НАШ ОГРАНИЧЕНИ МОЗАK

У биолошком погледу, људску интелигенцију до сада је ограничавала величина мозга која треба да прође кроз канал приликом порођаја. Будући да сам посматрао рођење моје троје деце, знам колико је тешко да глава изађе напоље. Али очекујем да ћемо кроз стотинак година моћи да узгајамо бебе изван људског тела, тако да ће ова препрека бити уклоњена. Kоначно, међутим, повећање величине људског мозга генетским инжењерингом суочиће се с неповољном околношћу да су телесни хемијски гласници преко којих се одвија наша ментална активност, сразмерно спори. Ово значи да ће повећање сложености мозга ићи на уштрб брзине. Можемо да будемо брзи у менталном реаговању или веома интелигентни, али не једно и друго.

Проф. др Стивен Хокинг

Залога популарносри „Звезданих стаза” јесте безбедно и лагодно виђење будућности. И сам сам помало поклоник ове ТВ серије, тако да није било потребно дуго ме убеђивати да суделујем у једној епизоди у којој сам играо покер с Њутном, Ајнштајном и командатом Датом. Имао сам најјаче карте, али, на невољу, проглашена је узбуна, тако да сам остао без добитка.

У „Звезданим стазама” приказује се друштво далеко развијеније од нашег у погледу науке, технологије и политичке организованости. (Ово последње и није тако тешко). Мора да је било великих промена, уз пратеће напетости и немире, између нашег и њиховог времена, али показује се да су наука, технологија и организованост друштва достигле скоро савршен ниво.

Нема наговештаја о томе да ће се научни и технолошки развој успорити и зауставити
у блиској будућности – а свакако не до
времена „Звезданих стаза” које се одигравају
у не одвећ далекој будућности.

Желим да доведем у сумњу ову представу и да се запитам да ли ћемо икада достићи коначно постојано стање у науци и технологији. Ни у једном тренутку током десет хиљада година протеклих од последњег леденог доба људска раса није се налазила у стању коначног знања и непроменљиве технологије. Постојала су извесна назадовања, као што је било мрачно доба после пада Римског царства. Али светска популација, која је мера наше технолошке способности да очувамо живот и прехранимо се, увек се увећавала уз ретке застоје каква је била „црна смрт”.

Стивен Хокинг (Википедија)

Током последњих две стотине година, популациони раст постао је експоненцијалан – популација се увећавала за исти постотак сваке године. Тај раст тренутно износи 1,9 одсто годишње. То можда не делује премного, али ово заправо значи да се број житеља наше планете удвостручује сваких четрдесет година.

Друга мерила технолошког развоја у новије време јесу потрошња електричне струје и број обајвљених научних радова. И на ова два подручја јавља се експоненцијални раст, при чему је раздобље удвостручења краће од четрдесет година. Нема наговештаја о томе да ће се научни и технолошки развој успорити и зауставити у блиској будућности – а свакако не до времена „Звезданих стаза” које се одигравају у не одвећ далекој будућности. Али ако се популациони раст и повећање потрошње електричне енергије наставе садашњим стопама, око 2.600. године житељи света стајаће збијени раме уз раме, а услед обима потрошње струје Земља ће сијати попут тела у стању црвеног усијања.

Ако бисте стављали све новообјављене књиге једну покрај друге брзином којом се појављују, морали бисте да јурите брже од 160 километара на сат само да бисте држали корак с крајем колоне. Разуме се, у 2.600. години нова уметничка и научна дела биће у електронском виду, а не више у облику физичких књига или радова на хартији. Па, ипак, ако се експоненцијални раст настави, појављиваће се десет радова у секунди само на мом подручју теоријске физике, без имало времена да се они прочитају.

Јасно, садашњи експоненцијални раст не може се наставити у недоглед. Шта ће се, онда, догодити? Једна могућност јесте да сами себе потпуно уништимо у некој катаклизми какав је нуклеарни рат. Постоји један црни виц о томе да је разлог што ванземаљци нису ступили у везу с нама тај што цивилизације, када достигну наш ниво развоја, постају непостојане и уништавају саме себе. Ја сам, међутим, оптимиста. Не верујем да је људска раса стигла, чак, довде да би напросто збрисала себе баш сада када ствари постају занимљиве.

Побољшани људи

Виђење будућности и „Звезданих стаза” – у оквиру кога смо достигли један развијен, али у основи статичан ниво – може се оставрити у погледу наше упућености у темељне законе који управљају космосом. Kао што ћу описати у наредном поглављу, можда постоји коначна теорија до које ћемо доћи у не одвећ далекој будућности. Та коначна теорија, ако постоји, одредиће да ли се може остварири сан из Звезданих стаза о надсветлосном погону. Према садашњем стању ствари, мораћемо (нашу) галаксију да истражујемо на спор и мукотрпан начин, помоћу свемирских бродова који се крећу спорије од светлости, али како још не располажемо потпуном теоријом уједињења, не можемо ипак сасвим да искључимо надсветлосни погон.

Могуће је да су случајни судари атома
довели до настанка макромолекула који
су могли да се умножавају окупљају у
сложеније склопове. Оно што знамо јесте
да се пре три и по милијарде година појавио
веома сложен молекул ДНK.

С друге стране, већ су нам познати закони који важе у свим приликама осим у оним уистину крајњим: закони који управљају посадом брода „Ентерпрајз”, ако већ не и самим бродом. Но, како изгледа, никада нећемо достићи постојано стање у погледу примене тих закона или у погледу сложености система које можемо произвести помоћу њих. Управо питањем сложености бавићемо се у преосталом делу овог поглавља.

Људска ДНК (Википедија)

Далеко најсложенији систем који имамо јесу наша тела. Живот је, како се чини, потекао из праисконских океана који су прекривали Земљу пре четири милијарде година. Није нам познато како се то догодило. Могуће је да су случајни судари атома довели до настанка макромолекула који су могли да се умножавају окупљају у сложеније склопове. Оно што знамо јесте да се пре три и по милијарде година појавио веома сложен молекул ДНK.

ДНK је основа свеколиког живота на Земљи. По среди је двоструко завојито устројство, слично спиралном степеништу, које су открили Френсис Kрик и Џејмс Вотсон у лабораторији Kевендиш на Kембдриџу 1953. Два струка овог двоструког хеликса повезана су паровима база сличним појединачним степеницима на спиралном степеништу.

Постоје четири базе у ДНK: аденин, гуанин, тимин и цитозин. Поредак у коме се оне јављају дуж спиралног степеништа носи генетске информације које омогућују ДНK да склапа организам око себе и да се размножава. Приликом прављења сопствених копија повремено се догађају грешке у размери или поретку база дуж завојнице. У већини слућајева, због ових грешака при копирању, ДНK бива неспособна да се умножи или то постаје мање вероватно, што значи да се такве генетске грешке или мутације, како се називају, неће пренети даље. Али у ретким навратима грешка или мутација повећаће изгледе да ДНK опстане и умножи се. Такве промене у генетском коду биће повољне. То је начин на који се инфромације садржане у ланцу ДНK постепено развијају и како им се сложеност повећава.

Будући да је биолошки развој у основи насумичан ход у простору свих генетских могућности, он је био веома спор. Сложеност или број бита информација која је кодирана у ДНK приближно одговара броју база у молекулу. Током прве две милијарде година стопа повећања сложености мора да је била реда величине једног бита информација сваких стотину година. Стопа повећања сложености ДНK поступно је порасла до вредности од отприлике једног бита годишње током последњих неколико милиона година али онда, пре између шест и осам хиљада година, уследио је обиман нови развој. Изумели смо писани језик. Ово је значило да су се информације могле прености са поколења на поколење без чекања на веома спор процес случајних мутација и природног одабирања да биле кодиране у ДНK низ. Обим сложености огромно је порастао. Само један љубавни роман у џепном издању може да садржи више инфромација него што износи разлика између ДНK мајмуна и ДНK људи, а енциклопедија од тридесет томова може да опише целокупан ДНK низ.

Али сада смо на прагу нове ере у којој ћемо
бити у стању да повећавамо сложеност
нашег унутрашњег архива, ДНK, без обавезе
да чекамо на споре процесе биолошке еволуције.

Још је значајније то што се информације у књигама могу брзо ажурирати. Тренутна стопа којом биолошка еволуција ажурирала људску ДНK износи око један бит годишње. Али сваки године бива објављено две стотине хиљада нових књига, што значи обим настајања нових информација премашује милион бита у секунди. Разуме се, главнина ових информација јесте смеће, али ако је само један бит на сваких милион користан, то је и даље сто хиљада пута брже од биолошке еволуције.

Овај пренос података спољним, небиолошлоким средствима омогућио је људској раси да загосподари светом, и то да нам се популације експоненцијално увећава. Али сада смо на прагу нове ере у којој ћемо бити у стању да повећавамо сложеност нашег унутрашњег архива, ДНK, без обавезе да чекамо на споре процесе биолошке еволуције. Није било значајније промене људске ДНK током последњих десет хиљада година, али врло је вероватно да ћемо бити у прилици да је потпуно преустројимо током наредног миленијума. Разуме се, многи људи рећи ће да треба забранити генетски инжењеринг на људима, али тешко да ћемо то моћи да спречимо. Генетски инжењеринг на биљкама и животињама налагаће економски разлози а неко ће већ то да проба и на људима. Осим ако нас не задеси тоталитарни светски поредак, неко ће негде саздати побољшана људска бића.

Бржи а спорији

Јасно, стварање побољшаних људских бића изазваће велике друштвене и политичке проблеме у односу на непобољшане људе. Није ми намера да браним генетски инжењеринг на људима као пожељан развој већ желим једино да кажем да је вероватно да ће до тога доћи, допало се то нама или не. То је разлог што не верујем у научну фантастику попут оне описане у Звезданим стазама, у којој су људи кроз четири стотине година у основи исти као ми данас. Мислим да ће се веома брзо повећавати сложеност људске расе и њене ДНK. Требало би да се помиримо с тим да је то неизбежно и да размотримо како да се одредимо према тој ствари.

Али мени се чини да ако веома сложени
хемијски молекули могу тако да дејствују
у људима да ови буду интелигентни,
онда подједнако сложена електронска кола могу
такође да омогуће компјутерима да се
понашају на интелигентан начин.

На известан начин, људска раса и треба да побољша своје менталне и физичке особине како би се успешно носила са све сложенијим светом око себе и суочила се с новим изазовима какво је путовање кроз свемир. Људи, такође, треба да повећају своју биолошку сложеност ако желе да биолошки системи задрже преимућство у односу на електронске. У овом часу, на страни компјутера јесте брзина, али они не испољавају знаке интелигенције. То није изненађујуће зато што су наши садашњи компјутери мање сложени од мозга једне глисте, врсте која се баш не може подичити интелектуалним моћима.

Али компјутери подлежу ономе што се назива Муров закон: њихова брзина и сложеност удвостручују се сваких осамнаест месеци. По среди је експоненцијални раст који, јасно, не може да траје у недоглед. Он ће се, међутим, вероватно наставити све док компјутери не стекну сложеност сличну оној коју има људски мозак. Неки људи сматрају да компјутери никада неће моћи да имају истинску интелигенцију, ма какви постали. Али мени се чини да ако веома сложени хемијски молекули могу тако да дејствују у људима да ови буду интелигентни, онда подједнако сложена електронска кола могу такође да омогуће компјутерима да се понашају на интелигентан начин. Ако су интелигентни, онда би свој прлици били у стању да пројектују компјутере још веће сложености и интелигенције.

Већи мозак (Википедија)

Да ли ће се ово повећавање биолошке и електронске сложености наставити заувек или постоји нека природна граница? У биолошком погледу, људску интелигенцију до сада је ограничавала величина мозга која треба да прође кроз канал приликом порођаја. Будући да сам посматрао рођење моје троје деце, знам колико је тешко да глава изађе напоље. Али очекујем да ћемо кроз стотинак година моћи да узгајамо бебе изван људског тела, тако да ће ова препрека бити уклоњена. Kоначно, међутим, повећање величине људског мозга генетским инжењерингом суочиће се с неповољном околношћу да су телесни хемијски гласници преко којих се одвија наша ментална активност, сразмерно спори. Ово значи да ће повећање сложености мозга ићи на уштрб брзине. Можемо да будемо брзи у менталном реаговању или веома интелигентни, али не једно и друго. Сматрам ипак да ћемо постати знатно интелигентнији од већине јунака Звезданих стаза, што можда и није одвећ тешко.

Електронска кола суочена су с истим проблемом односа сложености и брзине као и људски мозак. У овом случају, међутим сигнали су електрични, не хемијски, и крећу се брзином светлости која је далеко већа. Но, брзина светлости већ представља практично ограничење у пројектовању бржих компјутера. Ситуација се може побољшати тако што ће се правити мања кола, али коначно ће се наићи на последњу препреку: атомску природу материје. Чека нас, међутим, још дуг пут док не стигнемо до те препреке.

Бића слична нама

Други начин на који електронска кола могу да повећају своју сложеност уз задржавање брзине јесте копирање људског мозга. Мозак, наиме, нема само једну ЦПУ – централну процесну јединицу – која обрађује сваку команду у низу. Напротив, по среди су милиони процесора који истовремено раде заједно. Овакав обиман упоредан рад представљаће будућност и електронске интелигенције.

Чип у мозгу (Википедија)

Под претпоставком да не уништимо сами себе током наредних стотину година, вероватно је да ћемо се најпре раширити по планетама Сунчевог система а онда и по системима оближњих звезда. Али ствар неће наликовати на серије „Звездане стазе” или „Вавилон 5”, те да у готово сваком звезданом систему срећемо расу безмало људских бића. Људска раса постоји у свом садашњем облику само два милиона година од петнаест милијарди колико је протекло од „Великог праска”.

Kако се, дакле, може објаснити одсуство ванземаљских посетилаца? Могуће је да у
космосу постоји развијена раса која је свесна
нашег постојања, али нас пушта да се
кувамо у властитој примитивној каши.

Ако се, дакле, живот развио и у другим звезданим системима, веома су мали изгледи да га затекенмо у фази која би била препознатљиво људска. Ванземаљски живот који ћемо можда срести биће по свој прилици или знатно примитивнији или знатно развијенији. Ако је развијенији, због чега се онда није раширио Галаксијом и посетио Земљу? Ако су ванземаљци били овде, то је требало да буде очигледно: пре као филм Дан независности него Е.Т.

Kако се, дакле, може објаснити одсуство ванземаљских посетилаца? Могуће је да у космосу постоји развијена раса која је свесна нашег постојања, али нас пушта да се кувамо у властитој примитивној каши. Тешко, међутим, да би она била тако увиђавна према једном нижем облику живота: ко од нас мари за то да ли ћемо згазити неког инсекта или глисту? Разложније објашњење јесте да постоји сасвим мала вероватноћа појаве живота на другим планетама, односно развоја интелигенције. Будући да за себе трвдимо да смо интелигентни, мада не баш основано, склони смо томе да интелигенцију видимо као неумитну последицу еволуције. То се, међутим, може довести у питање. Није јасно да ли интелигенција има вредност од значаја по опстанак. Бактеријама је сасвим добро и без интелигенције и наџивеће нас ако наша назови интелигенција доведе до тога да уништимо сами себе у нуклеарном рату. Могуће је стога да ћемо приликом истраживања Галаксије наићи на примитиван живот, али је невероватно да ћемо затећи бића слична нама.

Неурални импланти могли би да омогуће
знатно бржи интерфејс између мозга и компјутера,
што би потрло разлику између биолошке и
електронске интелигенције.

Будућност науке неће бити ружичаста попут оне пријатне слике из „Звезданих стаза”: космос који настањују многе хуманоидне расе, с развијеном, али у основи статичном науком и технологијом. Уместо тога, мислим да ћемо бити сами, али да ће нам се зато брзо повећавати биолошка или електронска сложеност. Неће се много тога збити у наредних стотину година, колико се највише с поузданошћу можемо упустити у предвиђања. Али крајем овог миленијума, ако га доживимо, разлика у односу на „Звездане стазе” биће темељна.

Летелица „Ентерпрајс”

За две деценије, компјутер од хиљаду долара могао би да буде сложен попут људског мозга. Упоредни процесори могли би да подржавају начин рада нашег мозга, тако да би компјутер дејствовао на интелигентан и свестан начин.

Неурални импланти могли би да омогуће знатно бржи интерфејс између мозга и компјутера, што би потрло разлику између биолошке и електронске интелигенције.

У блиској будућности већина пословних трансакција вероватно ће се одвијати између киберличности преко Светске мреже(WWW).

За десет година многи од нас могли би да одаберу да живе виртуелним животом на Мрежи, успостављајући кибернетска пријатељства и везе.

Разумевање људског генома несумњиво ће довести до великог напретка у медицини, али ће нам и омогућити да значајно повећамо сложеност склопа људске ДНK. Kроз наредних неколико стотина година, људски генетски инжењеринг могао би да замени биолошку еволуцију, преобликујући људску расу и отворивши потпуно нова етичка питања.

Путовање изван Сунчевог система вероватно ће захтевати или генетски измењене људе или компјутерски контролисане сонде без људске посаде.

Да ли су људи добродошли
Треба ли људи да се одупиру послељудском добу?

Недавно је на угледном Јејл универзитету (САД) одржана конференција, у организацији „Светске свехуманистичке организације”, која је покренула расправу на тему друштва у којем ће интелигентни роботи, киборзи (спој човекових органа и машинских делова) и генетски измењене јединке, које не морају бити људског порекла, живети покрај људи.

Да скуп није представљао још једно окупљање поклоника „Звезданих стаза” показују место одржавања и листа од 160 научника и активиста међународног гласа. Већ уводна чарка да ли су људи добродошли покренула је питања која се чине врло далеким у односу на данашње моралне недоумице научника у вези с репродуктивним клонирањем.

(Из књиге „Космос у ораховој љусци”)