље прекрива и садржину, и главне јунаке.
Шта ће се догодити с писцем, др Филипом Раке Вукајловићем, научним саветником Института нуклеарних наука „Винча” у пензији? За сада се не спомиње спаљивање – како сам предложио ако је згрешио, иако помиловање још није стигло с највишег места. Пао ми је камен са срца, јер сам похитао да га посадим на ломачу. Какав камен, Сизифова стена!
Да ли ће ико одговарати за оптужбе које је он описао у штиву насловљеном „ПРОМИСк-19: тешке паре за лаку науку”. Неће. Откуда то знам? Кроз главу ми је прострујала народна „Појео вук магарца”. Као да је загонетни рукопис омађијао Србију, ништа да се открије што се сакрије.
Чак ни ко је одговоран за проћерданих педесетак милиона евра због зидања „Скадра на Дунаву”. Чули сте, свакако, за „Акцелератор Тесла”, који је аутор успут споменуо међу реченим корицама. „Све ће то народ платити”, као да ми неко истовремено шапуће на оба уха. Истог часа ме почивши Лаза Лазаревић једва чујним шапатом из бескрајне даљине исправља: позлатити.
Никада нећемо, дакле, сазнати: ко је све у „земунском клану” (оном другом, први су петооктобарци раскринкали), зашто је три месеца каснила објава надметања за ПРОМИС, како се догодило да од 47 изабраних добитника (толико их је обрађених у штиву), 12 већ закорачило у пету деценију младости (извесна дама у другу половину), на основу чега је Нови Сад толико испредњачио у освајаљу новца, а да нигде нема Ниша и Крагујевца (!!!), с којих разлога је четворо послато у далеку Аустралију, од тога две истраживачице засебно код истог човека и тако у недоглед.
Најмање бих пожелео да угледног „Винчиног” физичара чувари чудоређа пронађу на неком тавану како у агонији гута последњи листак свог отровног штива. Само да би нам ускратио да дознамо ко је све био умешан. Испало би да ничег другог није могао да се досети но да се угледа на књижњичара Хорхеа из романа „Име руже” Умберта Ека.
Пошто је избегао ломачу, замишљам га друкчије: јашући коња у непрегледним пространствима мојих снова јуриша на ветрењаче. (Већ сам се изјаснио да се бојим мермерних лавова). Па нека се неко усуди да изусти да их у Србији више нема.
Ничу ветропаркови преко ноћи.
У међувремену су почели да ми пристижу још необјављени наставци. Не знам како је писац из двосмерног успео да ме пронађе у тросмерном свету?
(Савет читаоцима: и у Трећем смеру, нажалост, може да вам бане Српска Књижевна Полиција, зато свој примерак негде сакријте да се не бисте у журби повели за писцем. Надам се да су као ја читали под маском).
Повезани текстови:
„Шутња је злато!“
Zar baš nikoga od nadležnih ne zanima šta piše u ovoj knjizi? Neverovatno!?!