Сада знамо да је човек каменог доба имао уметност високе естетике, најразличитија знања и технолошке вештине, а да је изводио одређене обреде. Знамо да су поједине заједнице биле међусобно повезане и да су размењивале своја културна достигнућа. Међутим, сва ова открића постављају нове загонетке и покрећу нова питања.
Научна слика каменог доба XIX и прве половице XX столећа приказује човека неразвијене свести који се храни полусировим месом, а око тела обмотана животињска кожа и крзно служе му као одећа. То је човек који не познаје уметност и духовност, не поседује технолошка знања и вештине, живи у шпиљама и у заклонима испод стена због чега је назван пећинским човеком. Међутим, нова истраживања последњих деценија резултирала су открићима која би могла изменити уврежене ставове.
Неандерталски човек
Према мишљењу научника, неандерталски се човек појавио у Европи и западној Азији након другог леденог доба, пре неких 200.000 година. Неандерталац је био човек робусне грађе, до 160 сантиметара висине, јаких надочних лукова на чеоним костима и избочене чељусти без изразите браде. Новија истраживања показују да је имао мозак величине мозга данашњег човека, што је према класичним научним схватањима доказ високе развијености.
Неандерталци су живели до пре неких 35.000 година када су изненада нестали. Kоначна судбина ових људи није позната. Део научних ауторитета сматра да нису преживели долазак савременог човека, Homo sapiens-a, док други тврде да су се међусобно биолошки и културно стопили. Међутим, ниједна од бројних хипотеза, које се из дана у дан мењају, није ни потпуна ни поуздана.
Раздобље између 200.000 и 40.000 година, када су неандерталци у Европи били доминантни, назива се мустеријанском културом, према богатом француском налазишту Le Moustier. Из тог доба познато је и налазиште Salzgitter-Lebenstadt у Саксонији (Немачка), у којем се налазио летњи логор ловца каменог доба, како га још називају, и у којем је откривено налазиште каменог алата: стругала, секира, ножева, камених чекића, фино углачаних кугли од вапненца, пешчењака или кремена. Положај тих налаза у слојевима говори да је човек у правилним размацима напуштао то место и редовно се тамо враћао. Пронађени су и пажљиво израђени тзв. лиснати камени шиљци чији облик подсећа на ловорово лишће, а претпоставља се да су имали одређену обредну улогу.
Поред бројних остатака уобичајених домаћинских активности, истраживања мустеријанских колиба средишње Европе открила су не само украсе од костију мамута, украсне куглице, огрлице с перлама од шкољки, богато украшене дијадеме, украшено оружје и оруђе, већ и занимљиве кипиће с људским и животињским ликовима у белокости и камену. На украјинском налазишту Mezhirich, процењене старости од 43.000 година, пронађене су мамутове кости осликане комплексним црвеним геометријским мотивима чије значење тек треба открити.
Готово сва налазишта људских остатака из каснијег леденог доба су гробнице. Ти нам налази откривају да су покојници полагани у земљу уз одређене обреде, најчешће у фетусном положају или у положају спавања. У гроб су стављани предмети попут оружја, алата, накита и хране. У мустеријанској гробници код Regourdou–a, Француска, старој 80.000 година, покојник је положен на неку врсту каменог постоља и прекривен медвеђим костима. Употреба црвеног окера да се украси дно и странице јаме појављује се касније, према крају овог неандерталског раздобља. Јединствен је такозвани цветни гроб на 15 метара од улаза у пећину Shanidar IV, Ирак (60.000 година), у којем је покојник прекривен цвећем. Анализа полена утврдила је да седам врста полена цвећа није могао бити унесено у шпиљу ветром или другим природним начином, већ да је човек сахрањен уз неки облик обреда.
Homo sapiens
Горњи и средњи палеолит Европе обухваћа неколико култура сaвременог човека, Homo sapiens-a. Од највећих то су: ауригнацијска култура (35–000-25–000), граветијанска (28.000-22.000), солутреанска (22.000-18.000) и магдаленијанска култура (18.000-10.000). Човјек каменог доба није живео у пећини, већ у најстаријим европским слојевима савременог човека проналазимо оснивање трајних насеља.
На темељу истраживања археолошких остатака реконструисане су колибе и летња склоништа ловаца из долина и степа Европе и Западне Азије које су расхлађивали глацијални ветрови. Иако се ради о истим културама, постоје одређене разлике међу појединим подручјима. Тако су, на пример, магдаленијанци с подручја Pincevent градили сезонска склоништа ловаца са шаторима попут данашњих индијанских типија с дрвеном конструкцијом, а стална насеља Perigorda биле су колибе правокутног тлоцрта с подовима поплочаним облуцима из оближње реке. Магдаленијанци с подручја Gönnersdorf градили су округле колибе прекривене кожом с еломично дрвеном и коштаном конструкцијом.
На налазишту Kостенки у Русији реконструисане су колибе дугачке 35 и широке 18 метара у којима је вероватно живјело неколико породица. Остаци показују уобичајене кућне активности: припрему и кување хране, чишћење пода, одржавање простора за одмор.
Археолошки налази свакодневних употребних предмета на подручју Европе и Западне Азије су веома богати. Добро је сачувано камено оруђе од кремена, опсидијана, кварцита и кварца, бацачи копља, ручни клинови, бритве, ножеви, мале лопатице, секире, длета, оруђа за резбарење с разнолико обликованим шиљцима за рад, игле са ушицом, удице и налази харпуна, лука и стреле с краја последњег леденог доба. На већини магдаленијанских бацача копља, нарочито на онима из Пиренеја, налазе се изузетно вешто направљени богати украси с изрезбареним ликовима животиња и симболичким геометријским знацима.
Иако се сматрало да је керамика изум неолита, због чега се повезивала искључиво уз прве ратарске културе, недавно је на чешким археолошким налазиштима Долни Вестонице, Предмости, Павлов и Петрковице откривена граветијанска керамика стара 26.000 година. Пронађени су кипићи животиња и ликови Венера. На налазишту су нађене две керамичке пећи. Израђујући реплике ових налаза од локалног тла, археолози су морали постићи температуру од 500 до 800 Целзијусових степени, што захтева прилично развијену технологију. Сматра се да су малени кипови имали одређену обредну сврху.
Свет човека старијег каменог доба није био испуњен тишином. Пронађено је неколико магдаленијанских фрула израђених од уских и цилиндричних птичјих костију. На налазишту Mzin (Украјина, 20.000 година) пронађен је читав низ удараљки и дувачких инструмената, те кастањета израђених од мамутове кости, украшених орнаментима и обојених окером, огрлице и две звечке од слоноваче. Инструменти су се чували у засебној ненастањеној кући. Научници и музиколози покушавају данас да реконструиршу ову древну музику.
Kао што је истакнуто, у уметности се често јављају апстрактни геометријски знакови чије нам је значење подједнако загонетно када се ради о најстаријим налазима из раздобља од пре 350.000 година (налазиште Homo erectus-a у Bilzingslebenu, Немачка), неандерталском Bacho Kiro (Бугарска, 43.000) или о најмлађим магдаленијанским кипићима животиња и људи и осликаним шпиљама препуним апстрактних цртежа из времена последњег леденог доба.
Ледена доба
Трагови ледених доба дубоко су се урезали у лице наше планете. У доба најјаче залеђивања ледници и ледене планине покривале су трећину свих континената Земље. У Скандинавији је, на пример, висина леда досезала до 3.000 метара. Kлиматска колебања, која су узроковала ширење и повлачење ледених покрова и појединачних ледника, изазвала су велике поремећаје у биљном и животињском свету и неминовно су утицала и на живот човека.
Истраживање самог краја последњег леденог доба, односно отопљења које је започело пре неких 11.700 година показује колико су климатске промене биле велике и изненадне. Целокупна промена одиграла се у року од 1.500 година, а отоплило је за 15 степени, што представља драматичнији преокрет од свих сценарија нашег данашњег глобалног отопљења. То је време огромних поплава и потопа у којем се променио цео један свет. У Европи изумиру бројне биљне врсте; од животиња мамут, дивовски јелен мегалоцерос, пингвин, пећински медвед, пећински лав, сабљаста мачка, лос и многе друге. Управо је тај загонетни свијет каменог доба остао забиљежен и сачуван у шпиљској умјетности.
Слојеви ауригнацијског налазишта Vogelherd у Немачкој, стари више од 30.000 година, открили су дивљења вредне животињске мале кипове израђене од слоноваче, а чести мотиви су коњ, мачка, бизон и мамут, такође исцртани геометријским знаковима. Стил ових кипића, за сада најстаријих познатих, показује висок технички и естетски степен који су досегли народи ауригнацијског раздобља. На подручју од Пиренеја до Сибира пронађено је око петсто кипића Венера, што говори о међусобној комуникацији ових људи и сложености друштвених односа граветијанске културе.
У последњим ддеценијама прошлог века велики је труд уложен у истраживања раних поглавља живота човечанства и много тога је откривено. Сада знамо да је човек каменог доба имао уметност високе естетике, најразличитија знања и технолошке вештине, а да је изводио одређене обреде. Знамо да су поједине заједнице биле међусобно повезане и да су размењивале своја културна достигнућа. Међутим, сва ова открића постављају нове загонетке и покрећу нова питања: Одакле потичу ова знања? Из још ранијих раздобља? Ко су били ти још старији рукотворци-уметници? Човечанство је тада старије него што мислимо…
Kулт медвеђе лобање
Медвеђе лубање проналазимо у шпиљама још из времена мустеријанске културе (80.000-35.000). У Швајцарској, у брдовитим пределима Шлеске, у Франачкој и на подручју Kараванки откривени су сандуци сложени од камења и природне удубине у стенама заграђеним камењем. У њима су се налазиле бројне медвеђе лобање.
У Змајевој јами, у швајцарским Алпима, пронађен је камени сандук покривен плочама који научници сматрају жртвеним олтаром. У њему се осим пажљиво разврстаних костију налазило и седам медвеђих лобања. Kрај тог каменог сандука налазило се огњиште, такође израђено од камења и испуњено пепелом. По количини пепела сматра се да је ту одржавана вечна ватра која је имала култно значење.
(Извор Пулсе)
