Прапојавама овог света (времену, простору, материји, снази, кретању) људска мисао још није докучила праве природе, правог значаја, а камоли да би јој било дозвољено да подробније иза ње загледа.
Ана Павловић
Неким научницима је, додуше, пошло за руком да ипак понешто и докажу – примерице, да још нико није дошао до сазнања о суштини тих појава, те до коначне дефиниције тих појмова. Један од њих беше и Херберт Спенсер, чија је критика (у односу на оне његових претходника) врло бистра, оштра и немилосрдна. Међутим, не бисмо смели да се помиримо са омогућеном доказивошћу једног јединог закључка: људски ум је немоћан.
Спенсер, наиме, долази до уверења да време и простор нису само услови погледа на свет (тј. нису само субјективне основе) какве заступа немачка школа, већ да су они заправо бића – entities. Деморалисан недокучивошћу појмова вечности и бескраја, чини се да одустаје од даљег испитивања простора и времена.
Аналогно плоду у материци, та пратканица времена и простора представља апотеозу укрштаја, заправо сам нагомилани укрштај. У њој се грле твориво и снага у вечном укрштају, рађајући покрет
Збиља, ова два појма су рацију непојмљива из врло простог разлога – за разлику од мозга, вечност и бескрајност немају никакав облик. Но ипак би се ова два прабића дала мање-више докучити. Наравно, не обашка (а la немачка школа), већ увек једно према другом. Када их тако поставимо, опазићемо да има прилика када се особине простора и времена укрштају. Бескрајност – најшири распон васионе, материјалног света – може бити (слутимо, али не разабиремо) стална или променљива, али је сасвим извесно да је најмањи простор – елементарни молекул – вечан и непроменљив.
Напротив, временски је непроменљив само најшири распон, док је најситнији тренутак (управо услед те крајње променљивости) несхватљив попут вечности. Математички, дакле, изражено: минус бесконачно простора има значај плус бесконачно времена, и обратно. По томе закључујемо да се већ прауслови свега бића – простор и време – укрштају, те бивају основ и исходиште свега света.
Изгледа је ово интригирало и Aртура Шопенхауера, који се о простору исказао: „Он је у поседу нашег разума, његова допуна у облику основе у ткању на коју се потом тка шарени свет предмета”, дефинисавши затим време „основном грађом позорнице овог објективног света”.
Како истина уме да се „заигра жмурке” и са највећим умовима, у одсудном часу је овај мудри човек пренебрегнуо чињеницу да тканица (осим основе – простора, у овом случају) мора да садржи и потку – време. Те тако, уместо да настави слободно да тка своју овакву слику, он окреће другу, прогласивши време основном грађом.
За привидима и сликама – апстрактним помагалима приликом трагања за истином – строги, трезвени мудраци (чини се) не би требало да посежу. Или, ако их се ипак лате, не би требало да летуцкају с једне на другу, већ нека се држе једне док је не исцрпе: кад се дохвате тканице, ваља се манути грађе, да се не би (попут Шопенхауера) заплели.
Ништа боље, додуше, са својим поимањем простора и времена није прошао ни његов колега и сународник Имануел Кант (кога овај није пропуштао прилике да прозове, разним поводима). Ако је веровати Спинози и Канту, време и простор још нису појаве. Тканицу од њих саткану Спенсер увршћује међу „последње научне мисли” (назив трећег поглавља његових „Основних принципа”).
Но и да прихватимо недокучивост појмова материје, снаге и покрета, опет се свако разазнамно, засебно биће сваког лица тога тројства може познати, а њихов однос представља плодан укрштај – онај исти који се у физичкој динамици дефинише као паралелограм снага.
У овој нашој другој пратканици приказује једну страну паралелограма (управо, полупаралелограма) – материју, те другу страну – снагу, чији је плод (резултанта) покрет. Аналогно плоду у материци, та пратканица времена и простора представља апотеозу укрштаја, заправо сам нагомилани укрштај. У њој се грле твориво и снага у вечном укрштају, рађајући покрет.
(Изор РТС)
