Čak 30 procenata pacijenata sa poremećajima u ishrani pati i od poremećaja pažnje, poznatijeg kao ADHD, pokazala su istraživanja. U kombinaciji ova dva stanja, pacijent često biva razapet između žudnje za nekontrolisanu konzumaciju hrane i osećaja stida i kajanja.Uprkos racionalnoj želji da prestane da jede, njegov mozak kao da šapuće:„Hajde još malo, iako nisi gladan”.
Iako još ne postoji dovoljno saznanja koja povezuju poremećaje ishrane i pažnje, istraživači su ustanovili da je između ta dva stanja izvesno poklapanje, a procene ukazuju da oko 30 posto pacijenata koji ne mogu odoleti prejedanjupate i ADHD. Poremećaj bindžovanja hrane najčešće se definiše kao ponavljajuće prejedanje u kratkom vremenskom periodu, a karakteristično da je nekontrolisanost neretko praćena i osećajem stida i kajanja. Ali žudnja za hranom, i pored osećaja sitosti gotovo uvek dominira. „Jednom kada pacijent počne da jede, on ne može da stane”, opisuje ovo stanje Cezar Sutulo, psihijatar specijalizovan za lečenje ADHD.
Kod osoba koje pate od ADHD, sistem za obradu nagrada ne funkcioniše kao kod ostalih ljudi: potrebna im je mnogo veća nagrada da bi ostali motivisani, dok ujedno svoju radost ispoljavaju manje intenzivno.Nedovoljno stimulisani, oni žude za većom količinom hrane, u njoj prepoznjući jednu od retkih aktivnosti koja donosi osećaj ispunjenosti i nagrađenosti, a priliv dopamina, hormona sreće, taj osećaj dodatno pojačava.
Kod osoba sa ADHD poremećajem veoma često dolazi i do preklapanja pojedinih aktivnosti u istovremeno, a kako pažnja veoma lako popusti baš kada je fokus najneophodniji, u ponašanju može doći do prebacivanja na drugu, ničim povezanu aktivnost. Tako dolazi i do zaboravljanja da je određena radnja došla na red, a samim tim i do njenog ponavljanja.Posmatrajući konzumaciju hrane kroz ovu prizmu, obrazac je sasvim jednostavan: ne samo da pacijent zaboravlja da je već imao jedan ili više (često uzastopnih) obroka. U kombinaciji sa ADHD-om, poremećaji ishrane često su ispraćeni dvema krajnostima – veoma restriktivnim dijetama, a zatim i prekomernim i nekontrolisanim prejedanjem.
Lečenje pacijenata sa višestrukim poremećajima može biti prilično veliki izazov, budući da psiholozi i psihijatri u početku moraju utvrditi koji prvo zahteva tretman. Primera radi, lečenje ADHD kod pacijenata s bipolarnim poremećajem može samo intenzivirati ozbiljnost njihovog stanja. „Važno je izlečiti jedan poremećaj, a ne pogoršati drugi”, upozorava Dejvid Gudman, psihijatar sa Univerziteta Džon Hopkins, čije se istraživanje fokusira na ADHD.
Kod pacijenata sa ADHD i poremećajem bindžovanja hrane tretman je nešto jednostavniji, budući da postoje zvanično odobrene terapijske metode koje se uporedo primenjuju na kontrolisanju oba stanja pacijenata.
